Do sada je svima postalo jasno da smo nasledili najdublju i najužasniju ekonomsku krizu još od vremena Velike depresije. Ugašeni su milioni radnih mesta u koja su se Amerikanci uzdali još pre samo godinu dana; nestali su i milioni dolara ušteđevina za koje su tako naporno radili. Ljudi su zabrinuti jer ne znaju šta će biti sutra.
Stoga Amerikanci očekuju od Vašingtona da deluje u skladu sa hitnjom koju osećaju u svakodnevnom životu – da uradi nešto brzo, odvažno i dovoljno mudro da nas izvuče iz krize. Ako se ne uradi ništa, ova recesija bi mogla da se vuče godinama. Privreda SAD će izgubiti još pet miliona radnih mesta. Stopa nezaposlenosti će se približiti dvocifrenom procentu. Naša država će potonuti još dublje u krizu iz koje, u jednom trenutku, možda nećemo biti u stanju da se izvučemo.
Zbog svega toga smatram da Kongres mora hitno usvojiti naš plan za oporavak. Sa njim ćemo otvoriti ili spasti više od tri miliona radnih mesta u naredne dve godine, obezbediti smanjenje poreza za 95 odsto američkih radnika, podstaći i firme i potrošače da više troše i uraditi ono što je neophodno da naša zemlja ojača u godinama koje dolaze.
Ovaj plan je više od recepta za kratkoročnu potrošnju – on je strategija za dugoročni rast Amerike i prilika da se napreduje u oblastima kao što su obnovljivi izvori energije, zdravstveno osiguranje i obrazovanje. To je i strategija koja će se primenjivati sa do sada neviđenom transparentnošću i odgovornošću, tako da će Amerikanci znati kuda ide novac od njihovog poreza i kako se troši.
U poslednjih nekoliko dana, na račun ovog plana mogle su se čuti nepromišljene kritike, koje su, u stvari, odjek onih propalih teorija koje su nas i odvele u ovu krizu – uverenja da će smanjenje poreza rešiti sve naše probleme; da se možemo suočiti sa svojim ogromnim iskušenjima uz pomoć nekakvih polukoraka i delimičnih mera: da možemo ignorisati suštinske izazove kao što su energetska zavisnost i visoki troškovi lečenja, i svejedno očekivati da naša privreda i naša zemlja napreduju.
Odbacujem ove teorije, a to su uradili i Amerikanci kada su izašli na birališta u novembru i nedvosmisleno glasali za promene. Oni znaju da smo predugo isprobavali takav pristup. I zbog toga naši troškovi lečenja rastu brže od inflacije. Zavisnost od uvozne nafte i dalje ugrožava našu privredu i bezbednost. Naša deca i dalje uče u školama koje ih stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na druge. Vidimo tragične posledice toga kada se naši mostovi sruše, a nasipi popuste.
Sada je vreme da zaštitimo zdravstveno osiguranje onih osam miliona Amerikanaca kojima preti opasnost da ga izgube, i da kompjuterizujemo zdravstvene kartone svih Amerikanaca u roku od pet godina i tako uštedimo milijarde dolara i spasimo bezbrojne živote.
Sada je vreme da uštedimo milijarde tako što ćemo dva miliona kuća i 75 odsto državnih zgrada učiniti energetski efikasnijim, i da udvostručimo svoju sposobnost za pronalaženje alternativnih izvora energije u roku od tri godine.
Sada je vreme da obezbedimo našoj deci ono što im je potrebno da budu konkurentna, tako što ćemo najsavremenijom tehnologijom opremiti učionice, biblioteke i laboratorije u 10.000 škola; tako što ćemo podučiti naše nastavnike matematici i prirodnim naukama; i tako što ćemo san o visokom obrazovanju staviti nadohvat ruke milionima Amerikanaca.
I sada je vreme da otvaramo radna mesta za XXI vek, i to tako što ćemo ponovo sagraditi porušene puteve, mostove i nasipe; što ćemo osmisliti pametnu elektroenergetsku infrastrukturu; i što ćemo svaki kutak zemlje povezati sa informacionim superautoputem.
Na nama je da izaberemo. Možemo još jednom dozvoliti da loše navike Vašingtona stanu na put napretka. Ili možemo da udružimo snage i kažemo da se naša sudbina ne kuje za nas, već je kujemo mi. Možemo da stavimo dobre ideje ispred starih ideoloških bitaka – a svrhovitost iznad uskogrudog strančarenja.
The Guardian, 06.02.2009.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 07.02.2009.