Iako je ovoga puta poseta Misije MMF-a Beogradu u senci drugih političkih atrakcija, posle prve sedmice već “treće revizije” sporazuma Srbije sa ovom svetskom finansijskom institucijom tokom ove godine – može se sa dosta izvesnosti proceniti da će naša vlada “proći” i ovo merenje “prolaznog vremena” u planu konsolidacije javnih finansija. Ključni parametar, državni budžetski deficit drži se doista pod kontrolom, a premijer Vlade Srbije, Aleksandar Vučić smatra da on neće nadmašiti 65 milijardi dinara, to jest da će taj deficit za dve trećine biti manji od doskorašnjeg.
I famozna priča o naprasnom povećanju penzija i plata, zbog navodnih uspeha ekonomske politike u proteklih pola godine, sada je dobila prizemniju dimenziju, pa se izgleda računa na neku penzionersku povišicu od oko dva odsto i neku skromnu finansijsku potporu platama u školstvu i zdravstvu. Kako je već posle druge revizije iz MMF-a saopšteno da eventualnim povišicama plata treba da prethodi odbacivanje viškova zaposlenih, to je nateralo Vladu da u trećoj reviziji, napokon, predoči Misiji MMF-a i nešto konkretniji plan smanjivanja broja zaposlenih u javnom sektoru. MMF je, da podsetimo, insistirao na ovom programu restrukturacije, jer samo snižavanje plata ima svoje gotovo objektivne ekonomske, a i političke limite, pa se mora pribeći i svojevrsnoj “hirurgiju” troškova rada u ovim oblastima. To je za svaku vlast, takođe, neprijatno, ali i manje opasno od gomilanja tenzija nezadovoljstva u čitavim slojevima zaposlenih u javnom sektoru.
Najteže je stanje i dalje na frontu dalje privatizacije državnog dela privrede, ali bi se i tu utisak pred MMF-om mogao uskoro popraviti, ukoliko u narednim mesecima dođe do nekoliko krupnih poteza, to jest ukoliko Vlada Srbije ne nađe neke izgovore za odlaganje i onih prodaja državnog kapitala gde ima zainteresovanih kupaca. Ta opasnost je uvek prisutna pošto svaka takva operacija pokreće unutrašnje lobije koji, uporno osporavajući privatizaciju, zapravo brane sopstvene interese u “glodanju” tog kapitala i državnog budžeta.
Sve u svemu, politika štednje postepeno vodi državu u finansijsku konsolidaciju, ali ostaje problem negativne “puzeće stope” rasta BDP, uprkos i dalje dinamičnoj stopi porasta javnog duga. Prema Dušanu Pavloviću (Nova ekonomija, br. 25), u periodu 2009-2014. stopa rasta je negativna i iznosi prosečno godišnje minus 0,2 odsto. Ne manji problem je i pad bruto dobiti u srpskoj privredi (za oko 40 odsto prošle godine), uz učetvorostručeni rast tekućih gubitaka u poslovanju (prema izveštaju APR) u ukupnom iznosu od 1,1 milijardi evra u 2014. godini. Praktično, gubici su ravni kamatnim troškovima privrede, što jednostavno pokazuje koliko je ona prezadužena.
Zapravo, smanjivanje tražnje na tržištu 2014. godine, nije bilo toliko od uticaja na tekuću industrijsku konjunkturu (koja je od polovine prošle godine u usponu), jer se, izgleda, spas traži u ekonomiji obima, ali je vrlo surovo uticalo na finansijske rezultate preduzeća. A to neumitno otvara stari problem – da u državi koja obećava male profite, nema dovoljno investicija, pogotovu onih stranih. Istina, postiglo se da su investicije u privatni sektor postale veće od investicija u državni sektor, ali to više govori o nedostatku investicija kod javnih preduzeća, nego što upućuje na zaključak da je privatnom sektoru najzad krenulo. Sudeći po izjavama privatnih preduzimača, pre će biti da je obrnuto.
U stvari, kada se osnovni makroekonomski bilansi “normalizuju”, tek tada će na videlo izaći koliko je naša privreda zaostala u razvoju i inovacijama. A bez inovacija teško da možemo nastaviti putem konsolidacije izvozne orijentacije i teško možemo popraviti nezavidnu poziciju na listi konkurentnosti. Prema poslednjem “Izveštaju o svetskoj konkurentnosti” Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se među 140 posmatranih zemalja, prošle godine našla na 94 mestu. Kako je duhovito primetio Mihailo Crnobrnja, dok smo kao država bili Srbija i Crna Gora, bili smo na 85. mestu. Sada je Crna Gora na 70. mestu.
Novi magazin, 13.11.2015.
Peščanik.net, 13.11.2015.