Trenutak istine

Radio emisija 29.03.2013, govore: Vladan Jovanović i Nadežda Milenković.

Svetlana Lukić: Izgleda da je taj 2. april stvarno trenutak istine. Imamo još nekoliko dana da zaokružimo ‘da’ ili ‘ne’. U ponudi ne postoji ‘da, ali…’ Svi su se uznemirili i uzmuvali kao da se desilo neko neprijatno iznenađenje. A tako nam je lepo išao proces pregovaranja. Prvo su se Tači i Dačić rukovali, pa je onda rukovanje preraslo u rukovanje i razmenjivanje osmeha, pa zajednička putovanja avionom do Njujorka, pa zajedničko deljenje rođendanskih poklona Ketrin Ešton. Mi smo ljubitelji i majstori procesa koji se nikada ne završavaju, ali tako više neće moći, makar kada je o Kosovu reč. Jer bilo je jasno da su pregovori vođeni da bi se došlo upravo do ove tačke, do potpisivanja ili nepotpisivanja papira.

A na papiru koji navodno nudi EU za nas nema ničega, samo poniženje, kako to kažu naši vođe. Nema Republike Kosmet nego KUD ZSO, odnosno Kulturno umetničko društvo zajednica srpskih opština. Daju nam da odlučujemo o prosveti, kulturi, tzv. lokalnoj privredi, ali ne daju nam načelnika policije, ne daju nam da direktno finansiramo taj deo naše teritorije. I što je najbolnije, ne dozvoljavaju nam da sami odlučujemo koje ćemo zastave i znamenja koristiti u Republici Kosmet.

Ako je tačno to što za sada izgleda da je tačno, šta nam se nudi i šta o tome misle Dačić i Vučić, teško da će 2. aprila biti nekog dogovora. A to znači da će doći do odlaganja dobijanja datuma za početak pregovora sa EU. Danas će se sastati državni vrh, a kada se rastanu opet nam neće ništa konkretno reći. Taj državni vrh je u stvari trojka, Vučić, Dačić i Nikolić, a oni ne rade kao što rade vlade i kao što rade predsednici, nego kao Bilderberški klub, neka vrsta elitne lože koja se sastaje privatno. Dok članovi lože raspravljaju o konačnom rešenju nacionalnog i državnog pitanja, njihovi saradnici i saborci nastavljaju da pustoše zemlju. Oni su kao one milijarde skakavaca koje leteći u kilometarskim rojevima ovih dana uništavaju Madagaskar. Te bube ne napadaju ljude direktno, ali opremljene sa čak dve vilice, jednom kojom kidaju, a drugom kojom žvaću, pustoše polja i pašnjake izazivajući ekonomsku katastrofu.

Da se vratimo na Kosovo. U ovoj emisiji je bilo pokušaja da se objasni kako je Srbija došla do toga da posle sto godina ovih dana konačno mora da ode sa Kosova. Mnogo smo govorili o doprinosu postpetooktobarskih vlasti, i to svih, o doprinosu Slobodana Miloševića, a naša istoričarka Dubravka Stojanović je pričala o nekim elementima nakaradnog pokušaja Srbije posle Prvog svetskog rata da integriše Kosovo.

U današnjem Peščaniku prvi put će govoriti istoričar Vladan Jovanović koji se godinama bavi kolonizacijom Kosova, od Balkanskih ratova pa do našeg vremena. Često sam ovih godina nailazila na neke delove Vladanovog istraživanja i uvek ostajala zapanjena koliko je sve, ali sve što su srpske vlasti pokušavale na Kosovu početkom 20. veka bilo naopako i predodređeno za neuspeh. Tužan kraj ove priče kojem prisustvujemo bio je napisan u uvodnom poglavlju, na početku kolonizacije. Sve je bilo tu – i nasilje i korupcija i trećerazredni političari iz Beograda koji se bave Kosovom i podmićivanje pred izbore. Jednom rečju, kvintesencija sveg lošeg u srpskom shvatanju politike. Slušate Vladana Jovanovića.

Vladan Jovanović: Muslimani koji su zatečeni na prostoru Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su olako poistovećivani, bez obzira na svoje socijalno poreklo, sa vlastodršcima iz prethodne epohe, što je stvorilo atmosferu revanšizma u kojoj je njihovo iseljavanje trebalo da bude neka krajnja mera i legitimna za ono doba. Ukidanjem feudalnih odnosa, oko 60 odsto muslimanskih zemljoposednika je ostalo bez izvora prihoda, pa su im na raspolaganju ostale dve mogućnosti – ili da se preorijentišu na trgovinu i zanate ili da se jednostavno isele u Tursku.

Albanci su te 1918. mogli biti nezadovoljni iz više razloga. Prvo, u njihovim sredinama su otvorene državne škole na turskom jeziku, ne na albanskom. Zatim, vrata državne službe za njih su bila zatvorena. Njihova verska nadleštva su bila totalno politizovana, dok je njihova tursko-albanska politička partija Džemijat stavljena van zakona 1925. godine.

Ako se analiziraju rezultati srpske istoriografije o kolonizaciji Kosova može se steći utisak da je ta međuratna kolonizacija bila pokušaj ispravljanja nekakve istorijske nepravde, s obzirom na uverenje da je etnička struktura Kosova neprekidno bila menjana u korist Albanaca od kraja 17. veka do 1912. godine. Ono što je sigurno to je bila namera da se tamo nasele, kako se tada govorilo, nacionalno zaslužni, provereni elementi, odnosno ratni dobrovoljci, četnici, žandarmi, graničari, izbeglice, partijski aktivisti, mada je među kolonistima bilo dosta i penzionera, trgovaca, pa i avanturista.

Zanimljivo je da su i posle Drugog svetskog rata mere kolektivizacije i nacionalizacije direktno pogađale preostale turske zemljoposednike, dok su te njihove napuštene zemljišne parcele deljene kao nagrada ratnim dobrovoljcima, isto kao i nakon Prvog svetskog rata. Skromno učešće muslimana u antifašističkom pokretu svrstalo ih je u nelojalne manjine, čak i u Titovoj Jugoslaviji. Mere obračuna sa reakcijom i klasnim neprijateljem su već februara 1945. dovele do uvođenja vojne uprave na Kosovu tokom koje je stradalo dosta civila, dok su mnogi napustili zemlju. Već narednog meseca, prevashodno iz bezbednosnih razloga, doneto je čuveno rešenje o zabrani povratka predratnih kolonista na Kosovo. Ali je nakon nekoliko meseci, već u septembru, Tito dozvolio njihov povratak.

Jedan od glavnih protagonista kolonizacije u obe Jugoslavije bio je Sreten Vukosavljević, koji je smatrao da je nakon 1918. pritisak seljačkih masa na državu bio tako snažan da je vlast nekako morala da im izađe u susret bojeći se izbijanja socijalne revolucije. On je čak savetovao seljake da prisvoje zemlju svojih aga i begova i time državu stave pred svršen čin. Znači, to je savetovao čovek koji je bio broj jedan u tom procesu nakon Prvog svetskog rata.

Tokom dvadesetih godina bile su omiljene paralele sa Musolinijevom akcijom Bonifica integrale kojom je krajem dvadesetih potpuno preuredio zemlju. Trudio se da naseli 20 hiljada porodica ratnika i poljoprivrednika na potezu od Rima do Napulja i takvom deurbanizacijom je zapravo sprečio navalu seoskog stanovništva u gradove, pa se činilo da se po tom receptu može raditi i na Kosovu i Makedoniji. Međutim, ovde to nije bio slučaj.

Za razliku od sličnih kolonizacionih poduhvata toga doba u Argentini, Kanadi i na Kavkazu, naseljavanje Kosova i Makedonije je imalo naglašenu nacionalnu notu. Čak ni Turcima to uopšte nije bilo bitno, primali su i Albance. Bilo je bitno da su ‘turske kulture’, ali se pod tim podrazumevalo sve i svašta. Ovde je postojala namera da se koriguje etnička mapa, za koju su Cvijić i njegovi sledbenici pričali da je jeziva. Ovde nije bio cilj naseljavanje nekih beskrajnih prostranstava radi kultivisanja zemlje, već radi demografskog prestruktuiranja prostora.

Tokom tog iseljavanja muslimana rodila se ideja da se tu ubace Albanci i to je uzimalo maha. A što se tiče ovih imovinskih pitanja, mene je pre par meseci zvao neki advokat koji govori turski, odavde iz Srbije, kaže ima oko stotinak klijenata iz Turske koji se raspituju kako mogu da dođu do svoje imovine koja im je oduzeta što između dva svetska rata, što posle na Kosovu i u Makedoniji.

Problem naoružanog albanskog stanovništva dovodio je u pitanje sam ustavni poredak, zbog čega su jugoslovenska vojska i žandarmerija neprekidno bile mobilisane, sve do 1924. kada je pomoću artiljerije uništen centar kačaka u Drenici. Sa druge strane, kolonisti su sistematski naoružavani iz magacina pri javnim povereništvima, pošto su se kolonisti najčešće pojavljivali kao žrtve kačaka. Tek nakon incidenta u Labu gde su srpski naseljenici oružje masovno prodavali Albancima, doneta je odluka da se i oni razoružaju. Taj koncept razoružavanja je bio samo deklarativne prirode, pošto je na Kosovu uoči izborne kampanje 1927. nosilac vladine liste, znači Narodne radikalne stranke, podelio preko 500 pušaka gnjilanskim Albancima. Prilikom potera za naoružanim bandama vršena je represija nad čitavim selima, što je dodatno unosilo nespokoj među sve slojeve stanovništva.

Ta granica se do 1923. zvala mala Albanija. U tih šezdesetak sela nije niko smeo da uđe. I onda su 1924. godine združenom akcijom žandarmerije i vojske dovukli artiljeriju i izbombardovali sve. Poginuo je i Azem Bejta čuveni kačak i vođa Drenice. On, Hasan Priština i Bajram Curi, oni su još iz doba Balkanskih ratova, ali to su vrlo zanimljive biografije, čas sarađuju sa Srbima, čas ne, to su vrlo komplikovani odnosi. Taj Puniša Račić, on ima šume na Kosovu, čitav šumski kompleks jednog kosovskog sela je zauzeo i njegovi čuvari su zapravo kačaci.

To nisam pomenuo, saradnju radikala i Džemijata, to je partija koja je ukinuta 1925. godine. Zahvaljujući njihovim glasovima izglasan je Vidovdanski ustav, zahvaljujući njima je kolonizacija išla tako kako je išla. Znači, članovi tog Džemijata se zapravo nisu mnogo bavili potrebama svog naroda, niti su zastupali njegove interese. To su bili neki lični dilovi. Stranka je nastupala samostalno na izborima, osvojila je 23 mandata i potpom je zabranjena.

Kačak je turska reč i znači odmetnik od vlasti. Oni su u doba Otomanskog carstva bili naoružane grupice koje su se bavile otimanjem stoke i krađom. Početkom 20. veka oni se politički instrumentalizuju, ta velikoalbanska ideja zaista traje od Berlinskog kongresa, i vođe tih bandi vremenom postaju značajni politički faktori koji igraju značajnu ulogu i prilikom raspada Otomanskog carstva, pa čas sarađuju sa srpskom vojskom, čas ratuju protiv nje, pa u Prvom svetskom ratu, pa nakon osnivanja Jugoslavije. Kačačke bande su u potpunosti bile pod kontrolom tih ljudi. Bajram Curi, Hasan Priština i Azem Bejta, taj koji je poginuo 1924. godine prilikom granatiranja Drenice, pošto jugoslovenska vojska i žandarmerija nisu uspele drugačije da se izbore sa tim problemom.

Oni su počeli da osnivaju takozvane leteće odrede koje su finansirale sve armijske oblasti Jugoslavije. A ti leteći odredi su kasnije bili sastavljeni i od nekih pripadnika Albanaca, u Makedoniji od bivših bugarskih komita, isto onako čudna situacija, da bi u ranim dvadesetim godinama čak postojale čete organizovanih Arnauta, kako su se zvale. Setili su se da od Albanaca koje su smatrali lojalnima naprave kontra-čete, koje su takođe plaćali iz budžeta ministarstva vojske, ali s kojima nije bilo baš lako raditi. Ako kasne plate, oni krenu da napadaju svoje poslodavce, ima puno incidenata sa njima.

Najčešća meta tih kačačkih grupa bile su upravo kolonističke naseobine, a te provokacije su izazivale reakciju jugoslovenske žandarmerije uz krajnje represivne metode. Usled svih tih problema sredinom dvadesetih godina mnogi kolonosti su dobijenu zemlju počeli nelegalno da prodaju i da se vraćaju u rodni kraj. Ili su je, što je bio čest slučaj, iznajmljivali muslimanima, a oni se selili u obližnje varoši. Postoji jedna procena Žaka Ansela da se do 1928. godine skoro 65 odsto svih kolonista sa Kosova i Makedonije vratilo u zavičaj. Zato je 1927. izvršena prva ozbiljna revizija njihovih imanja, a vrhovno narodno povereništvo u Skoplju, njime su obično rukovodila vojna lica u rangu pukovnika, je organizovalo inspekcije i pretilo kolonistima oduzimanjem imovine i krivičnim gonjenjem ukoliko nastave da se bave tom prodajom.

Međutim, onda su se kolonisti služili trikovima, pa su sa kupcima sklapali tzv. ugovore o ustupanju koji su sadržali klauzule o otkupu dugova i koji su obično odgovarali tržišnoj ceni nekretnine. Tako da to formalno nisu, ali faktički jesu bili kupoprodajni ugovori. Postoji jedno selo u tetovskom kraju Bravenica koje je bilo poznato po tome što su tamo živeli četnici koji su se specijalizovali za trgovinu državnim zemljištem i bukvalno im niko nije mogao ništa. Na kraju krajeva, imanja Nikole Pašića i Milana Stojadinovića na Kosovu i Makedoniji su kupovana relativno jeftino, a potom prodavana meštanima za basnoslovne sume.

Inače, čitava ideja o iseljavanju jugoslovenskih muslimana u Tursku neprekidno je ubacivana iz Turske, koja je takvim emigrantima nameravala da naseli opustele predele na krajnjem istoku zemlje i eventualno ih upotrebi u borbi protiv Kurda. To je 1938. godine rezultiralo konvencijom o iseljavanju neslovenskog elementa, u pitanju je bilo 200 hiljada ljudi sa Kosova i iz Makedonije. To se dogodilo i posle Drugog svetskog rata tzv. džentlmenskim sporazumom, usmenim sporazumom između Tita i turskog šefa diplomatije Keprilija.

Jugoslovenske vlasti su radi podsticanja iseljavanja Albanaca njih svrstali u narod turske kulture, zloupotrebili su, uz saglasnost turske strane, tu konvenciju, i predlagali suzbijanje antipropagande iz Tirane, koja je pozivala kosovske Albance da ostanu tu gde jesu i da ne nasedaju na jugoslovensku propagandu. Zatim su od mera preduzimali što češće pozivanje neslovenskih regruta na vojne vežbe, premeštaj neslovenskih činovnika u druge delove zemlje, češće proglašavanje stočnih zaraza u albanskim selima, zabranu sađenja duvana itd. Dakle, nezavisno od karaktera svog državnog uređenja, bilo ona prva ili druga Jugoslavija, ona je bila saučesnik u zločinu koji je velikodušno prihvatio tursku ideju i razradio je do tančina.

Gotovo identičan proces iseljavanja je organizovan u Rumuniji i Bugarskoj tokom tridesetih godina i nakon Drugog svetskog rata. Sa druge strane, uključivanje Albanaca u takav migracioni proces i njihovo isticanje u prvi plan bilo je ekskluzivna ideja srpskih i jugoslovenskih vladajućih elita. Nelojalnost Albanaca u međuratnom periodu je pripisivana njihovoj sklonosti iredentizmu, dok je u ranim pedesetim godinama to pripisivano njihovoj odanosti Enveru Hodži i Staljinu, koji su bili ideološki neprijatelji jugoslovenskog socijalizma. Ratni zločini prvenstveno četničkih jedinica nad sandžačkim i kosovskim muslimanima takođe su podgrevali to stanje kolektivnog straha.

Nakon završetka rata iseljavanja su podsticali razni zakoni socijalističkog režima o zabrani šerijatskih sudova i verskih škola, o zabrani nošenja feredži i drugi ateistički propisi, koji su zadirali u patrijarhalni svet muslimana. Već 1951. godine muslimani su se počeli masovno izjašnjavati kao Turci ne bi li bili uzeti u obzir za emigriranje, pošto je tako bila jednostavnija procedura. Stoga je između dva popisa stanovništva na Kosovu između 1948. i 1953. broj lica koji su se deklarisala kao Turci narastao čak 26 puta, iako su u turskoj ambasadi u Beogradu ponavljali kako su voljni da prećutno prime izvestan broj Albanaca.

Tim velikim iseljeničkim talasima su obično prethodile velike akcije razoružanja kosovskih Albanaca. Ima toga početkom dvadesetih godina naročito u Metohiji ali i tokom 1955-56. jugoslovenska služba državne bezbednosti na čelu sa Rankovićem je sprovela jednu takvu kampanju. Ranković je inače i među turskim diplomatama važio kao osoba koja je zadužena da bdi nad izvršenjem džentlmenskog sporazuma iz 1953. Međutim, pitanje obeštećenja tih iseljenika sa Kosova i Makedonije je bilo najteže. Ono je privremeno rešeno 1936. kad je Jugoslavija isplatila Turskoj 17 miliona dinara za otkup zemljišta muslimana radi naseljavanja, kako se onda govorilo, našeg zdravog nacionalnog elementa.

Međutim, problemi su nastupili januara 1950. kada je u Ankari potpisan protokol o obeštećenju turske imovine i imovinskih interesa u Jugoslaviji, a koji je predviđao da turski vlasnici imovine budu oslobođeni svih poreza i dugova koji su nastali pre nacionalizacije. Pored toga, Turska je zahtevala da Jugoslavija isplati u devizama svu imovinu onih koji su se iselili pre 6. aprila 1941. i suma koju su potraživali iznosila je 20 miliona dolara, dok je jugoslovenska strana cenila da je pola miliona dolara sasvim dovoljno obeštećenje, što je u Ankari shvaćeno kao uvreda.

Rezultat međuratne kolonizacije juga bilo je 19,5 hiljada naseljenih porodica. Vršene su neke procene etničke strukture tog stanovništva, 89 i nešto posto su bili srpske nacionalnosti, 10 odsto Hrvata, nešto malo Slovenaca. I oni su bili raspoređeni u nešto više od hiljadu kolonija. Međutim, ako se tu dodaju i porodice starosedelaca koje su dobile zemlju, onda je negde oko 48 hiljada porodica na direktan način bilo obuhvaćeno agrarnom reformom i kolonizacijom.

Istina, čak petina tog zemljišta je bila neobradiva, što je uz relativno nepovoljno podneblje, lošu bezbednosnu situaciju, samovlašće policije i poreskih organa celu tu famu o bogatom Kosovu i raju južnih Slovena činilo najobičnijom propagandom. Naravno, mnogi su nasedali na tu priču poput Slovenaca iz Istre koji su se umesto u Argentinu zaputili u Makedoniju i ubrzo pokajali. Čitava ta ideja o seobi ljudi iz naprednijih područja Jugoslavije na jug ostala je na nivou jednog propalog eksprimenta. Azem Pribićević je nekoliko godina proveo u Vučitrnu i tvrdio da je bila potrebna veća hrabrost da se čovek u to vreme zaputi na Kosovo nego u Ameriku.

Kolonizacija Kosova nije zadovoljila ni državu ni koloniste, još manje starosedeoce. Državni funkcioneri koji su učestvovali u tom procesu sredinom tridesetih godina su izjavljivali kako je naseljavanje Srba među pola miliona Albanaca bilo čist promašaj. Neprekidno se pričalo o duhu misije koji nedostaje, a to može ilustrovati podatak da su od 23 ministra agrarne reforme koliko ih se smenilo samo tokom dvadesetih godina svega četvorica obišli te južne krajeve. To pokazuje da proces naseljavanja nije bio u kontinuitetu, jer ga je sprovodilo političko telo po difoltu sklono čestim promenama.

Zato se i samo činovništvo osećalo ugroženim i nestalnim, pa je shodno tome i korupcija uzimala maha. Veleposednici su dobijali nepravednu naknadu, dok je taj obeshrabreni kolonistički svet postao teret i briga, ali i pretnja za državnu administraciju. Nakon Drugog svetskog rata blizu 16.000 srpskih porodica je ostalo bez prava povratka u južne krajeve, jer se novi režim od početka distancirao od rezultata međuratne kolonizacije, odnosno, napravili su neku vrstu revizije dodeljivanja zemlje između dva svetska rata, što je famozna odluka 153. Međutim, već u avgustu je donet zakon o reviziji kolonističkih odnosa koji je zapravo dozvoljavao onima koji su imali pravo na tu zemlju da se vrate na Kosovo.

Procenat Srba na Kosovu od početka 20. veka nije prelazio 30 odsto, varirao je između 30 i 23 odsto sve do 1981. godine i onih nemira kada je počeo novi talas iseljavanja, pa je taj procenat padao na 13 odsto itd.

Svetlana Lukić: Titova vlast nije dozvoljavala kosovskim Albancima da se iseljavaju u Albaniju, nego su kosovski Albanci dobijajući tursko državljanstvo preko Turske ulazili u Albaniju.

Vladan Jovanović: Tako je, to nije priča vezana samo za Tita nego i za predratnu Jugoslaviju. Tad je uspostavljen princip da se Albanci mogu iseljavati kao narod turske kulture, tako da su mnogi Albanci zapravo koristili tu mogućnost da se izjašnjavajući kao Turci isele u Tursku, a potom krenu dalje, a najčešće su završavali u Albaniji. U Titovo doba to je bilo jako komplikovano, 1948. i u doba rezolucije informbiroa, kada su mnogi optuživani da su saradnici Enver Hodže i da propagiraju Staljinovu ideologiju. Pregovori Tita sa turskim vlastima ranih pedesetih godina su zapravo bili nastavak onoga što je rađeno u doba Milana Stojadinovića.

Svetlana Lukić: Negde sam pročitala interpretacije da je zabrana povratka pre svega srpskih kolonista na Kosovo bila intencija Titovog režima da oslabi srpski korpus…

Vladan Jovanović: To je totalno nelogično, zato što par godina kasnije on te iste Albance iseljava sa Kosova. To je bila privremena obustava koja je trajala 5-6 meseci, tako da je to takođe jedna od loših interpretacija. Sad, manipulisanje kosovskim mitom i Srbima sa Kosova je doseglo svoj vrhunac upravo u doba Slobodana Miloševića, kada se na Kosovo gledalo više kao na izborne jedinice u kojima se mogu zloupotrebiti nepostojeći glasovi Albanaca na Kosovu.

Više od dve poslednje decenije sistem koji počiva na mediokritetstvu omogućava da se na čelu vitalnih državnih sistema nađu osobe koje su najblaže rečeno nedorasle. Sećam se devedesetih godina, na čelu privremenog Izvršnog veća bio je Zoran Baki Anđelković. Drugačiji ishod osim bahatosti i nasilja nije bilo moguće očekivati. Nacionalistička stihija iz devedesetih je bila potpuno u službi održavanja tadašnje oligarhije na vlasti. I danas imamo situaciju da su u ime države za Kosovo zaduženi jedan ratnohuškački novinar sa RTS-a i jedan julovac.

Čini mi se da je način na koji srpska vojska ulazi na Kosovo, a to je rat, zacementirao tu epsku liniju po kojoj su se kasnije kretale političke elite svih državnih tvorevina kojima je Kosovo pripadalo. Moj zaključak je da integracija Kosova definitivno nije uspela uprkos brojnim metodama koje su primenjivane. Od eksperimenata sa administrativnim statusom Kosova, te je bilo deo pokrajine Južne Srbije, pa Novi krajevi, pa je rascepkano na tri banovine, pa je bilo autonomna pokrajina. Preko tih eksperimenata, ekspatrijacije i kolonizacije, pa do onih najrepresivnijih mera. I čini se da su nedostajale samo one iskrene metode integracije poput kulturne i prosvetne.

Najverovatnije da sama ideja rekonkviste, kako su voleli predratni radikali da pričaju o povratku stare Srbije Srbiji, uopšte nije odgovarala duhu vremena, ne ovog sada, nego čak i onda, niti snazi države koja je zapravo pretendovala na tu teritoriju. Iz toga su usledile totalno pogrešno koncipirane kampanje koje su kulminirale donošenjem novog tragikomičnog ustava iz 2006. Njegovi autori su naučnom fantastikom u preambuli nehotice pokazali svoju bezidejnost i nesposobnost da se suoče sa realnošću.

• Hindi Zahra – Beautiful Tango

Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika govori Nadežda Milenković. Na osnovu čega ti formiraš neku globalnu sliku i kakva je ona?

Nadežda Milenković: Na osnovu dodatka u Danasu. Bilo mi je strašno ilustrativno koliko mi se pomerio parametar u glavi šta je moguće, šta nije moguće, šta je realno. U Danasu izlazi dodatak ekipe koja radi news.net portal, to izlazi u sredini vikend izdanja. Već tri vikenda se pređem i uopšte ne shvatim da počinjem da čitam te izmišljene vesti, pošto mi zvuče potpuno normalno. Prva vest među izmišljenima, kao Uroš Mišić uhapšen dok je ispisivao grafit ‘Pravda za Uroša’. Ja kažem kao, pa normalno, i to je pravda. Sledeća vest je bila Drobnjak, onaj iz javnog preduzeća za puteve, veliki naslov ‘Ljudi namerno ginu da bi mene smenili’. Pazi, meni je potpuno normalno, znači, čovek koji je pre toga rekao ‘i ćorav bi video, sve je u redu sa putevima, nego vi ne gledate pa zato ginete’, logično je da izgovori i ovo ‘namerno ginu da me smene’. I ne znam šta je bila treća vest kad sam malo posumnjala i kao, jao, pa to je news.net. Ali, pazi, koliko mi živimo u nekom ludom svetu gde poverujemo u te njihove izmišljene vesti, a to su očito vrlo inteligentni ljudi, oni ništa ne izmisle, samo malo preteraju ali ti to ne provališ.

Da je Domanović sad živ, ne bi se on ‘leba najeo ovde’, ne možeš da napraviš nikakvu satire ili parodiju. To što ti kao parodiraš to već postoji u realnosti, to su političari već rekli. I onda naravno, bez news.neta stižemo do predsednika države. Mislim da on ima neku nostalgiju prema bedžu i da mu je to u stvari taj trip sa odlikovanjima, kao to liči, znaš, stavlja se na rever, ima sličan oblik. Pa kad ne može već bedž onda neka stavi orden. Odlikovao je neke potpuno neverovatne ljude, pritom to radi kao pobesneo. Juče je bio prilog na u vestima, pitaju u Kovnici novca koja radi ta odlikovanja, možete li da postignete tempo. Pazi koje je to pitanje, a ovi kao ‘možemo, možemo, mi smo već nešto unapred napravili’. Ne možeš da veruješ, oni tamo u panici, sad neke nove dizajne, nova odlikovanja, na lenti, na kanici, na pojasu, na ovom, na onom, jer ovaj liferuje i misli koga ću danas da odlikujem. Da ne pričam o onoj opštoj amnestiji, ali kao da se probudi ujutru i padne u paniku, čekaj, propao mi dan, nisam nikog odlikovao, šta da radim, čemu ja služim, zašto postojim.

Kad predsednik ima javni nastup, ovi zvaničnici sa zapada su zbunjeni. Mislim da je Toma Nikolić noćna mora za svakog savetnika. S druge strane Vučić je san svakog marketinškog savetnika, to je klijent da ga poželiš, on je toliko poslušan i ti to tačno vidiš kako se on menja i prilagođava šta mu kažu, šta pokažu istraživanja. Čak je on sam, jadan, par puta govorio ‘pa istraživanja kažu da ja nisam nešto baš fotogeničan, eto, Toma je fotogeničniji’. On nema tu zadršku da kao nešto nije za javnost. A Toma Nikolić je noćna mora, kako zine samo mu izleti ćevapče, gledaš u koji će pravac da ode. On ne da zbunjuje narod, nego to nije normalno.

Ovi pričaju jedno, on kaže, ako bude moralo da se odlučuje onda će to neki drugi predsednik. Pa, čekaj, boriš se godinama, otimaš se za vlast i ti i svi ovi ostali, i onda dođu ‘jao, znate, Brisel, zavrću nam uši, zavrću nam ruke, teraju nas da kažemo, da potpišemo, da uradimo’, znaš, kao da smo ih mi naterali na tu funkciju. Šta su mislili šta će da bude? Kako to, postaneš premijer ili zamenik premijera ili predsednik i onda ti je kao super, nemaš nikakvu obavezu ni međunarodnu, ni ništa. Ali stalno ide taj marketing kad kukaju ‘jao, nano, kako mi je strašno’, pa mi onda kažemo ‘jao, stvarno, jadni ljudi, hajde da im sve oprostimo, hajde da ih pustimo, hajde da ih podržimo’. Nemoj da kukaš, to je prirodno, ti si roditelj koji ide na roditeljski pa se sad tamo ponižavaj za dete, u čemu je problem. I na kraju, šta me briga, takav si posao odabrao, ti si to hteo.

Ali šta je meni problem, što ja sad to ne mogu da kažem ‘evo, to je sad ova vlast’, ili kako se moderno kaže režim. Znaš, Toma Nikolić deli ordenje svima iz bivšeg SSSR-a, ni ne znamo ko su, a naročito ne znamo koje su im zasluge za Srbiju i narod zbog kojeg dobijaju ordenje, ali ti imaš u Tašmajdanskom parku u Beogradu spomenik tati koji je bio diktator ili makar nije bio demokratski predsednik sadašnjeg nedemokratskog predsednika Azerbejdžana ili tako nešto. Ko vodi Beograd? LDP i DS ga je vodio. Šta su uradili ovi? Zelenu površinu su ošišali i izbetonirali i tražili da stave spomenik tati i ovi nisu rekli ‘izvinite, hvala za tu donaciju što ste nam sredili park, ko god da je smislio kako da se sredi, za to možete da dobijete tablu u parku ili na ulazu u park, ali ne možete da dobijete spomenik tati Alijevu’. U Meksiku su srušili takav spomenik. To su vodili LDP i DS i stavili nam taj spomenik.

Tako da, taj problem je meni značajniji od nečega što sada zameram ovima, ja mogu za svaku stvar da ti nađem pandan da su uradili i ovi, na koju god hoćeš temu, od saradnje, nesaradnje, ljudskih prava, šta god. To je meni veći problem, jer ovi su se samo nastavili na priču ‘može spomenik Alijevu’, pa onda šta sad meni smeta što Toma Nikolić deli to odlikovanje, ne moram ni da vidim. Ovaj spomenik gledam i gledaju ga deca.

Sad je bilo ovo istraživanje, kakvi su stavovi maturanata i ko su im junaci i koga vole, na koga se ugledaju. To istraživanje imamo svake godine i svake godine se iznenadimo. Sad se valjda prvi put pojavilo da im je Legija, ranije se nije to pojavljivalo, ali manje-više stalno se iznenadimo da ti maturanti, odnosno deca koja imaju 18-19 godina, slabo čitaju, da su ksenofobi, da imaju odnos o gej populaciji kakav imaju, da nisu tolerantni. Čak imaš da su netolerantnija deca u Beogradu nego u Vojvodini, što je okej, nekako je i normalno jer je Vojvodina, koliko god ovi pokušavali da je vrate u Srbiju i da je srbizuju, ipak ima neku tradiciju, nasleđe i multikulturalna je sredina, pretpostavljam da je to razlog. A Beograd, koji je metropola i koji vode demokrati već dovoljno dugo, je takav da oni ne bi hteli da imaju komšiju koji je druge vere, nacionalnosti, seksualnog opredeljenja.

Protekle četiri godine od kad je Đilas na vlasti ta deca su sazrevala. I onda – opada podrška pridruživanju EU. Pritom, to merenje je jedino što se radi. To je kao da kažeš da ti je toplomer lek. To istraživanje je toplomer, vidiš da li imaš temperaturu, pa ako imaš onda se lečiš. Mi iskoristimo toplomer, kažemo situacija je takva da podrška opada i ne uradiš ništa da podrška počne da raste. To je problem koji se onda očitava i kod dece. Moj toplomer je Parada ponosa i svake godine na tom istom mestu dobiješ poruku koju ti kažu političari, jer cela država radi tako da li su političari namignuli da se radi ili su namignuli da se ne radi. Znači, i sudstvo i policija i profesori i koga god da uzmeš, ne znam, možda samo sajdžije ili tako neki zanati rade svoj posao. Ovi svi ostali čekaju mig političara da zauzmu stav i da se tako ponašaju.

I sad, protekle četiri godine, to mi je zanimljiv period, znači tu imamo vlast demokrata sve vreme, kad dođemo do Parade ponosa Tadić ništa ne kaže, mada bi morao iz raznih razloga. Đilas napravi onu facu, ne znaš da li se umorio ili mu je gadno ili ima opstipaciju i gastritis, mislim, ne znam koju dijagnozu nam pokazuje, složi tu facu ‘je l’ sam ja rekao da ne treba da se pravi Parada, evo, pogledajte, srušili Beograd’. I onda, koje to evropske vrednosti zagovaraš i o kojim ljudskim pravima pričamo ako to ne razumeš. To je ista rečenica kao da kažeš ‘je l’ sam ja rekao da devojke ne treba da se šminkaju i da nose mini suknje’, potpuno ista, samo on to ne razume. A to su ljudi koji je trebalo da formiraju javno mnjenje, da ti pokažu šta su evropske vrednosti.

Ne znam da li iko drugi stiže na red pred sudom u Strazburu od naših građana, on nije presudio da nešto je dobra presuda ili nije, nego da li su ugrožena ili nisu ugrožena ljudska prava. I sad, ti tu ključnu stvar ne razumeš. Ako je moje pravo da se okupim, šetam i da pritom ne koristim govor mržnje i to nikoga ne vređa, ti to moraš da podržiš i da mi to omogućiš, a ne da složiš facu ‘muka mi je više i od vas i od ljudskih prava’. Kad gledaš ko je formirao javno mnjenje i kako se ono formira, pa, preko medija, nemamo nekog telala koji ide ulicom pa nešto priča, nego svi gledamo televizije i onda na osnovu toga nešto zaključuješ.

Meni je najatraktivniji B92 zato što jedino na njega možeš da računaš i RTS zato što ga plaćaš. Ja mislim da je sportska redakcija B92 kidnapovala B92, to je sad prevazišlo sve norme novinarstva, a da ne pričam dobar ukus. Prvo, kad je bio onaj najčuveniji sportski dan, fudbalska utakmica Srbija – Hrvatska, B92 ima sportski pregled koji traje isto koliko i vesti. Imaš pola sata vesti, pola sata posle njih sportski pregled. Vesti u 16 sati – prvih deset minuta, možda i duže, čekaj, 10 minuta, da li ste normalni, 10 minuta izveštaj iz Zagreba, pritom nije bilo incidenata. Zamisli da je bilo incidenata, pa onda bi bilo 20 minuta.

Znači, 10 minuta su udarnog dnevnika potrošili da ispričaju da su stigli autobusom te i te registracije, da su jeli sendviče i pili sok i da su ovde stali da piške. 10 minuta ti opisuju kako su šetali, stigli i ko ih je pratio, ima kordona, nema kordona, onda imaš pet minuta za bitku za bebe, za porodilišta, za inkubatore, za nešto već, zatim ide pet minuta najave Velikog brata, da li znate ko će da uđe, sve je spremno, evo, da vidite kuću. Onda pet minuta reklame, i ostane ti samo pet minuta za vesti. Gde je B92, sem što se srozao i sve mu to opraštamo zato što mu je dobar informativni program. Pa, izvini, šta je informativno u pet minuta? Šta mogu da saznam? O Velikom bratu da ne pričam, ali okej, ti to možeš da ne gledaš.

Međutim, taj isti B92, naš B92, pre istih tih vesti u 16 sati pušta najavu za Velikog brata. Ja neću da gledam Velikog brata, ali pošto čekam da počnu vesti nevoljno sam prinuđena da odgledam izveštaj iz kuće Velikog brata. U poslednjoj sceni dve su osobe u krevetu ispod pokrivača, vide se pokreti rukom gde ti je jasno da se odvija masturbacija. I ja to shvatim kao uvredu, znači, četiri je sata, zar treba da vas tužim RRA, koji i ovako ništa ne radi, niti ima ikakve moći, ali sram vas bilo. Razumem borbu za gledanost, bitku za gledanost, ali ovo je zaista, em protivzakonito, em stvarno toliko neukusno, očekujem da to vidim, ne znam, na Happy televiziji ili negde. Nezavisno od mojih visokih očekivanja, koja, da se dogovorimo, nisu baš tako visoka, to je odvratno i sad to radi B92 I Veran Matić. To se otelo svakoj kontroli, očito i kontroli institucija i nezavisnih tela koja bi to morala da kontrolišu.

I naravno, imaš RTS za koji sam zainteresovana jer ga plaćam. Dok B92 vodi bitku za gledanost i bitku za bebe, ovi vode bitku protiv Pinka. Ne gledam redovno RTS, ali sam uhvatila barem dve emisije koje su imale temu ‘je l’ da da je RTS fenomenalan takav kakav jeste’, jer oni imaju bitku za pare i bitku za svog direktora. Te dve emisije su ugostile ljude koji svi listom treba da kažu da je RTS super i da mu treba dati pare i da treba da ostane isti direktor. Neko se osokolio i u jednom trenutku rekao ‘pa, dobro, ali i vi ste imali ’48 sati svadba’. Pa, nemojte, molim vas, pa to je bila maca u odnosu šta ima Pink. Pa, nema to veze, pričamo o RTS-u koji je javni servis, koji je vlasništvo građana, verujte našim očima, medijski javni servis evropske Srbije.

RTS se bori za gledanost tako što pre dnevnika pušta spot koji kad krene, ja se bacam kao golman na daljinski pošto sam se prešla dva-tri puta i odgledala, ali sad prepoznajem početak. Bacam se na daljinski jer je to neslušljivo. Spot je potpuno skinuta estetika Pinka, i to je navodno parodija, i ide neka pesma i reči koje se čak i titluju da budemo sigurni ‘kulov grade, kulov grade, nanana…’ Znači, to je negledljivo za svakoga ko se nacrtao da čeka dnevnik i potpuna je kazna za uši i oči, ne mogu da ti objasnim kako je strašno. I onda se to pretvori u orkestar i hor RTS-a koji pevaju ‘Beograde, Beograde’. To je marketinški i idejno pogrešno i kako god hoćeš, znači, ako ti to prikazuješ nekome ko inače gleda to na Pinku njemu je to super, njemu si napravio još jedan spot, prosto mu krivo što se Pink nije setio da napravi to. Ako prikazuješ nekome ko ne gleda Pink ti ga vređaš i baš ga šikaniraš.

Drugo, ako si ti nacionalna televizija i javni servis svih građana, znači da sad pljuješ po onim građanima koji gledaju Pink. Ti ih prezireš i javno ismevaš. I na kraju, šta je poruka? Ako ne budem dobio 100 miliona ili 200 miliona koliko mi treba i ako ne ostanem direktor ovo će da vam bude RTS. Ili gledajte koliko smo mi bolji od ovoga. Pa, naravno, to ti je zadatak da budeš bolji, mi te plaćamo da ne budeš kao Pink. Ne razumem kako ti je to glavna konkurencija. B92 mu nije konkurencija, sa njima će lako, nego samo da bude gledaniji od Pinka. Zašto? Mislim, RTS ni ne treba da bude najgledanija stanica, nego ti imaš zadatak da kad sledećih godina budu anketirali maturante i javno mnjenje nekako misle drukčije nego što misle sada. Ti imaš ministra pravde koji sedi pored tipa iz Naših, koji kaže ‘da, da, rekao sam ja, treba odseći ne ruku, nego glavu onom ko kaže da Kosovo nije Srbija’. Koji kaže ‘ma, ne, to je ustvari isto ekstremno kao i ovi koji zagovaraju ove nevladine organizacije, to su dva pola, ali podjednako ekstremni’. On srbuje, ali isto tako je srbovao i Vuk Jeremić, srbovao je ovaj vaterpolista Šapić i nikakvu kaznu nisu dobili. Stalno su davali tu poruku, ova deca su tu poruku pročitala, kako treba da izgleda pravi Srbin, šta su prave vrednosti, koga treba da voliš, i ovi sad samo nastavljaju tim istim putem.

A mi uvek imamo, opet se vraćam na Paradu, Boban Stojanović i onaj iz Dveri, kao Pat i Patašon, oni su se selili iz jednog studija u drugi, dva legitimna mišljenja. Naziv one emisije na RTS-u ‘Da, možda ne’ je nama cela medijska scena, u školama šta im se predaje, to je sve ‘da, možda ne’. Legitiman je i ovaj koji bi odsecao glavu i ovaj koji bi da šeta, to su dva ekstrema, podjednako ne valjaju za naše društvo, ali i podjednaki prostor će dobiti u medijima. A vi građani, kao i za aflatoksin, izvolite, birajte sami hoćete da se trujete ili se nećete trujete. I onda, naravno, zašto je deci Legija junak, pa, kako da ti kažem, zašto da nije.

Svetlana Lukić: Za ovaj 12. mart bio je onaj skandal kada je službenik ministarstva pravde okačio sliku snajpera na fejsbuk profil, to je momak koji ima 24 godine, a njega je zaposlio Selaković. Nije on džabe izabrao tog čoveka.

Nadežda Milenković: Ne, problem je šta su Vuk Jeremić i Šapić stavljali na svoj profil. Isto je bio skandal sa tim koje je on fotografije stavljao. DS isto srbuje, nisu stavili snajper, ali koncept je isti. Nije poenta sada ovaj je stavio snajper pa se zato Legija pokazao u ovom istraživanju kod maturanata, jer ti taj koncept nisi rušio i i nisi rekao ‘pa, ljudi, stvarno, to nema smisla’. A razlika je da će ovaj što je stavio snajper biti kažnjen, uzeće mu barem trećinu plate, i kako da ti kažem, to je napredak. Ovi nisu bili kažnjeni čak ni ukorom razrednog starešine Tadića. Kad nemaš reakciju na to njihovo srbovanje, oni verovatno ili misle da je to u redu ili ih se ne tiče, ili misle to je dobro za rejting, ovi malo srbuju, mi malo po Evropi, ovde malo red prasići, red kao neka cezar salata i tu se nađemo na pola.

Naravno da ovi sada na vlasti bodu oči, ali meni su nekako mnogo teže padali gafovi demokrata, jer prirodno je da je tvoj izbor DS i LDP, te građanske opcije su tebi bliže. Mnogo te više sekira kad oni ne mogu da reaguju ili neće, nego ovi. I onda naravno da Selaković sedi pored ovog koji kaže ‘ne, ne, treba glava da se odseče’, i ne reaguje, kaže ‘ma, to je normalno’. Pa, naravno da ima takvog pomoćnika koji će da stavi snajper 12. marta na svoj profil. Mislim, koga bi imao? Žarka Koraća i Vesnu Pešić da stavi za pomoćnike?

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Vladan Jovanović i Nadežda Milenković. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Radio emisija 29.03.2013.

Peščanik.net, 02.04.2013.