Vologda, s okolinom, naravno, uvek je bila grad prognanika – sever, studen … Biti ovde nije nikakva radost i privilegija. Ali, to što nije bila prednost za ljude, pokazalo se kao prednost za grad. Prognanici su u Rusiji odavno bili najbolji ljudi (kao što je napisao Dostojevski, koji je znao o čemu govori). Tako je Vologda stolećima dobijala svoj kontingent intelektualne, političke i religiozne elite. Otuda vologodske ikone, literatura, muzika… “Zavolški starci” su vekovima predstavljali rusku svetost; vologodski pisci i pesnici, od Baćuškova do Šalamova i Rubcova – rusku književnost; grad i danas ima, s obzirom na svoju veličinu, nesrazmerno brojnu muzičku publiku i dobre orkestre…
Svi poznajemo stereotip: južnjačka toplina i otvorenost, a severnjačka zatvorenost u sebe. Šipak, ovde je sve drukčije. (Plašim se, za jug naime, da je tako i na drugim “severima”: nešto iskustva, što sam ga imao u Finskoj, daje da se nasluti takvo nešto.) Ni danas nisam u stanju da sebi to objasnim jednim jedinim uzrokom. Ima ih više, uveren sam da su u slučaju Vologde prisutna najmanje tri: Vekovi života na severu, gde je oko pola godine van kuća sneg, led i hladnoća. Probajte samo da nekome ko u zimsko veče pokuca na vaša vrata, odbijete prenoćište. Najverovatnije biste ga time osudili na smrt. Svaki gost je, dakle, “dobrodošao gost”, i tako je to bilo stolećima… Onda su tu stoleća prognaničke tradicije, kada su ljudi bili u istoj ili sličnoj nevolji, među sobom solidarni, jer su bili naterani da na taj način kompenzuju ono što su hteli da im oduzmu… I još 70 godina sovjetske vlasti, koja nikoga nije milovala, ali je upravo time, među određenim slojevima stanovništva, stvarala bliskost i toplinu kakve u »normalnom svetu« nema.
Sa domaćinima sam se zaputio u manastir na rubu Vologde. Napolju je bilo nešto toplije, ali je zato uveliko padao sneg. Dok smo nekoliko minuta čekali autobus, na kapama se nakupio popriličan beli sloj. Zvonik i kupole crkve u susednom dvorištu jedva smo videli. Sa vidljivošću tog dana je uopšte bilo loše: otkako smo seli u autobus, morali smo stalno da brišemi stakla ako smo hteli išta da vidimo. Mali autobus je sporo i meko klizio po belim, pluženim ulicama. Sve je bilo čisto i belo, čak i zgarišta iz kojih su tu i tamo još štrčali nagoreli zidovi i grede. Autobus je dovezao do reke, kod spomenika postavljenog povodom 850-godišnjice osnivanja grada skrenuo je levo, kružio predgrađem, pored jedne, dve, … tužne srušene crkve. Usledilo je čisto belo polje, onda šumica, za šumicom groblje, prepuno na sve strane nakrivljenih zarđalih starih krstova. I grobljanska crkva je bila napola bez krova, cigle su trulile od vlage i sve se polako raspadalo. Iza groblja je bio zaselak – poslednja stanica. Izašli smo u vejavicu koja je srećom uskoro malaksala. Dočekale su nas tihe, niske brvnare i čopor ljubaznih pasa. Samo je jedan pas bio privezan za kuću i taj je lajao, možda na nepoznate ljude, a možda na slobodne pse koji su se s nepoznatima uputili u šetnju.
Seoce smo uskoro ostavili iza sebe i zaputili se u polje, po jedva vidnoj stazici – četiri čoveka u pratnji osmoro pasa. Sa druge strane polja bio je Spaso-Prilukski manastir. Najpre smo ga jedva slutili na horizontu. Na uglovima tvrđave su se izdizale ogromne kule, skoro okrugle, ustvari u obliku šesnaestougaonika. Pod manastirom je tekla rečica (ne, nije tekla, to je mirna voda, a tada je još bila i zamrznuta, i na ledu su bili pecaroši koji su svoje udice spuštali kroz rupe što su ih prosvrdlali u ledu). Tu, kod pecaroša, napustili su nas psi. Umorni od probijanja kroz visoki sneg, bili smo sasvim zadovoljni kada smo stigli do manastirske kapije i strogog iskušenika ubedili da nas pusti unutra (prijateljici koja je bila u pantalonama dao je crnu suknju, uz primedbu da, kad u manastir već moraju da puštaju i nevernike, neka ti budu bar koliko-toliko pristojno odeveni).
To je bila i poslednja teškoća. Od tamo dalje, sve je bilo drukčije. Kada smo stupili u donji, “zimski” deo crkve, bili smo bezbedni od svega. Više metara debeli zidovi, niska, zasvođena tavanica, malecki prorezi za prozore: kada ne bi bilo na desetine sveća koje su gorele pred ikonama, svuda unaokolo bi bio mrkli mrak. Kao u majčinoj utrobi. I toplota … toplota koju su davale sveće, toplota starih, potamnelih ikona, bronzanih svećnjaka…
U crkvi su služili “obednju”, liturgiju. Nekoliko crnih monaha i nešto više gotovo isto toliko crnih bakica, ritmički se klanjalo pred ikonostasom, svaki put kad je ubedljivi đakonov glas zapevao: “Za mir sveta… za sužnje i bolesnike… za sve paćenike … pomolimo se Gospodu.” Svet bez mira, sužnji i bolesnici, paćenici, tamo su napolju, ali i ovde, među bakicama ih je bilo dosta takvih, napaćenih, samo što je u manastiru njihova patnja bila preobražena, svetla. “Za obilje plodova zemaljskih … pomolimo se Gospodu.” Još jednom čelima do poda, ili u pravcu ikona. Siromašni su bili napolju, ali i tu, pod svodovima. Samo što su ovi bili drukčije siromašni, mnogo više su mislili na druge, nego na svoje siromaštvo. A uprkos siromaštvu, ovi ljudi su bili bogati, iako je njihovo bogatstvo bilo nevidljivo, takvo da utoliko više greje srca. Prihvatili su me u svoju sredinu, udubili se i u moje teškoće i “patnju”. Znam, neki i danas mole za mene i povremeno mi i pišu, pitaju da li sam tužan, savetuju kako da ne budem. Ruski sever. Topao, ponekad topliji od vrelog juga.
Dopisnica – Vologda (3)
Danas, 09.05.2006.
Peščanik.net, 08.05.2006.