Kad neko bubne neku glupost ili gadost, pa ga onda zbog toga zezaju, prvo utočište nesrećnikovo je da je ta izjava „istrgnuta iz konteksta“. U najvećem broju slučajeva to jednostavno nije istina: čovek je bubnuo baš to što je hteo reći i nikakav kontekst tu ne pomaže. Uostalom, koliko su puta pakosni ljudi pronašli taj kontekst i nesrećnu izjavu u njega ponovo usadili, da stvar bude jasna. Dešava se ponekad da izjava bude zaista citirana izvan konteksta.
Recimo: ja kažem da me „zabole muški polni k… za presudu Vrhovnog suda“, pa posle objasnim da sam to rekao doktoru venerologu u kontekstu stidne bolesti na francuskoj osnovi. Ali, kažem, to se jako retko događa.
Desilo se, međutim, da je „istrgnutost iz konteksta“ sada već i pravosnažno sudski uglavljena kao odbrana od svake kritike i podsećanja na neprijatnu prošlost izvesnih javnih ličnosti. Ako se ovakva sudska praksa – a Vrhovni sud definiše sudsku praksu – uspostavi, nema više citiranja javnih i objavljenih izjava bez izričite dozvole izjavioca (ako može napismeno, bilo bi zgodno, da posle ne bude ovo i ono). Drugim rečima, član 48 Zakona o autorskim i srodnim pravima koji garantuje pravo citiranja (pod jasno određenim uslovima) ukinut je ovakvom praksom. Sada svaki Velja Ilić može da me tuži za naknadu „moralne“ i „materijalne štete“ koju sam mu naneo citirajući njegovu javnu i nespornu izjavu. Na stranu odgovornosti nastale od uvrede javnog morala zbog citiranja izjave Velje Ilića, pa još na naslovnoj strani!
Ponovnim pažljivim čitanjem te dragocene hrestomatije – ma kakva hrestomatija! Antologija! – javnih izjava izvesnog malo krupnijeg gospodina, koje su vredna deca prikupljala mesecima po prašnjavim novinskim arhivama i po dalekim internetskim prerijama; dakle, prorađujući tekst sa razumevanjem i trudom (povraćao sam samo desetak puta), nisam naišao na fenomen „istrgnutosti iz konteksta“. Naprotiv: sasvim je jasno (belodano, razvidno) da je izjavilac izjavio upravo to što je izjaviti hteo i tu nikakve sumnje u „kontekst“ nema. Sve i da je u antologiji bio priložen ceo „kontekst“, to ne bi promenilo ništa: rekao je čovek ono što je reći hteo. Toliko o utvrđenom činjeničnom stanju. Kako je Vrhovni sud utvrdio da su „navedeni citati autora (tužioca) izvučeni iz konteksta“, čime je „smisao koji je autor želeo da izrazi u svojim autorskim delima izgubio svoju osnovnu poruku i dobio drugu, sa drugačijim značajem, poentom, vrednošću“ (citirano prema predmetu Gž.43/08) – ostalo je neobjašnjeno, jer primeri „navedenih citata“ koji bi bili „izvučeni iz konteksta“ nisu navedeni, a cela se ta knjiga i sastoji skoro isključivo od „navedenih citata“. Dakle, sve što je dotični gospodin ikada izjavio „izvučeno je iz konteksta“ – ili će biti izvučeno, s obzirom da on često i rado izjavljuje, smatra i ukazuje.
Dakle, ako je ovo uzorak buduće sudske prakse, stvari su već jasnije: „uvodi se red“ ne samo u štampu, nego i u naučni rad, jer je pravo na citat iz čl. 48 Zakona o autorskim i srodnim pravima stavljen van snage. Uostalom, i mene je prvostepeno osudilo jer sam citirao reči jednog narodnog poslanika izgovorene sa govornice Narodne skupštine.
A zašto sve to? Zato što je izvesnom gospodinu neprijatno kada ga se podseća na njegovu sopstvenu bogatu i slavnu prošlost. Podsetićemo da je takva nelagoda dosta raširena u našoj političkoj klasi: život ide dalje; jes’ da sam to tada rekao, ali kontekst je bio drugačiji; nemojte me sad s tim; ajmo o nečem drugom; ko je tada mogao znati itd. Ta podsećanja jesu nadasve neprijatna, slažem se, ali ko im je kriv? Sami srali, sami razmazali, sami ima da poližu.
E, ali se ljudi setili da prošlost zabrane. Dobro, nisu se oni setili; setili su se razni i Džordž Orvel pre njih, ali su oni našli način da prošlost zabrane: imaju Vrhovni sud, pa ti sad citiraj. Zabranjeno je reći istinu ako se nekom oštrodlakom dripcu ne sviđa da ga podsećaju kad se sve okliznuo. Odlično: ajmo sad svi, svi, svi! Pamćenje je obrisano sudski uglavljenom praksom i pod pretnjom prinudnog izvršenja i objavljivanja presude u „Politici“ (a što ne u „Kuriru“? Njima sada treba para).
Previše se toga desilo u ovo malo vremena; znam da paranoju treba držati pod kontrolom, ali koincidencije se slabo kotiraju u našem poslu. Donelo onaj zakon; maloletni delinkventi otkinuli retrovizor sa „Škode“ mog druga Ljube Živkova; mahinacije oko „Future plus“ ugrozile opstanak novina; finansijska i druga policija baš sad našla da radi Raju Rodića, kao da od početka nisu znali; Vrhovni sud doneo ovu presudu. Malo li je za osnovanu sumnju?
Danas, 20.09.2009.
Peščanik.net, 21.09.2009.