Platforma organizacija za saradnju sa mehanizmima UN-a za ljudska prava 25.10.2021. predstavila je Alternativni izveštaj za Srbiju, koji je podnela Komitetu protiv torture UN-a. Posebna pažnja tu je posvećena nekažnjivosti službenih lica za krivična dela koja u sebi sadrže elemente zlostavljanja, nasilju policije na julskim protestima 2020. u Beogradu i Novom Sadu, tretmanu tražilaca azila i izbeglica, uvođenju doživotnog zatvora u kazneni sistem Srbije i tretmanu ljudi u ustanovama socijalne zaštite i zatvorima. Govore Nikola Kovačević, urednik Alternativnog izveštaja, Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava i Bojana Trivunčić iz Međunarodne mreže pomoći IAN.
Nikola Kovačević: Izveštaj koji se nalazi pred vama i koji je podnet Komitetu protiv torture Ujedinjenih nacija ukazuje da je Srbija ponovo propustila 5 ili 6 godina da na adekvatan način pristupi problemima koji su uočeni od strane Komiteta protiv torture 2015. godine. Činjenica da je naše materijalno krivično pravno zakonodavstvo i dalje neusaglašeno sa odredbama Konvencije je dovoljan pokazatelj kako ovih prethodnih 6 godina nije uložen dovoljan napor da se ispune preporuke koje su ništa drugo nego izmene zakona. Svi mi znamo da kada god se desi neki problem u našem društvu koji privuče pažnju javnosti, ne znam, kada imamo veliki broj saobraćajnih nezgoda, izađe neko od ministara i kaže: pooštrićemo kontrolu, povećati prekršajne kazne ljudi koji voze bez dozvole, više puta su prekršajno kažnjavani, oduzeće im se dozvola; znači, preduzmu se barem neke zakonodavne mere. Ili kada imamo situaciju napada na novinare, advokate, uvek izađe neki javni zvaničnik i kaže: izmenićemo zakon, pooštrićemo krivične sankcije, praksa će biti daleko oštrija i tako dalje. Međutim, takve vrste promena nisu se desile u ovoj oblasti o kojoj danas pričamo.
Kada pričamo o definiciji mučenja, koja je predviđena u Konvenciji protiv torture Ujedinjenih nacija u članu 1, prosto je neverovatno da ćemo verovatno dobiti treći po redu izveštaj Komiteta protiv torture u kome će se konstatovati izmena jednog, ili dva člana zakona. Znači ta vrsta pasivnosti, u odnosu na neke jednostavnije obaveze koje proističu iz ovog instrumenta, po meni na dovoljno jasan način manifestuju koliko nadležni organi Republike Srbije ovu oblast uzimaju za ozbiljno. Mi i dalje umesto jednog imamo dva krivična dela koja se preklapaju i koja stvaraju zabunu u praksi. Mi I dalje imamo neadekvatno zaprećene kazne koje se kasnije odražavaju na kaznenu politiku, i da I dalje postoji mogućnost da nastupi apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Znači, sama činjenica da mi te neke elementarne stvari koje ne zahtevaju ništa drugo nego jednu malu radnu grupu, koja bi kratko radila i konačno definisala to krivično delo mučenja, nismo uspeli u prethodnih 6, pa pre toga u prethodnih 5… znači od ’91. godine mi nemamo kapacitet da propišemo na adekvatan način definiciju mučenja.
Sa druge strane, još nekoliko tema kojima sam se ja konkretno bavio u ovom izveštaju, a koje bih voleo da pomenem danas, jeste tretman izbeglica, migranata i tražioca azila. Tu je situacija nešto drugačija, iz prostog razloga što izveštaj koji je objavljen 2015. godine, on je objavljen nakon perioda u kome zaista naš sistem azila i postupak azila nisu bili na zadovoljavajućem nivou efikasnosti. I kada se komparativno uporedi period od 2010. do 2015. koji je bio pokriven prethodnim izveštajem i ovaj danas, ne možemo da kažemo da nije ostvaren značajan napredak, odnosno daleko veći broj ljudi traži azil, dobija azil i taj postupak azila je zaista efikasniji nego što je bio. Ali sa druge strane, isto tako važno je napomenuti i da je u tom periodu od 5, 6 godina i u toj oblasti moglo daleko više da se uradi, da se, ‘ajde da kažemo, danas kada pričamo, nakon 13 godina od kad imamo naš sistem azila, da neka ocena da je naš sistem azila efikasan i funkcionalan. To nažalost nije slučaj, jer i dalje mali broj ljudi u odnosu na onoliko koliko prolazi kroz našu teritoriju, odlučuje da traži azil, i dalje i ti ljudi koji traže azil odlučuju da napuste proceduru azila pre nego što se postupak okonča i imamo i dalje taj, da kažemo, nizak recognision rate, odnosno nisku stopu priznavanja međunarodne zaštite u odnosu na broj ljudi koji je prošao, koji je tražio azil, a ona ne dolazi samo kao posledica toga što, ne znam, Srbija je tranzitna zemlja, već zato što i taj postupak azila poprilično dugo traje, zato što ljudi koji kada traže azil nemaju pristup tržištu rada i što oni ljudi koji kada dobiju azil, nemaju mogućnost da dobiju putne isprave.
To su sve neki odvraćajući momenti u odnosu na nekoga ko, kada donese odluku da traži azil u određenoj zemlji, on tada donese odluku da započne svoj život iz početka. Ali kako će ako ne može da radi ili ako ne može da izađe iz Srbije i vidi svoju porodicu – na primer, on je Sirijac i ne može da ode u Jordan, Liban ili Tursku, gde mu se nalazi veći deo porodice? I ono što smo mi takođe konstatovali ovde da jeste da postoji neujednačena praksa u istim ili sličnim predmetima. Verujem da će Komitet protiv torture na to ukazati Republici Srbiji, da se harmonizuje praksa i zauzmu jasni stavovi u pogledu predmeta koji su isti ili koji su slični. I ono što takođe verujem da će Komitet protiv torture itekako preporučiti Srbiji jeste da pored toga što mora da razvija svoj sistem azila, što mora da omogući adekvatno uživanje međunarodne zaštite u Srbiji, jedan od preduslova da bi mogla da se uživa međunarodna zaštita u Srbiji jeste i ta, da mora da se omogući pristup teritoriji i pristup postupku azila. Šta to znači? To znači da i Srbija, kao i sve druge zemlje u regionu, moraju pod hitno da uspostave pravne procedure na svojim granicama, na osnovu kojih će se odlučivati ko će ući a ko neće, ali da se to radi na zakonom utvrđen način.
Postavlja se pitanje: a kako se to ljudi koji se nađu na teritoriji, pod efektivnom kontrolom srpske granične policije, vojske ili koga već na toj granici, na koji način se sprečava njihov ilegalni ulazak? Da li se oni neformalnim putem, van zakonom utvrđenih procedura vraćaju nazad, ili je reč o praksi da im se izdaju odluke o odbijanju ulaska? I jedno i drugo može itekako da bude sporno, tako da u našem izveštaju možete videti da je od 2015. na ovamo preko 100 hiljada ljudi sprečeno da ilegalno uđu u Srbiju. Al’ ono što mi nikada nismo dobili kao odgovor jeste na koji način se sprečavaju ilegalni ulasci i da li su to ilegalni ili iregularni ulasci? Da li su to migranti, izbeglice i tražioci azila… tako da mislim da je jedna preporuka koja predstoji Srbiji ta da se taj mehanizam nadzora granice uspostavi, da njega čine i organizacije civilnog društva, i međunarodne organizacije poput UNHCR-a, MUP-a i tako dalje. Znači, mora se zajednički raditi da bismo bili sigurni da se na granicama republike Srbije, onim ulaznim granicama, poštuje vladavina prava i poštuje princip zabrane vraćanja, iliti princip non refoulement.
Ne mogu a da ne pomenem još jednu stvar koju smo konstatovali u našem izveštaju, a to je da od 2019. godine, 3. avgusta konkretno, kada je Komitet protiv torture doneo odluku kojom je utvrdio povredu člana 3 Konvencije, a koja se odnosi na slučaj izručenja Dževdeta Ajaza, kurdskog političkog aktiviste koji je vraćen u Tursku uprkos tome što je Komitet zamolio Srbiju da se od toga uzdrži, do trajanja postupka. Dve godine, a sada već i više, ne možemo da kažemo da je u tom slučaju Srbija preduzela ijednu meru kojom bi pokušala da ispuni odluku Komiteta, koja zahteva tri stvari. Prva je materijalna kompenzacija, što je uvek najlakša stvar, nekome isplatiti novac za štetu koju je pretrpeo. Mi na žalost dve godine kasnije ne možemo da kažemo da je to slučaj. Druga stvar koja je započeta pa je stala, ‘aj da kažemo donekle zbog kovid okolnosti, jeste da nisu preduzete dovoljno jake mere da se sudije i tužioci koji postupaju u postupcima ekstradicije obuče na način da se slučajevi kao što je njegov ne ponove u budućnosti. Znači, te garancije neponavljanja takođe nisu ispunjene. I treća, po meni najnerealnija, jeste da niko iz Republike Srbije, barem po našim saznanjima, nije preduzeo adekvatne mere kako bi se uverio u to kako je danas Dževdat Ajaz u Silivriju, u zatvoru u Turskoj.
Ja bih se kratko osvrnuo i na 2020. godinu i na te mere koje su uvođene i tokom vanrednog stanja i tokom redovnog stanja, koje su za cilj imale da se spreči širenje zarazne bolesti kovid 19. Veliki broj tih mera itekako se negativno odrazio na obaveze koje Srbija ima iz Konvencije o statusu izbeglica, koje proizilazi iz te Konvencije. Pa je tako problem prenaseljenosti brojnih ustanova na kojima se nalaze osobe lišene slobode, pa tako i kazneno popravne ustanove, sada došao do izražaja još više. Jasno je da prenaseljenost koja je bila problem i pre kovida, sada postala još veći problem jer ne smete na malom mestu držati veliki broj ljudi. Ne smete da u ustanovama socijalne zaštite, u psihijatrijskim ustanovama, u kazneno-popravnim ustanovama, u centrima za azil, prihvatnim centrima, zatvarati ljude kada se taj virus, pogotovo ovaj sad novi delta soj, itekako se lako širi.
Tako da su slabosti sistema koji podrazumevaju ustanove za lišenje slobode dodatno isplivale na površinu i dodatno se pokazalo zašto je bilo važno da se preporuka iz 2015. godine ispune do 2020-21. godine, jer one same po sebi već predstavljaju uvod u nečovečno i ponižavajuće postupanje, a u kovid 19 okolnostima ti nedostaci mogu dovesti u opasnost i život i zdravlje i psihički i fizički integritet osoba lišenih slobode. I onda ponovo, kada otvorimo statistiku naših pravosudnih organa i to, mislim, na jasan način piše i u prošlogodišnjem izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava, vi i dalje vidite sudove koji će nekome da izreknu kratkotrajnu kaznu zatvora od 3 meseca, 6 meseci, 9 meseci ili godinu dana, nego što će uraditi ono što nam preporučuje i Komitet protiv torture Ujedinjenih nacija, i Komitet za prevenciju torture saveta Evrope, a to je da naši pravosudni organi pod hitno moraju da promene kaznenu politiku i da se preorijentišu na alternativne sankcije, to jest na sankcije koje će značiti višestruko različite stvari, a to je da neko ostaje u socijalnoj sredini, da može da nastavi da radi, da ima kontakt sa porodicom, da u kovid okolnostima bude manje izložen riziku od zaraze, smrti, teškog pogoršanja zdravlja, a da sa druge strane se postave svrha kažnjavanja na adekvatniji način, tj bude da broj povrata bude manji a da uslovi u zatvorima budu daleko bolji. Ako se ne varam, barem 60 ili 70% zatvorskih kazni koje se izreknu su u trajanju do godinu ili do dve godine.
Svaka od tih krivičnih sankcija je manje-više mogla, ili ‘ajde da kažemo barem pola kada bi od toga bilo zamenjeno radom u javnom interesu ili kućnim zatvorom, situacija u kazneno-popravnim ustanovama i u redovnim, a posebno u kovid okolnostima, bi bila daleko bolja. Kažem, prosto je neverovatno da je taj retributivni karakter pravosudnih organa naše zemlje takav da će radije nekoga poslati 3 meseca u zatvor, nego da što će mu reći da skuplja lišće u parku. Tri meseca, je l’ tako, društvena opasnost, barem koju procenjuje sud u tom konkretnom postupku, je daleko manja nego kada govorimo dugogodišnjim kaznama zatvora. I ne mogu da se ne osvrnem na neverovatan izveštaj koje su kolege iz MDRI-a sprovele u prethodnih nekoliko godina, kada su objavili izveštaj o položaju dece sa mentalnim smetnjama u ustanovama socijalne zaštite. I kao što sam pričao za kazneno-popravne ustanove i kovid okolnosti, tako možemo isto da kažemo i za verovatno i psihijatrijske ustanove, što će kolege iz IAN-a da pomenu, da su deca i generalno korisnici ustanova socijalne zaštite itekako bili pogođeni kovid 19 merama, da su neke od tih ustanova i dalje pod lokdaunom, barem na osnovu određenih podzakonskih propisa koje su donela nadležna ministarstva.
Pored toga što su već uslovi u njima bili problematični, što su bili prenaseljeni, da je higijena bila loša, a sve što je posledica nečega o čemu pričamo godinama, barem kolege koje se time bave, a to je nedostatak dovoljnih napora da se sprovede deinstitucionalizacija, da ne budu izložena segregaciji, da ne budu osuđeni da ceo svoj život provedu sedeći u jednom položaju, vezani u jednom položaju i da se samo na osnovu dvogodišnjeg rada sa nekoliko ljudi, sa nekoliko slučajeva koji su navedeni u tom izveštaju vidi da su ti ljudi psihički i fizički u svakom drugom pogledu ubrzano, njihovo zdravlje je bilo narušeno, fizički su propali. Ali bih zaključio sa time što bih istakao da je mnogo važno da se ne samo nalazi iz ovog izveštaja, već i nalazi iz drugih pojedinačnih izveštaja, i BG centra i IAN-a, MDRI-a, brojnih drugih organizacija uzmu za ozbiljno i da se ne nađemo ponovo u situaciji za 5 godina kada se nađemo ovde, da konstatujemo da je stanje podjednako loše ili gore u nekim oblastima, već da se uradi nešto što svaki put kada Komitet protiv torture saveta Evrope dođe u Srbiju i kaže našim organima, da umesto da negiraju postojanje određenog problema iz ove oblasti, i da se trude na svaki način da diskredituju nalaze uglednih i kompetentnih nevladinih organizacija, najviše državni zvaničnici, to su ministri, to su državni sekretari, to su drugi ljudi na pozicijama, treba da prihvate realnost u određenoj oblasti, i da se potrude da preduzmu velike napore kako bi se stanje u toj oblasti popravilo. Znači umesto da idu i da se slikaju sa decom u ustanovama socijalne zaštite, treba da naprave strategiju kako će ta deca da izađu iz tih institucija. Umesto da se kaže da je naša kaznena politika stroga i jaka, treba da se kaže da je u isto vreme i racionalna, i da ne zahteva samo to da se ljudi trpaju u zatvore.
Vladica Ilić: U ovom izveštaju koji je od strane Platforme dostavljen Komitetu su konstatovani neki podaci koje Beogradski centar prikuplja već desetak godina, a koji se odnosi na praksu pravosudnih tela u pogledu toga kako se vode istrage protiv službenih lica koja su osumnjičena za zlostavljanje i mučenje i kako se oni u sudskim postupcima na kraju kažnjavaju. Poslednje dve i po godine podneto je najmanje 275 krivičnih prijava protiv 541 službenika za krivična dela koja obuhvataju neki oblik zlostavljanja. Dakle, to su krivična dela iznuđenja iskaza i krivično delo zlostavljanja i mučenja. Naravno, u praksi se neadekvatna ponašanja službenika često kvalifikuju na drugi način, kao laka telesna povreda, teška telesna povreda, nasilničko ponašanje, ali mi smo se fokusirali na ova dva i statistike za ova dva dela za koje se najveći broj prijava podnese su jako loše. Najmanje u 75% slučajeva su krivične prijave odbačene, dakle one nisu stigle ni do sudske faze postupka, i u tih 75% odbačenih dominiraju predmeti gde su tužilaštva našla da nema osnova sumnje da je učinjeno krivično delo.
U samo 4% podnetih prijava su podneti optužni akti – to je u nekih 12 slučajeva, protiv 23 službenika, što isto predstavlja oko 4% ukupnog broja službenika na koje su se prijave odnosile. To pokazuje da je to zaista jedan praktično zanemarljiv broj predmeta koji dospeju u neku sudsku fazu. U tom periodu sudovi su pravosnažno okončali 25 postupaka koji su vođeni protiv 42 službena lica. Od tih lica 20 je osuđeno, 2 službena lica samo zatvorskim kaznama, 18 čak uslovnim osudama, iako su po praksi međunarodnih tela uslovne osude za ova dela neadekvatne kazne jer ne doprinose efektivnom kažnjavanju i slanju poruke nulte tolerancije, 16 je oslobođeno, protiv 6 službenika su optužbe odbijene ili su postupci pravosnažno obustavljeni. Ova dva službenika koja su jedina kažnjena kaznom zatvora, su službenici za koje je u postupku utvrđeno da su učinili mučenje, dakle najteži oblik zlostavljanja, i oni su kažnjeni vrlo, vrlo niskim kaznama, jedan kaznom zatvora od 8 meseci, 1 od 5. Mera zabrane vršenja poziva ni u jednom slučaju nisu izricane, pa tako ne čudi praksa što su gotovo svi ovi službenici koji su osuđeni, zapravo i ostali da rade u policiji.
Štete osim 5, svih 5 u jednom predmetu, a to je predmet poznat javnosti, slučaj koji se desio tokom Parade ponosa, čini mi se 2014. godine, u kojem su jedni od oštećenih bili braća tadašnjeg prvog potpredsednika vlade i gospodina Siniše Malog. Suspenzije su samo u dva predmeta primenjivane, od kojih je jedan ovaj koji sam malopre pomenuo: Ni u jednom slučaju oštećeni nisu obeštećeni. Ovakva praksa se nastavlja u drugoj polovini 2020. godine. Iako nemamo statističke podatke za taj period, imamo jedan solidan broj predmeta, vrlo dobro poznatih javnosti, koji potiče iz julskih protesta. Samo su Beogradski centar za ljudska prava i A 11 inicijativa za ekonomska i socijalna prava podnele preko 40 krivičnih prijava. Jasno je i poznato svima da do danas niko nije kažnjen, da se svi ti postupci nalaze u nekoj predistražnoj fazi, i da se u najvećem broju postupaka navodno ne može utvrditi identitet skoro pa nijednog policijskog službenika koji je učestvovao u tim nasilnim delima. Istrage koje su vođene u ovom periodu takođe su pokazivale ozbiljne manjkavosti koje su imale i ranije. Dakle, u velikom broju slučajeva one nisu uopšte nezavisne, zato što ih tužilaštva vode na jedan kabinetski način i oslanjaju se u potpunosti ili u velikom delu na nalaze koje kolege osumnjičenih kolega nađu da su zaključci. Dakle, sudsko medicinska veštačenja, kako povreda tako i dokumentacije, se izuzetno retko nalažu.
Sećate se da se tokom vanrednog stanja pojavilo nekoliko snimaka gde policijski službenici zlostavljaju građane koji krše takozvani policijski čas. Jedan od takvih slučajeva je bio slučaj šamaranja jednog građanina u policijskom autu, mislim da se desilo na Vračaru. Tadašnji ministar Stefanović je izašao u javnost, mislim da se oglasio na Tviteru i rekao da će ti policajci biti procesuirani, i da je to jedno nedolično ponašanje. To je zaista bio jedan slučaj gde se sve krenulo kako treba. Dakle u roku od jednog dana su uzete izjave tih policajaca, uzete izjave žrtve, obavljen je lekarski pregled… Kad je prošlo recimo neka dva meseca od slučaja, kad se malo to zaboravilo, onda je žrtva ponovo saslušana od strane tužioca i u tom novom iskazu žrtva je rekla da se ne oseća zlostavljano ni mučeno. A policajac je rekao, iako se na snimku vrlo jasno čuje udaranje šamara, on je, ritmički pokreti ruke i više puta upućeno pitanje „kako se zoveš?“, pre svakog udarca. Osumnjičeni policajac je rekao da je se on branio od pljuvanja i da je na taj način sebe štitio. Tužilac je to prihvatio i rekao: „kad se žrtva ne oseća zlostavljano, nema tog krivičnog dela, jer bez osećaja žrtve nema ni zlostavljanja ni mučenja“. E, to se desilo, dakle, u Beogradu.
To pokazuje samo jednu vrstu pokušaja naših pravosudnih organa da ova dela obesmisle, da procesuiranje ovih dela obesmisle i da sve naše napore, organizacija civilnog društva, učine minornim. Naravno da nisu jedini pravosudni organi odgovorni za ovo loše stanje, mi imamo i dalje dosta mali broj lekara koji ume i da pravilno dokumentuje povrede ljudi koji pretrpe zlostavljanje. Dakle, i kad žrtve kažu da su ih tukli na primer policajci, oni u lekarskim izveštajima pišu da pacijent navodi da je tučen od strane nepoznatih osoba, da je zadobio povrede u tuči, dakle potpuno se promeni kontekst. Kasnije se tužioci uhvate za tu frazu koja stoji u lekarskom izveštaju i to bude veliki problem. Tokom julskih protesta je bilo dosta problema koji su takođe postojali i ranije, oni se odnose na kasno saslušavanje odgovornih službenika, nesprečavanje usaglašavanja njihovih izjava, neprikupljanje svih video snimaka, nesprovođenje radnje prepoznavanja, iako su neke žrtve jasno izjavile da mogu da prepoznaju službenike koji su ih tukli, nesankcionisanje očigledno lažnih izjava.
Podsetiću i na onaj slučaj prebijanja mladića na Terazijama, gde se jasno vidi da su tri policajca nakon što je on bio zlostavljan došla, prenela ga na trotoar i ostavila. Ta tri policajca su kasnije u tužilaštvu izjavila da su s njima razgovarali, da je on bio svestan, komunikativan, da se nije žalio na povrede. A na snimku se vrlo jasno vidi da su ga oni praktično preneli sa asfalta na trotoar da bi oni mogli da nastave svojim putem dalje. I to je opet prošlo nekažnjeno uz konstataciju ombudsmana da zlostavljanje nije bilo raširena pojava, nego su to bili samo pojedinačni slučajevi. I naš izveštaj se dotiče i rada zaštitnika građana. u ovoj oblasti. Neki problemi koji su se odnosili na nerešene predmete malopređašnjeg slučaja Ajaz, evo sad je prošlo već, deportacija je bila decembar 2017. godine.
Znači 4 godine taj predmet stoji u službi Zaštitnika građana i ne zna se gde je. Mi imamo informacije da je arhiviran, ali Zaštitnik odbija da se izjasni o tome. Sećamo se svi zlostavljanja u zgradi RTS-a, kad su nakon upada opozicionih stranaka neki ljudi dobili batine od policajaca, o tim slučajevima ništa ne znamo. Slučajevi s protesta – Ombudsman je rešio nekih 8, i to ih je rešio tako da, manje više je uputio preporuke za budući rad, posredno je stavio do znanja da bi trebalo da se utvrdi odgovornost, tako da može da se shvati i da zapravo i nije to preporučio. Za te ljude koji su dobili batine, da tako kolokvijalno kažem, Ombudsman nije preporučio da oni budu obeštećeni, tako da neke od tih žrtava su sad u postupcima pred državnim pravobranilaštvom a kasnije će i biti pred sudom da se obeštete.
Tokom pandemije Ombudsman je recimo našao da nije potrebno da ide ni u jednu policijsku stanicu za vreme ovog vanrednog stanja, nije obilazio ni psihijatrijske ustanove, a za ustanove socijalne zaštite koje nisu državne je li, on je smatrao da to nije njegov mandat iako UN-ova dokumenta kažu da on treba da obilazi sva mesta nezavisno od vlasništva.
I ja bih na kraju još dodao da intenciju države možda pokazuje dovoljno dobro i Nacrt skoro povučenog Zakona o unutrašnjim poslovima. Dakle u tom zakonu, fokus MUP-a je bio da postavlja kamere po gradu, a ne da se recimo snimaju saslušanja, što je jedna od vrlo važnih preventivnih mera, ali i mogućih dokaznih mera, da se dokaže da li se zlostavljanje desilo ili je u pitanju lažna prijava, u tom pravcu se nije razmišljalo. S druge strane otkazi i suspenzije koji bi trebalo da budu obavezni kad je neko pravnosnažno osuđen, takođe nisu našli odraz u tom zakonu kao što nemaju ni u važećem, a čak se u ovom novom priložila i ona odredba da postoji zabrana da se objave podaci o identitetu službenika koji primenjuju ovlašćenja. To bi onda značilo da vi ne smete da objavite ni snimak službenika koji prekoračuje ovlašćenja, ni snimak službenika za koga se kasnije utvrdi da je nezakonito koristio silu, ni snimak službenika koji legitimiše nekog građanina na javnom skupu na kom svi mi možemo da budemo kažnjeni, jer na javnim skupovima može da se vrši snimanje i bez pristanka lica, i tako dalje.
Bojana Trivunčić: Ja bih pošla prvo od toga da mi u uopšte nemamo evidenciju koliko u Srbiji postoji žrtava torture. Prosto, postoji veliki broj žrtava koje su davno zaboravljeni, to su ljudi koji su preživeli torturu za vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, u Srbiji, koji su bili na nekima od mesta zatvaranja ili ratnim logorima, gde su preživeli užasno zlostavljanje i sada žive u Srbiji. Mnogi od njih trpe posledice i dalje. Mi ne znamo koji je to broj, mi ne znamo koji je broj prisilno mobilisanih građana Srbije i izbeglica 90-ih za vreme istog tog rata, naročito ’95, kada su mnogi odvođeni u paravojne kampove, jedan od tih je bio u Erdutu, koje je držao Arkan, gde su ljudi takođe mučeni, zlostavljani i ponižavani, ponovo slani na ratište, i neretko mnogi od njih bili zarobljeni od strane neprijateljske vojske i bili ponovo u logorima. Ti ljudi su takođe građani Srbije i ne zna se njihov broj, koji je to broj koji su isto takođe potpuno zaboravljeni.
Drugo, mi ne znamo koji je broj ljudi koji su zlostavljani i mučeni za vreme Miloševićevog režima 90-ih. Mi ne znamo danas koji je to broj ljudi koji su žrtve torture među tražiocima azila i izbeglicama sa Bliskog istoka i iz Afrike, koji dolaze kod nas, traže azil, a neki dobijaju azil. Mi ne znamo koji je to broj ljudi koji doživljavaju nehumano i ponižavajuće postupanje u institucijama zatvorenog tipa itd, itd. Ja sam sigurna da su to nekoliko desetina hiljada ljudi koji su imali iskustva, i imaju iskustva zlostavljanja i mučenja i prosto ne postoji uopšte evidencija o tome, niti ima neka baza koja bi te podatke imala. Mislim da je to važno da postoji, to bi upravo bacilo svetlost još više na značaj postojanja centra koji bi omogućio sveobuhvatnu rehabilitaciju ljudi koji su preživeli torturu.
Druga preporuka koju smo mi takođe istakli u ovom delu kada je, koji je vezan za član 14, je to da država je u obavezi da omogući žrtvama torture sveobuhvatnu rehabilitaciju koja podrazumeva jednu brzu, efikasnu pomoć koja uključuje psihološku, psihijatrijsku, medicinsku pomoć, pravnu pomoć, socijalnu pomoć i svaku drugu vrstu pomoći koja će omogućiti žrtvi da se integriše, ili reintegriše u društvo i da joj se vrati dostojanstvo. Takav centar ne postoji da je finansiran od države, te usluge i servise pružaju nevladine organizacije IAN, BG centar pruža pravnu pomoć, ali prosto ne postoji centar koji bi na jednom mestu omogućio žrtvama da dobiju takve usluge ili pravo na uklanjanje povrede. U najširem smislu pored prava na rehabilitaciju, sveobuhvatnu i kompletnu, to podrazumeva i nadoknadu odnosno obeštećenje koje žrtva treba da dobije, koja treba da bude brza, pravična i adekvatna. Vi ste slušali i moje kolege, prosto to obeštećenje ili nadoknada, uglavnom je ni nema, a kada se i desi, ona je vrlo često simbolična i kasni, i pošto tortura kod nas zastareva, neko je nikad ni ne dočeka.
Ali ono što smo mi slušali od naših korisnika, žrtava torture, na primer prisilno mobilisanih ljudi, izbeglica je da nije novac ono što je njima važno; i drugi oblici satisfakcije postoje koji takođe 14 član predviđa, a to je pravo na istinu i satisfakciju. Znači, žrtva torture, pogotovo kad je u pitanju sistemska tortura kao što je ta bila, na primer, imaju pravo na istinu, imaju pravo da budu priznate kao žrtve i imaju pravo na izvinjenje, na primer kada su u pitanju prisilno mobilisane izbeglice. I to je takođe jedna od preporuka koje smo mi tražili i koje čak Komitet takođe u prošlom izveštaju naglasio da država treba da istraži sve slučajeve prisilne mobilizacije ’90-ih. Mislim, i pored servisa koji mogu da postoje, nema oporavka ako počinilac nije kažnjen. Kako može neko, ako šeta gradom i sretne nekog ko ga je mučio, kako može da se oporavi. Ili ako su ti isti ljudi sada u vladajućim strukturama koji su bili u Erdutu onda kada su ti ljudi hapšeni i odvođeni tamo. Prosto, teško je zamisliti da neko može da se oporavi, a da počinilac nije kažnjen.
Peti element, koji je takođe bitan kada govorimo o pravu na uklanjanje povrede, a to je: država mora da garantuje da se to neće ponovo desiti. Šta to u stvari podrazumeva? To podrazumeva sve one aktivnosti preventivne – znači i kažnjavanje je prevencija, ali i sve obuke koje treba da postoje, medicinskog osoblja i svog onog osoblja koje dolazi u kontakt sa žrtvama torture, obuke kako da dokumentuju, prvo kako da identifikuju žrtve torture. Žrtva torture mora pravovremeno da se identifikuje, upravo da bi pomoć dobila na vreme. Ljudi su ljuti, to je užasna nepravda koju su doživeli. Tortura je u stvari jedna užasna nepravda. Mene to ljuti, mene koja nemam ta iskustva, nego radeći sa ljudima, ali je važno da to razumemo, zato što posledice nema samo pojedinac, nego ima i porodica i čitavo društvo. I da upamtimo da to može svima nama da se desi.
Peščanik.net, 02.11.2021.