Građaninu i čoveku Tomici Milosavljeviću želim brz i uspešan oporavak, želim mu dobro zdravlje ubuduće, njemu i njegovoj porodici želim sve najbolje.

Shvatam da je ministar zdravlja Tomica Milosavljević zapravo podneo ostavku.

I da će ubuduće biti u prilici da doprinese zdravstvu u ovoj zemlji svojim stručnim i naučnim radom.

Ako me udari moždana kap, što ne bi bilo čudo, kao, uostalom što ne bi bilo čudo ni za druge građane ove zemlje, ovim putem tražim od profesora Vase Antunovića da me spasi, ukoliko je to moguće. Ne po cenu statusa biljke, o kojima mislim sve najlepše, od platana do travke.

I u slučaju svakojakih drugih gadnih boleština znam lekare kojima bih se predala sa krajnjim poverenjem, i upravo zbog toga što znam da postoje, što mogu o tome da svedočim, držim da je ministar podneo ostavku.

Jer on to ne zna.

Ili, njegova odluka da potraži pomoć u Minhenu, to pokazuje.

Da nema poverenja u zdravstveni sistem kome je na čelu, kao što nema poverenja u lekare koji, uprkos svemu, jesu veliki lekari.

Svaka argumentacija koja pravda Milosavljevićev postupak, kao i izveštaji o njegovom privatnom finansiranju lečenja u inostranstvu, naravno „po zakonu“ je, a šta bi drugo bilo nego „po zakonu“, samo što se inače to ne radi, to „po zakonu“.

Ni na kraj pameti mi nije niti da morališem, niti da sudim, ali, ni da okolišim, jer je čovek zdravstveno ugrožen. Jer ministar zdravstva je i čovek, samo svaki čovek nije i ministar zdravstva.

I svako može da ode da se leči tamo gde misli da će to biti najuspešnije, ali ministar zdravstva to ne može da učini, jer onda to zdravstvo čiji je on ministar ne postoji.

Ovih dana predsednik govori o defetizmu i apatiji u narodu.

Razni dugo govore o društvenoj anomiji. Pismeno i usmeno. Ali, taj govor nema referentnog okvira, ne samo da ga nema u medijima, da je neko nešto prepoznao kao problem, pročitao i shvatio ili primio neku primedbu, kritiku, stav, već je društvo u tako nesrećnom stanju da svaki dijalog ili problematizacija izostaju.

Slažem se sa predsednikom, iz apatije se ne može izvući obnova, ambicija, pogotovo u vremenu teškoća i krize.

Samo, šta je već dugo analizirani i, čini se, evidentni uzrok tome.

Isto kao što se slažem da savremeno nasilje danas vuče svoje korene iz devedesetih i iz ratova. Koje konsekvence ima jedan takav zaključak.

Lek je sasvim jednostavan, da ne bi bilo apatije i anomije, nešto od onoga što se izgovara i za šta se zalaže, mora se pokazati ličnim primerom. Ličnim primerom onih koji su na vlasti, onih koji su „preuzeli odgovornost“, jesu li oni odgovorni, „ljudi, i ako su Srbi“, što reče patrijarh Pavle, pokojni.

Nesrazmera, između deklarativnog i činjenog, a posebno učinkovitog, već dugo truli i kako bi to pesnik rekao „Smrad joj se do neba diže“.

Zato su ljudi apatični, jer svuda oko sebe vide krivokletstvo.

I delanje po ličnim i partijskim interesima, a ne za dobro države i za javno dobro.

To je tako notorno i očigledno. Da je svako ponavljanje mentalna bruka.

Ponekad se čudim, zaista, kako naše svakoliko rukovodstvo može da na sebe stavi sva ta i takva odela i da se pravi da ne vidi okolinu po kojoj se kreće.

Ili, zaista i ne vidi.

Pa sada birajte šta je lakše podneti. To da se prave, ili da zaista ne vide.

Imali smo svojevremeno vojsku koja se plaćala pedeset godina da bi u datom trenutku izdala Ustav i domovinu.

Imali smo sveštenstvo koje je uspelo da utekne sa mesta gde je jedino trebalo da ostane, i da spasava narod i čast.

I vojnici i sveštenici napustili su narod, u praksi.

Gde je kraj neodgovornosti.

Pa ako je nasleđe nekadašnjih vremena takvo da su uslovi u našim bolnicama teško popravljivi i da je sve pitanje procesa, onda nemoj iz tog procesa da zbrišeš, učestvuj u njemu, glava si te stvari, procesa, glavnokomandujući, odgovoran.

Šta tu treba razumeti, kako se uopšte dođe u takvo stanje, i kako se iz takvog stanja vraća. U zdravlje.

I sada smo tu, ako može onaj mogu i ja, ako može onako, može i ovako, ako su oni nama, onda smo i mi njima, ako je takvo sudstvo, onda je i takvo zdravstvo, ako je takvo školstvo, onda je i takva kultura, ako može na aerodromu, može i na železnici, ako je tako u saobraćaju, može i u poljoprivredi…

Kakav narod, takva država, nepodnošljivo.

Ne može ministar zdravstva da, onda kada je njegovo zdravlje u pitanju, ode da se leči izvan zdravstvenog sistema kome je na čelu, jer onda tog sistema nema, ili on nije ministar.

Pa, dozvolićete, ni kada je život u pitanju, ili baš zato što je život u pitanju.

Jer svi su naši životi u pitanju.

Zato držim da je Tomica Milosavljević, ministar zdravstva, prvo, dobro, a onda da je podneo ostavku.

 
Danas, 27.04.2010.

Peščanik.net, 28.04.2010.

Leave a Reply