Spomen-obeležje koje 24. marta 2012. podižu gradske vlasti na Savskom trgu u Beogradu, preko puta Glavne železničke stanice, putnike namernike koji stižu ili iz glavnog grada odlaze, podseća da Srbija žali za „svim žrtvama i braniteljima otadžbine od 1990. do 1999”. Malo je poznato da je spomenik „žrtvama i braniteljima otadžbine“ stara ideja beogradskih vlasti i da je do njene realizacije došlo tek iz trećeg pokušaja.
Godine 2002. grad Beograd je na inicijativu veterana ratova i udruženja porodica nastradalih raspisao konkurs za memorijal „palim borcima i žrtvama ratova od 1990. do 1999. na teritoriji bivše Jugoslavije”, koji je trebalo da bude podignut u Zvezdarskoj šumi. U to vreme u Beogradu je nastala Grupa Spomenik, u čijem radu je učestvovalo preko pedeset umetnika iz Srbije i regiona koji su, između ostalog, serijom diskusija, predavanja i radionica u periodu 2002-2006. aktivno komentarisali i tumačili ove konkurse.
Gradska vlast je 2003. otkazala konkurs, jer je „raspisan pod pogrešnim imenom”. Iste godine, grad Beograd ponovo raspisuje sličan konkurs, ovoga puta za memorijal „žrtvama ratova od 1990. do 1999. na teritoriji bivše Jugoslavije“. Godine 2005, Sekretarijat za kulturu grada Beograda po treći put raspisuje konkurs za „konceptualno, umetničko, arhitektonsko i urbano rešenje Savskog trga u Beogradu, sa spomenikom posvećenim žrtvama ratova i braniocima otadžbine od 1990. do 1999“. Naredne godine, proglašeni su pobednici konkursa. Gradskim vlastima trebalo je šest godina da počnu sa rekonstrukcijom Savskog trga i podizanjem ovog spomenika. Datum kojim se obeležava godišnjica bombardovanja SRJ učinio im se kao dobra prilika.
Spomenik neimenovanim „žrtvama” i „braniteljima” neimenovane „otadžbine” biće uskoro podignut u parku koji okružuju zgrade bivšeg porno-bioskopa Partizan, Doma ratnih vojnih invalida, kazina Admiral i prodavnice seksualnih pomagala Sweet Dreams. Zoran Alimpić iz Demokratske stranke kaže da lokacija na kojoj se podiže spomenik „ima svoju logiku”.
On je u medijima odbacivao kao netačne optužbe da spomenik vređa žrtve i njihove porodice i isticao da ‘Srbija svoje ratne zločince ne štiti, već ih hapsi i sudi im ili u Srbiji ili u Haškom tribunalu’, a nije propustio priliku ni da izjavi ‘Kamo sreće da se i ostale zemlje u regionu prema svojim ratnim zločincima odnose kao mi’.
Ono što posebno brine je komentar Zorana Alimpića, koji podizanje ovog spomenika pravda i mogućnošću nekih budućih ratova. Izgleda da je poruka da, mladi pogotovu, ako Srbija ikada ponovo bude ‘žrtva agresije’, ne treba da brinu – ukoliko poginu – dobiće spomenik:
„Većina je časno ratovala, poštujući međunarodne konvencije. I bojnici na služenju vojnog roka takođe su žrtve, i za njima neko žali, i zaslužuju spomen-obeležja. Ponovo ćemo možda doći u situaciju da budemo žrtve neke agresije, pa ćemo morati da pozivamo mlade ljude, zato moramo da im pokažemo da stojimo iza njih”, izjavio je Zoran Alimpić za NIN marta 2012.
Peščanik.net, 23.03.2012.