Hajde da prvo hitnemo ka korovu svaku sumnju u moju pozvanost da se petljam u državnu prištedu. Rastao sam (ovaj glagol treba uzeti s rezervom, jer sam se više otegao u pamet, nego u visinu) u porodici gde se svako rasipništvo kažnjavalo. Moj jedini kućni ljubimac bila je kasica – prasica, a kult štednje kod nas se premetao s kolena na koleno. Prva pesmica koju sam naučio bila je ona Zmajeva: „ Štedi, dete, štedi / rasipništvo kazni, / kad niko ne gledi, / A ti lepo – mazni.“
Kod nas se ništa nije odbacivalo. „Valjaće za nešto“, govorio je otac i gomilao: zarđale eksere, upotrebljene čačkalice, komade maltera, vreće lipe, razjapljene cipele, prazne konzerve sardina… Plastične kese za mleko majka je prala, klasifikovala po delovodnim brojevima i kačila da veselo vijore na razvigorcu uz ostali veš. Kad smo več kod toga, jedne bušne gaće (ne svi te jedne, već svako ponaosob – jedne) smo nosili po kući, a druge na revers zaduživali kad je trebalo ići kod lekara ili u fine posete. Jeli smo sve što se nađe za stolom, a obrocima su, u sklopu roditeljske pridike, prisustvovala i pregladnela crnčad iz Bijafre da svojom pothranjenošću – opomenu.
Kao da nas gledam: nedeljna šetnja kejom, ostale porodice se kočopere, deca čupkaju šećernu penu, pogledom zbijaju oblake, samo nas sedmoro (otac, majka, ja i poker sestrica), kao psi tragači, zurimo u svaki žbunić tražeći koji dinar ispav iz bahatih džepova. Kad je, za cvokotavih zima, trebalo ubaciti cepanicu u smederevac, od nje smo se opraštali na ivici suza, celivajući je kao neku golenjaču svetih moštiju. Primera je bezbroj, ali da ne dužim, teško da je iko od mene spremniji da izloži doktrinu koja će otadžbini pomoći da stegne kaiš, a da se njime ne pridavi.
Naša nacionalna falinka je što smo se razmazili visokim standardima udobnog življenja. Zar je potrebno da naše munje nebeske prže šine brzinom od par stotina kilometara na sat, dok putnici ledom iz viskija kvase vratne žile nabrekle od raskoši? Mora li 13. plata biti tako bezobrazno visoka? Zar je red da svi zaposleni imaju od poslodavca uplaćene tri nedelje zimovanja u mondenskom Garmiš – Partenkirhenu? Dokle studente nutkati ključevima od ferarija i trosobnog stana čim diplomiraju? Čemu ti komforni gradski autobusi tek za po dva – tri putnika koji u njima igraju stoni fudbal? Gospodo moja, tako se ne kući domaja! Tu je neophodan gejzir štedljivih misli, da išiklja iz svih oblasti na koje država spusti svoje nežno kopito.
1.Zdravstvo
Zdravstveni fondovi se nemilice sparušavaju. Kao da se igle (tim pre što penetriraju u uglavnom čisto srpsku krv) moraju menjati svake nedelje? Čemu na plećke države tovariti lečenja svih tih katarakti, čukljeva, staračkih kukova koji pucaju kao krekeri. Niti će najstariji (samim tim i najvoljeniji) sugrađani ikad više nišaniti, niti kretati na Igmanski marš ili hadžiluk. Umesto preskupih kukova od slonove belokosti za mimohod do toaleta ili glasačkog mesta dovoljno je nabudžiti im i vile od bicikla. Zamotuljci para odoše i na pamfletsku prevenciju: majčino mleko, zdrava hrana, cerealije, bahanalije,… Kad kome dođe nebeski pozivar, neka mre, biće više komocije na nas rumene od saosećanja i vina. Zatim, i doktori bi mogli da s manje energije zadižu suknjice medicinskih sestara, a više se posvete uštedi. Kolike fine žagice, skalpele i jastučnice gaza iz bolnica odnesoše pacijenti u svojim traljavo zašivenim dupljama? A to ima samo kod nas, kvrcneš prst, pa ti oko njega namotaju 12 kilometara zavoja!
2.Ministarstva sile
Prvo razrediti vojnički pasulj i retke komadiće mesa u njemu zameniti naseckanom plutom. Neka naše postrojbe služe mladuncima (i onako već lopovski premazanim) za šestomesečni survajvl, kao u džunglama Paname. Ako maknu koju kokoš ili izgubljeno jagnje nek’to nataknu na ražanj za „čalabrćak dok ne stigne ručak“. A, u slučaju da ih iznenadi domaćin s bazukom (jedinom uspomenom na drenički višeboj) eto prilike da bez rovašenja poligona vežbaju gađanje u živu silu.
Nije neophodna jednoobrazna uniforma. Naša dična vojarija je odisala silinom uvek kad je, nadvoje – natroje opremljena, junila na agresora da namakne cokule i dukser gaće. Novac od preprodate gvožđurije tenkova iskoristiti za litije u slavu našeg oružja. A vojnici koji stražare uvrh bunkera gde kao u turšiji čuvamo dragocene haške povrćke, nek ne zaviruju svuda, jer isuviše para odlazi visbadenskim balističarima.
Tajna policija ima najbolniji, a dupli trošak. Em, kao hvatamo ratne zločince, lomatamo se za njima po gudurama, habamo elise helikoptera, vučjacima duša izlazi na nos; em beguncima premiramo jatake da im pomognu da nam umaknu? Moralni apsurd na koji smo prisiljeni igrajući taj dupli gambit. Ako se biser u školjci humanosti, akcija „imaš kuću, vrati stan“ nanovo primi u narodu, eto nam jeftinih štekova za genocidne pregaoce. I kad nedajbože, dođe vreme da ih šaljemo u Hag, valja ih lepo opremiti, tutnuti im štogod u džep za pivo i napolitanke, da se tamo ne brukaju ko bez ikog svog.
3.Omladina, odgoj i sport
Najpametnije je sa džimrijskim obukama krenuti od dece čija mala bosa stopala i treba prva da zakorače u Evropsku uniju. Ukidanjem perverznog trećeg obroka pruža im se mogućnost da svaki zalogaj više cene, a ne treba ih trgati od sise pre nego što stasaju za pušku talijanku. Odeljenja u školi bi, ukoliko protok kisika dozvoli, trebala zaprimati oko 90 učenika. Što se uštedi na ovaj način moglo bi ići razrednom pozorniku koji bi stajao u ćošku, lupkao se pendrekom po butini i sam se doškolovavao, a ako se na njega nasrne bakljom, reagovao gumenim mecima i suzavcem.
Nikakve sportske sale, bazene u školama, WC školjke i slične opačine ne treba dozvoliti. Ledina, pa skači i đipaj, kao na hajdučkom višeboju. Decu i inače slati u kampove za obuku u duhu „maskirne teologije“ (termin moj, a ne Antonićev). Popovi i vojni časnici bi brinuli o njima iz čistog zadovoljstva, srećni što dečaci rastu, da tako kažemo, u njihovom krilu. Čitam da mladi u Evropi sve češće napuštaju useljene stanove i vraćaju se maminim supicama. Eto još jednog dokaza koliko naša mudra politika bazirana na nenadmašnoj instituciji „produženog detinjstva“, gde staro i mlado spava džumle na trosedu i prepliće udove – zapravo predstavlja uzor kome sva društva streme.
4.Politika, diplomatija
Plate političarima ne dirati, jer oni „više vide no drugi pod brdom“. Pa, ako ih već šibaju vetrovi, nek im bar šuškavci budu obloženi višecifrenom postavom. Patriotizam se ne sipa u besne jahte i pogrešno je misliti da su političari pijavice na debelom mesu sistema. Ulažuči u njihove vile, ergele, hektare plaža, bazene u spavaćim sobama i golf terene pokorno nagrađujemo njihovu odanost.
Škodi mačo – imidžu države ako političar nema ljubavnicu. Na tom tržištu vlada haos, mnoga nepedigrirana ženska noga okomota se oko političara, a vrag će ga znati odakle vreba neka nova Mata Hari. Inače, namiguše se lako osile, pa troše (nekad i izgledaju) kao ruski tenkovi. Tu bi se trebalo povesti za (doduše tragičnim) primerom moldavske konkubine koja je između svojih podatnih udova ugošćavala ministre iz tri dične balkanske zemlje. To mi dade ideju za neku vrstu švalerskih zadruga koje bi, na usluzi parlamentu i vladi, bile osvežavane proverenim patriotkinjama iz unutrašnjosti. Za isti trošak jedna malo požrtvovanija pripravnica mogla bi namiriti par resora. Njima dobro (ako nisu gadljivi), a državi, koja gadljiva evidentno nije, taman.
U diplomatiji dosta penjeza ode na časove stranih jezika i bontona veleposlanicima. Saamo njihovo prisustvo u bilo kojoj prestonici već je škodljivo za našu crvljivu reputaciju. Čim progovore, eto skandala: brišu nos rukavom, puštaju vetruštine, podriguju, kradu escajg,…Šta će njima uopšte znanje domicilnog narečja: nek se beče, mumlaju, kolutaju očima, pene. Ne košta ništa, a učinak za majku Srbiju je isti, ako ne i bolji.
Najveći teret restrikcija nek podnese poslanička buranija, narodni predstavnici iz rezervnog redenika, jer ih ima naopakih i svakojakih. Na valja im skupštinska menza gde celo pečeno jagnje košta 300 dinara, pa to navrlo u Hajat da za iste pare dobije okrajak hleba, i to jučerašnjeg. Poslanicima ukinuti i pristupište računarima, pošto se kače isključivo na porno sajtove gde zavode očajne ruske maloletnice.
Skupštinski berberin mogao bi popasti otkaz. Evo, samo se Velja Ilić podšišava četiri puta nedeljno o trošku poreskih nevoljnika. Frizere svako malo provuku kroz tabloide gde se ispovedaju o uočenim kozjim ušima. Što deputati ne bi, u duhu čupave tradicije, pustili brade do kolena, repove kao provincijski centarfori. Taj „talibansko – četnički look“ bi, uz opasivanje eksplozivom, svakako uticao da se i naši amandmani u Evropskom parlamentu glavačke usvoje.
Čemu, dalje, toliki sudovi, lap – topovi, ulašteni parketi da se cakle upar s vrlinama Talijinih ljubeznika. Bolje izabrati jednog kadiju (s preglednom ćitap – tarifom), pa kako on odseče, to je. Jedini trošak bio bi vezan za studijsko putovanje državnih krvnika u Teheran, kod šerijatskih kolega.
Mnogo je i mamipara – savetnika i valja razumeti ogorčenje naroda, jer ti sveznalci se protežu po mekim jastucima i svaki mrmljaj naplaćuju. Ovako bih ja to: skupio veselnike što zuje po kvizovima, „prijatelje pomagače“, ajatolahe „kviskoteka“, njima pridodao sve akademike mlađe od 103 godine (dakle, obojicu), iznajmio im stan, opremio ga Britanikama, atlasima, sabranim delima čika Gedže i oni bi, za krov nad glavom i kruv u mleku, iz tog, nazovimo ga bez istorijskih implikacija, „glavnog stana“ manevrisali našim državnim kormilom.
5.Komadi od ideja
Hitno obustaviti sve kapitalne projekte (po cenu šloga dobrog Mrkajla) i usporiti dosadašnji ubistveni ritam od 7,5 kilometara asfaltiranog puta godišnje. Insistirati na prednostima makadama, a automobile postepeno isključivati iz saobraćaja, jer svakako služe za obest vozača, te satiranje biciklista i stada ovaca koje pošteni seljaci nagone magistralom.
Kad se mogu Rusi, a po svemu su nam uzor, kupati izmedju napuklog leda, možemo valjda i mi da se pretrpimo bez grejanja i struje. I to, naravno, ne cele zime, već samo par udarnih hladnih meseci. Još od Pelagića ukazano je na štetnost stalnog zapiranja, ekceme koje izazivaju sapuni i nakote vašaka nastale od tajanstvenih tvari iz stranih šampona. Samo na kućnoj hemiji možemo prištedeti da kupimo upaljac za atomsku bombu koja nam ne može biti na teretu.
Šta će nam ikakva uvežena roba? Kao mocart kugle su ukusnije od čvaraka, ribok patike udobnije od borosana, lascivni francuski veš manje grebe od suknenih jeleka? Gluposti, sve je stvar pakovanja, šarene laže marketinga. Čemu trošak na parfeme i kolonjske vodice, kad svaka pobožna domaćica zna za afrodizijačku moć mirisa zagorele zaprške, pokipelog mleka i stomaklije. Utuliti i glamur hipermarketa, ma kako se Mišković batrgao. Isključiti pokretne stepenice, maknuti raskoš iz izloga: trobojka, plehani tanjir s voćem, bista sekretara SKOJ-a, stručak sasušenog kukureka, i to je to, nek ne mami na trošenje, već na revolucionarnu pokoru. Umesto odliva novca na fitnes centre i zajahivanje balona – dobro bi bilo češće organizovati hajke na vukove.
Efektan način da se budžet osveži je i povećanje aerodromskih taksi. Glupo je da avionska karta do Pekinga bude tek upola jeftinija od nameta koji snishodljivo ubire aero administracija na uštrb habanja naših blaženih pisti.
Za kraj, podržavam ideju da se u srcu Beograda (kraj samog prednjeg zaliska prestonice) vozdigne stambena kula čije bi visoko prizemlje bilo stilizovano u obliku opanaka, a krov se račvao u rogove šajkače. E, tom ogromnom Srbendi mogli bi, da pokažemo jasno opredeljenje za život bez cvonjka, dodati i betonske ispuste sa strane – u obliku izvrnutih džepova.
Peščanik.net, 11.12.2008.