Sasvim očekivano razmahao se Nikolić Tomislav u ovoj izbornoj kampanji. Skinuo sa revera profesora doktora Vojislava Šešelja, namestio onaj svoj čuveni osmeh koji mu stoji kao loša proteza i počeo da se udvara svima: ženama, deci, manjinama (ali Hrvate nekako ne pominje), estradi. Piše pismo Putinu, savetujući ga da potpiše sa Srbijom onaj gasni sporazum, kao da bez Tome Putin to nikada ne bi uradio. Obećava glasno sve osim Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice. A šta misli tiho?
Najveći kvalitet Tomislava Nikolića je upravo to što pre ili kasnije (ne mnogo kasnije) mora da progovori na lakat. Ne može čovek protiv sebe i svoje svadljive i nabusite prirode, pa to ti je. Najveći skandal bila je ona izjava pred Palatom pravde: ima da padne revizija svih tih dosmanlijskih presuda, pa da vidimo ko je zaista kriv, a Dragoljub Milanović zasigurno nije – zna Toma. Jesmo mi legalisti iznebuha, ali… E, to “ali” je bitno, jer je sve ostalo samo ispuštanje banalnih predizbornih zvukova.
Dakle, ali: ko zna kako je taj dosmanlijski Specijalni sud sudio, kad su to sve strani plaćenici u službi one “ustaške kurve” i onog “Nazora” (Sem Nazaro iz Ministarstva pravde SAD; ovde bio na ispomoći) kako ga zove Vjerica Radeta. S tačke gledišta nesporne nevinosti janjca Božijeg Dragoljuba Milanovića, Specijalni sud nije uzeo u obzir bitnu olakšavajuću okolnost sudeći zemunskom klanu: ipak su Duća, Kum i preživela osuđena ekipa skrivali i čuvali od policije Dragoljuba Milanovića negde u Crnoj Gori, što im se sada ima uračunati u patriotske zasluge. A Toma će, procenjujući predloge za pomilovanje, amnestiju i – naročito – aboliciju, to imati u vidu. Radikali su, uostalom, obećali i najnoviju knjigu prof. dr Vojislava Šešelja “Ubistvo mafijaškog premijera Zorana Đinđića” (nešto je zakasnila, jer Voja ima preča posla), a DSS ježi se od slatkog iščekivanja. Čak je i Aca Ilić (od koga se to najmanje očekivalo), polemišući sa Teofilom Pančićem u NIN-u onako uzgred pomenuo i one iz CZ koji treba da “nevini leže četrdeset godina”. Svaku primedbu sa krivično i ustavno pravne tačke gledišta radikali su odbacili kao politički inspirisanu: od Maje Kovačević-Tomić, preko niza ozbiljnih pravnika, pa do Vesne Rakić-Vodinelić, koja je bila najiscrpnija.
Toma, dakle, smatra da je dosadašnji rad pravosuđa krajnje upitan; za Legiju i zemunce će proveravati, ali Milanović je nedvosmisleno nevin. A šta ćemo sa naručiocima ubistva Slavka Ćuruvije? Treba li i njih goniti kad Toma Nikolić, naš budući predsednik, ponavlja da mu nije žao što je čovek ubijen na kućnom pragu? Zašto bi se policija i BIA trudile ako je na vidiku abolicija? Nije da se mnogo trude, doduše, ali govorimo načelno. Tu se Toma pridružio onom nesrećniku Goranu Matiću iz JUL-a koji je 2000, dok je još bio neka vlast, izjavio da je pitanje “ko je ubio Ćuruviju” – pitanje “neprijateljsko”, čime je počinio krivično delo pomaganja počiniocu posle izvršenja krivičnog dela. Šta vas briga ko je ubio Ćuruviju, kad je to bilo politički poželjno? Sve to, uostalom, izdajnici, ustaše Tadići i njihove kurve, lepo piše u knjigama prof. dr Vojislava Šešelja; svi ti Ćuruvije, Stambolići, Draškovići, Đinđići i ostali Anastasijevići, sve te odvratne ženetine iz izdajničkih nevladinih organizacija, taj B92 iz Bulevara Ratka Mladića i ostali izdajnici. Čim postane predsednik, Toma će se već obračunati sa takvima po ugledu na graždanina Putina, Vladimira Vladimiroviča. Nadmašiće ga sigurno u revnosti i strogosti, kao što je i Ranković nadmašivao svog uzora i učitelja Lavrentija Pavloviča Beriju.
Obraćajući se odabranoj kolekciji radikalskog ženskinja, Toma Nikolić se naročito istakao opštim banalnostima, ali je i tu progovorio na lakat: mi smo, kaže, protiv sigurnih kuća za žene, jer svaka srpska porodica treba da bude sigurna kuća, pa nam sigurne kuće neće trebati. Elegantno rešenje, zaista hvale vredna ideja: nema više bivenje i sve je u redu, a ko bi da bije ženu i decu – marš iz kuće, pa je kuća sigurna. To je, naravno, samo nastavak radikalske kampanje protiv sigurnih kuća koja traje godinama. Znaju oni zašto im to smeta: nervira im biračko telo, a i taj B92 je to izmislio samo radi rasrbljivanja srbske porodice. Isto tako je mogao Toma da predloži ukidanje saobraćajne policije: ako svi srpski vozači budu poštovali propise, saobraćajna policija nam ne treba. Ako se potrudimo onako saborno, neće nam trebati ni obična policija, ni BIA – osim zbog izdajnika, naravno. A izdajnika nikad dosta, jer bez njih radikali i njihova braća u Hristu ne bi znali šta bi od sebe. Kad je Teofil Pančić u intervjuu za NIN rekao da “u demokratiji nema izdajnika” (sasvim očigledno misleći na “izdajnike” u upravo ovom, radikalskom smislu reči, dakle one koji se usuđuju da drugačije misle), dobio je od Ace Ilića preko one stvari. Naš najbolji poznavalac i ljubitelj češke literature, istorije i kulture umeo je da nabroji prave izdajnike u Čeha (i Engleza), a zaboravio je na “izdajnike” koje je pod tom etiketom ni krive ni dužne pobio staljinistički režim; na njih je Teofil mislio. Jedna stvar je izdajnik Mita Ljotić, a sasvim druga “izdajnik” Zoran Đinđić: ko je tu šta izdao? E, o tome neće niko.
Tomu za predsednika, jer je kod njega sve jasno i jednostavno. Neka se njegovi birači ne zbunjuju nad povremenim iznenađujućim izlivima “demokratije” i “ljudskih i manjinskih prava” u njegovoj kampanji; ne misli on to stvarno, a laž i kleveta “legitimna su sredstva političke borbe”; pitajte Šešelja i Dejana Mihajlova. “Ruska gubernija” biće objašnjena kao izjava data “u žaru političke borbe” – čim mu Putin objasni nešto nasamo. A za ono vanredno stanje ćemo da vidimo čim se ukaže prilika. Slobodan sam da podsetim čitaoca da, po Ustavu donetom bez čitanja, vanredno stanje proglašava Narodna skupština. Onda je u zakone o odbrani i vojsci uneto nešto čega u Ustavu nema: supotpisi premijera i predsednika vlade za korišćenje vojske i ostalih organa odbrane u vanrednom stanju.
Pa vi sad vidite.
Danas, 28.01.2008.
Peščanik.net, 27.01.2008.