- Peščanik - https://pescanik.net -

Tragedija na obali Indonezije

Ovo je priča o tome kako se rat u Siriji uskovitlao 8.000 kilometara preko sveta i oduzeo najmanje dvadeset devet libanskih života u Indijskom okeanu. To je priča o jednoj tragičnoj ironiji; siromašne libanske porodice koje su, želeći da žive u Australiji napustile svoja sušna sela u brdima severne regije Akar, slušale su upozorenja svojih rođaka da ne idu od kuće, i stradale su nadomak Indonezije. I to je priča o zemlji čije vlasti ne preuzimaju odgovornost za smrt svojih stanovnika.

Potapanje pretrpanog izbegličkog broda koji je krenuo iz Čijandžura pre deset dana ne može se meriti sa stotinama žrtava iz severnoafričkog broda koji je potonuo kod italijanskog ostrva Lampeduze prošle nedelje, gde je stradalo oko 350 ljudi i odakle su ronioci i juče izvlačili tela. Ove nesreće nisu jednake po razmerama i gubicima, ali se neke karakteristike podudaraju: očajnička želja putnika da pronađu novi život, učešće besprizornih krijumčara, drvene olupine u kojima su beznadežno tražili spas. Razlikuje se nacionalnost izbeglica. Jer Liban je – među svim bliskoistočnim zemljama – relativno bezbedna i bogata država, uprkos sirijskom konfliktu i nasilju koje je on dovukao u Bejrut i Tripoli.

U nekim jugozapadnim azijskim zemljama reklame na televiziji upozoravaju potencijalne azilante kakva ih sudbina čeka. Na avganistanskoj televiziji jedva prođe sat vremena a da se ne začuje zloslutni glas muškarca koji – sa crnog ekrana – poručuje gledaocima na farsiju i paštunskom: „Australija nije zemlja do koje se može doći brodom. Ukoliko pokušate da odete brodom, neće vam biti dozvoljeno da kročite na australijansku teritoriju. Bićete poslati na ostrvo Papua Nova Gvineja i nikad nećete dobiti dozvolu da živite u Australiji…“ Takva upozorenja nikad nisu emitovana na libanskoj televiziji. Činilo se da nema potrebe.

Za razliku od anonimnih žrtava kod Lampeduze, gde nije bilo mnogo kovčega za mrtve, tela utopljenih Libanaca koja su izbačena na obalu Indijskog okeana imaju poznate identitete. Detaljna istraga lokalnih libanskih novinara otkrila je nazive njihovih sunitsko muslimanskih rodnih sela: Kabait, Kreibet i Naba Fnajdak, blizu sirijske granice i predgrađa Tripolija Bab El Tabaneh, čije su paravojske dve godine ratovale protiv prosirijskih alavita istočno od ovog grada.

Vlada u Bejrutu je godinama zanemarivala zabačena sela uz reku Bared – koja se uliva u Sredozemno more pored istoimenog palestinskog izbegličkog kampa – a ovo traje i danas, jer zbog razmirica između prosirijskih i antisirijskih libanskih partija ne može da se napravi nova libanska vlada.

U ruralnom Akaru uglavnom nema škola, ima malo bolnica, skoro da uopšte nema posla. Mladići nemaju para da se ožene. Mnogi od njih su primorani da stupe u libansku vojsku da bi preživeli. „Odlazeću“ libansku vladu – koja više nikog ne predstavlja – nije bilo briga. Skoro čitava porodica iz Kabaita je nestala. Jedini preživeli iz porodice Kodr je otac, Husein, dok su se njegova žena i devetoro dece udavili. More je izbacilo na obalu telo njegove žene i jedne ćerke. Iz Tripolija, porodice Gamravi i Hraz su izgubile svoje najmilije, dok je Talal Raj stradao sa troje dece i sestrom. Ahmed Abdo, otac 24-godišnjeg Mustafe – koji se još uvek vodi kao nestao – pozajmio je od prijatelja 10.000 dolara da plati put u Australiju; ukupan iznos koji je svaka porodica morala da plati bio je 60.000 dolara, a novac su davali iračkom krijumčaru koga zovu „Abu Saleh“.

Mnogi rođaci su molili svoje familije da ne odlaze. Abdo je jednim lokalnim novinama rekao, „Moj sin je dobar momak koji je hteo da živi u miru. Ekonomski i bezbednosni problemi kroz koje smo prošli primorali su ga da emigrira i potraži mirniji život.“ Libanskoj vladi Abdo je poručio: „Treba da vodite računa o svom narodu i svojoj zemlji, dosta je bilo vaših rasprava.“

Preživela je jedna fotografija putnika i njihovog broda. Oni sede na grubim drvenim klupama, na ustalasanom moru Jave. Slika je prošarana kapima vode, ali nesrećni Libanci na brodu se jasno vide. Jedan od njih se široko osmehuje, drugi maše fotografu, većina samo zuri u objektiv.  Iza njih je mrko, sivo nebo i zloslutno zapenjeno more. Samo ih deset minuta deli od smrti. Znamo da je u poslednjim trenucima jedan Libanac mobilnim telefonom pozvao svog rođaka u Melburnu da zatraži pomoć. Rođak je pozvao australijsku pomorsku stražu, koja je kasnije poslala helikoptere i avione u beznadežnu potragu za brodom koji je već potonuo.

Ali kad je broj libanskih žrtava došao do Bejruta – samo je 18 Libanaca preživelo – njihova pseudo-vlada bacila se na posao. Obećala je preživelima da će ih dovesti kući, i da će svi leševi biti vraćeni i sahranjeni u jalovoj zemlji njihove rodne grude. U stvari, više su obećanja davali o mrtvima nego o živima. I šta vam to govori o Libanu?

 
The Independent, 07.10.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 08.10.2013.