Kada ćerka osnivača L’Oreala, Lilijan Betankur, zahteva da se starateljstvo nad njom i raspolaganje njenom imovinom ne prepusti, kako je odredio sudija, njenoj ćerki nego jednom od unuka, to nije samo nova epizoda beskrajne drame o razdoru unutar jedne od najbogatijih porodica na svetu. Radi se o primeru situacije koja brine mnoge, bez obzira na njihov društveni položaj. I otkriva mnoge karakteristike naših društava.
Danas generacija rođena dvadesetih godina prošlog veka doživljava duboku starost. Ti ljudi su često u sjajnoj formi, oni žive, troše i putuju. Ponekad su pogođeni nekom degenerativnom bolešću, gube pamćenje. Mnogo ređe, olako troše novac, traće svoje bogatstvo.
Njihova deca, bejbibumeri, sada odlaze u penziju. Privode kraju karijeru, ponekad vrlo uspešnu, ali još uvek nisu ništa nasledili od roditelja. Postaju nestrpljivi. Čak i kad vole svoje stare roditelje, što je sve ređe, često iznalaze razloge da ubrzaju promenu vlasništva nad imovinom. Ugovor o poklonu? Nije dovoljno. Starateljstvo? Nužno, ali pravno komplikovano. Da potpomognu roditeljski odlazak? Poneko se i usudi. Državni službenici sada počinju da brinu, privatno, jer primećuju da sve više i više vremešne dece traži starateljstvo nad svojim starim roditeljima; a čak i češće, u slučaju da su im roditelji hospitalizovani, pravo da zaustave njihov medicinski tretman, prema Leonetijevom zakonu iz 2005. o pravima pacijenata i okončanju života.
Predosećajući da do ovoga može doći, strahujući da će biti ugurani u staračke domove i bolnice, stari se okreću svojim unucima, koji ih bolje mogu zaštititi, pošto imaju šta od njih da nauče, pošto ne očekuju da se brzo obogate i jer se, možda i cinično, mogu nadati da će nasledstvo preskočiti jednu generaciju, ili da će makar baba ili deda prema njima biti darežljiviji.
Naravno, sve što sam naveo je jedan opšti utisak i ne odnosi se na ćerku i unuke gđe Betankur, kojima niko ne pripisuje takve mračne namere.
Čudna je ta generacija iz maja ’68, koja je svojoj deci natovarila takve ogromne dugove, koja je uživala svu vlast tokom čitavog aktivnog života, i koja sad zahteva svo bogatstvo za svoju penziju.
Ovo je jedna od najmanje razmatranih posledica, na svetskom nivou, produženja životnog veka: nasledstvo ne služi tome da se otpočne aktivan život. To je samo način za dopunjavanje penzije. Ako išta pretekne. Ukoliko ne odlučimo da maknemo te starce i donesemo zakon da se svako, pošto navrši određeni broj godina, mora zadovoljiti minimumom, koji će mu odrediti naredna generacija. Što će samo naterati stare da se spakuju, zajedno sa svojim novcem, i potraže povoljniju klimu.
L’Express blog, 06.11.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.11.2011.