Život u paralelnom univerzumu
Evrosamit za evrosamitom, ali uprkos neumornom zalaganju naših evrospasilaca kriza se pogoršava. Grčka, Irska, Španija, Portugallija, Kipar – zemlje padaju kao domine. Recesija koju je na jugu Evrope izazvala politika štednje polako se prikrada i Nemačkoj. Zima će biti teška, a ni 2013. neće biti bolje. Mnogi su očekivali da će Brisel i Berlin promeniti politiku kada stvarno zagusti. „Kada Nemačka više ne bude „lokomotiva rasta“, a broj nezaposlenih u Štutgartu i Minhenu počne da raste“, tako barem glasi cinična teza, „promeniće se i politika štednje. Možda čak i pre saveznih izbora u Nemačkoj, jer Angela Merkel sigurno želi da bude ponovo izabrana.“
Međutim, proroci su se prevarili. Dogma štednje se ne dovodi u pitanje. Usred najdublje recesije od uvođenja evra, vlade evrozone fokusirane su isključivo na budžetske rezove. „Štednja mora da se nastavi“, zahteva komesar za ekonomiju Oli Ren. „Šok terapija pokazuje rezultate, kriznim zemljama ide daleko bolje“, glasi teza evrospasilaca.
Čini se da oni žive u nekom paralelnom univerzumu. Irska je upravo donela šesti paket štednje za redom, koji obuhvata nove rezove u zdravstvu, a evrospasioci slave što će se Irska vratiti na tržišta kapitala. Španija ne zna gde joj je glava, dok se eksperti iz Brisela raduju ponovnom prilivu privatnog kapitala u Španiju. „Sve su to znaci da se poverenje vraća“, srećan je Oli Ren. To se međutim ne odnosi na poverenje građana, koje je na istorijskom minimumu. Ren govori o poverenju tržišta, ali i ono je ubrzo nestalo, posle najave Berluskonijevog povratka u Italiji. Ko se orijentiše isključivo na investitore, taj je već izgubio.
Koliko su stavovi evrospasilaca udaljeni od stvarnosti najbolje svedoči fantomska debata o konkurentnosti. Ni mnogi stručnjaci nisu sigurni kako se meri konkurentnost neke zemlje, a mnogi ekonomisti smatraju da je to potpuna budalaština. Koliko je ovaj indikator nesiguran, najbolje pokazuje primer Holandije koja je prema rang listi svetskog ekonomskog foruma u Davosu u samom vrhu kada je reč o konkurentnosti, a uprkos tome se nalazi u dubokoj krizi, uz ekonomiju koja se smanjuje brže čak i od italijanske!
Međutim, naši evrospasioci se na daju pokolebati, upravo suprotno. Oli Ren i Angela Merkel koncentrišu se kao i uvek na navodno dobre vesti: „Zahvaljujući programima štednje, Španija, Portugalija i Grčka su unapredile svoju konkurentnost!“ Merkel koristi ovaj „uspeh“ kako bi reč proglasila prioritetom i zahtevala još više reformi. Ovde stvari postaju šizofrene, jer se navodni napredak meri opadajućim troškovima rada i smanjivanjem spoljnotrgovinskih deficita. Oboje su logična posledica programa štednje: plate se smanjuju, a uvoz opada. To bi bio uspeh samo kad bi se istovremeno otvarala nova radna mesta i rastao izvoz. Ukratko, ako bi krizne zemlje postale izvozne nacije, poput Nemačke.
Ali to se nije dogodilo. Grčka ekonomija i dalje zavisi od turizma, Portugalija je izgubila svoju tekstilnu industriju, a Španija još uvek gricka ostatke svog mehura na tržištu nekretnina. Od navodno rastuće konkurentnosti ove zemlje nisu imale nikakve koristi. Ono što se prodaje kao uspeh, u stvari je recept za produžetak krize. A izveštaji o fantastičnim rezultatima nisu ništa više od manevra evrospasilaca ne bi li prikrili svoju nesposobnost.
Eric Bonse, TAZ, 14.12.2012.
2013 – povratak evrokrize
Razlog za jesenji mir na tržištima jeste svakako letošnja najava Mario Dragija da će ECB u neograničenom obimu kupovati obveznice kriznih zemalja. Mnogi samo u tome već vide kraj krize. Ali to je samo fantomski program. ECB je viknula bu!, ali nije kupila nijednu jedinu obveznicu. Međutim, tržištima je i to bilo dovoljno. Jedan investitor mi je tokom leta rekao da više ne zna kako da se kladi protiv evra. Dragi mu je pokvario planove. Čestitam. Bio je to šah mat monetarno-političkog velemajstora.
Ukoliko protrljamo oči i postavimo pitanje šta se to u ovoj godini zaista promenilo, doći ćemo do potpuno suprotnog zaključka. Usled konstantnog pada ekonomske aktivnosti u mnogim delovima evrozone dodatno je ugrožena održivost javnih i privatnih dugova. Evrokriza nije izmišljotina špekulanata. Iz ekonomske istorije i primenom elementarne logike znamo da monetarna unija ne može da funkcioniše kada su realne ekonomije u toj meri različite i kada ne postoji transferna unija i zajednička odgovornost za dugove. Čak i bankarski nadzor, dogovoren prošle nedelje, tu ništa ne menja. Svaka zemlja odgovara za svoj bankarski sektor. Konkretno, ovo za Španiju znači da će prilagođavanje trajati dugo, možda čak duže nego u Japanu, a tamo kriza traje već 20 godina.
Pored strukturnih problema koji i dalje postoje vidim još dva razloga zbog kojih će situacija u evrozoni i naredne godine nastaviti da se pogoršava. Prvi i najvažniji razlog jeste uticaj politike štednje na ekonomski rast, a indirektno i na nivo zaduženosti. Popularni statistički modeli u velikoj meri potcenjuju efekte radikalne politike štednje u vremenima krize. Već pet godina ovi modeli prognoziraju rast u Grčkoj, što su uradili i ove godine. Ovi modeli su zakazali, jer nedostaje čitav niz stabilizujućih faktora: sve zemlje štede istovremeno, finansijski sektor je na izdisaju, dok je monetarna politika iscrpela sve mogućnosti.
Druga opasnost vreba u globalnom ekonomskom hlađenju, što će pojačati ekonomski šok programa štednje. Američke Federalne rezerve su nedavno najavile da će držati kamate oko nule, sve dok nezaposlenost ne padne ispod 6,5%. To je prvi put da moderna centralna banka svoj cilj vezuje za nezaposlenost. U Evropi je takva izjava nezamisliva. Međutim, najava Federalnih rezervi je u skladu sa svetskim trendom. Mark Kerni, budući guverner engleske centralne banke, razmatra čak i nominalni cilj visine BDP-a. To bi primoralo englesku centralnu banku na podsticanje inflacije u situaciji kada je realni rast mali, kao sada. Novi japanski premijer, Šinzo Abe, takođe najavljuje da će centralna banka Japana kupovati obveznice kako bi povećala inflaciju. Svuda oko nas dolazi do drastičnog popuštanja monetarne politike, sem u evrozoni.
ECB mora i dalje da se klanja jedinom cilju – stabilnosti cena. To piše u evropskim ugovorima, a na njihovo strogo poštovanje svakodnevno opominju nemačka centralna banka i većina nemačkih uvodničkih članaka. Posledice različite politke ECB-a i svih ostalih svetskih centralnih banaka još uvek nisu doprle do tržišta, ali kada se to desi, očekujem žestok špekulativni napad na evro, koji će dodatno pogoršati krizu u evrozoni.
Španija mora istovremeno da se razdužuje i prilagođava, a sve to pod teretom rastućeg kursa evra. Kako bi pobegla iz začaranog kruga zaduženosti, Španiji je potreban ili oprost dugova ili transferne uplate ili devalvacija evra. Pošto za Nemačku prve dve varijante ne dolaze u obzir, a za ECB treća, postavlja se pitanje da li za Španiju zaista postoji scenario prilagođavanja.
Ja smatram da će se sledeće godine kriza vratiti, možda čak i pre parlamentarnih izbora u Nemačkoj. Nisam siguran ni da li Grčka može politički i pravno da sprovede svoje reforme. I Španija i Portugalija su u opasnosti, dok će 2013. za Italiju biti apsolutno kritična godina.
Wolfgang Münchau, Spiegel, 19.12.2012.
Nema razloga za optimizam
Evrokriza ulazi u treću godinu. Lepet krila grčkog leptira izazvao je uragan koji iz temelja potresa evropsku kuću. Političari se vuku sa jednog evrosamita na drugi, propisujući otrov umesto leka. Umesto da razbijamo glavu o propuštenim prilikama, bilo bi pametnije da razmišljamo o budućnosti. Evropska ekonomija se nalazi u slobodnom padu. Ako je verovati trenutnim prognozama, evrozona će sledeće godine potonuti u još dublju recesiju.
Vremena u kojima su najveći problem bile visoke kamate na obveznice su prošla. Danas su čitave ekonomije saterane uza zid, dok se tračak svetlosti koji bi najavio promenu ni ne nazire. U Nemačkoj se potcenjuju dimenzije krize. Ne zanima nas ono što se dešava kod drugih, ali kako bismo shvatili prave dimenzije krize, mogli bismo da sprovedemo jedan misaoni eksperiment. Pokušajmo da zamislimo sledeće. Kada bi se u Nemačkoj penzije smanjivale kao u Grčkoj, nemački penzioneri bi mesečno primali za 261 evro manju penziju. Da je u Nemačkoj nezaposlenost kao u Španiji, nezaposleno bi bilo 13 miliona Nemaca. Kako bi se osećao neki nemački nastavnik ili profesor, kada bi znao da svaki drugi njegov učenik ne može da nađe posao? A kako bi se tek osećali roditelji ovih mladih ljudi?
Međutim, o tome se u Nemačkoj ne govori. Ali Španci i Portugalci ne mogu da ignorišu ove brojke, one su za njih surova stvarnost. I za Irce i za Italijane kriza je odavno poprimila formu kakvu poznajemo iz izbledelih filmova ili iz priča koje su nam pričali bake i deke kako bi nam objasnili koliko zaista dobro živimo. Navedeni zastrašujući brojevi nisu direktna posledica visokih kamata. Oni su pre posledica diktirane politike štednje. Oni nisu bolest, već simptom pogrešnog lečenja. Gde je granica? Na kojoj stopi nezaposlenosti se neko društvo raspada? Koliko mora da bude teško, pa da ljudi okrenu leđa demokratiji i poslušaju zov raznih desničarskih frulaša iz Hamelina?
Ko potcenjuje krizu, taj svojim nedostatkom mašte vređa istoriju. Ekonomske prognoze ostavljaju malo prostora za optimizam. Bez odgovarajućih mera, oluja će dobijati na intenzitetu, a neće je zaustaviti ni nemačke granice. Vesti, kao što je nedavno zatvaranje Opelove fabrike u Bohumu, znak su da se oluja približava. Pitanje je da li je Evropa dorasla tom izazovu. Pre nego što se osvestimo, mogli bismo se naći na kontinentu zavađenih nacionalnih država, u Evropi sa početka dvadesetog veka, ali ne u Evropi pre 1914. kada je ekonomija cvetala, već u Evropi na ivici ponora.
Izgleda kao da ekonomske i političke elite nameravaju da sahrane evropski san. Ukoliko politika ne prepozna trenutak u kome se nalazimo, predstoji nam mračan period. Istorija se ne može ispraviti. Sada se određuje budućnost Evrope, a nalazimo se na raskrsnici. Ovde su nas doveli zadrtost, neznanje i ideološka zaslepljenost. Stvorili smo privid stvarnosti i sada moramo da platimo cenu, koja će biti sve veća, ukoliko ne napravimo zaokret.
Jens Berger, TAZ, 21.12.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 26.12.2012.