Kad sam u petak odgledao poremećenu, sumanutu konferenciju za novinare Nacionalnog udruženja za oružje (NRA), bilo je jasno da se proročanstvo Maja obistinilo. S tim što je kraj sveta nastupio samo za NRA. Oni više neće moći da određuju politiku držanja oružja u ovoj zemlji. Čitava država je zgrožena masakrom u Konektikatu, a pokazatelji su svuda prisutni: košarkaški trener na konferenciji za novinare posle utakmice; republikanac Džo Skarboro; vlasnik zalagaonice u Floridi; program otkupa oružja u Nju Džersiju; takmičenje pevača na televiziji; i konzervativni sudija, vlasnik vatrenog oružja, koji je osudio Džareda Lofnera.
Evo da vas i ja nečim obradujem za praznike:
Ovi masakri neće uskoro prestati.
Žao mi je što to moram da kažem. Ali podsvesno svi znamo da je tako. Što ne znači da ne treba da guramo napred – naposletku, raspoloženje trenutka je na našoj strani. Znam da bismo svi mi – uključujući i mene – voleli da vidimo kako predsednik i Kongres uvode strože propise o držanju oružja. Treba nam zabrana automatskog ALI I poluautomatskog oružja i šaržera u koje staje više od 7 metaka. Potrebne su nam bolje bezbednosne provere i bolja zaštita mentalnog zdravlja. Moramo da regulišemo i municiju.
Ali prijatelji, iako će sve ovo navedeno sigurno smanjiti broj pogibija od vatrenog oružja (pitajte gradonačelnika Blumberga – u Njujorku je praktično nemoguće kupiti pištolj, a rezultat je da je broj ubistava prošle godine pao sa 2.200 na ispod 400), sigurno neće zaustaviti ove masovne pokolje i neće rešiti naš suštinski problem. U Konektikatu je bio na snazi jedan od najoštrijih zakona o vatrenom oružju u zemji. To nije sprečilo ubistvo dvadesetoro male dece 14. decembra.
U stvari, treba biti jasan oko Njutauna: ubica nije bio osuđivan i njegovo ime se ne bi pojavilo u bezbednosnoj proveri. Svo oružje koje je koristio kupljeno je legalno. Nijedno se nije uklapalo u pravnu definiciju „ofanzivnog“ oružja. Ubica je izgleda imao psihičke probleme i majka ga je naterala da zatraži pomoć, ali to nije vredelo. Što se tiče bezbednosnih mera, škola Sendi Huk bila je zaključana i zakopčana PRE nego što se ubica tog jutra pojavio. Održavana je obuka upravo za takve incidente. Ništa nije vredelo.
A evo jedne male činjenice o kojoj mi liberali ne želimo da govorimo: ubica je prekinuo pokolj tek kad je video policajce kako pristižu u školsko dvorište – tj. ljude sa oružjem. Kad je video naoružane ljude, prekinuo je krvoproliće i ubio se. Naoružani policajci sprečili su još 20 ili 40 ili 100 ubistava. Oružje ponekad funkcioniše. (S druge strane, jedan naoružani čuvar nalazio se u školi Kolumbajn za vreme masakra, i nije mogao da ga spreči.)
Izvinjavam se što pominjem ove činjenice dok tražimo gomilu dobronamernih, neophodnih – ali na kraju uglavnom kozmetičkih – promena naših zakona o držanju oružja. A žalosne činjenice su ove:
Druge naoružane zemlje (poput Kanade, u kojoj ima 7 miliona komada oružja – uglavnom lovačkih pušaka – u 12 miliona domaćinstava) imaju nisku stopu ubistava. Deca u Japanu gledaju iste nasilne filmove, a deca u Australiji igraju iste nasilne video igre (Grand Theft Auto je napravila britanska kompanija; u Britaniji je prošle godine bilo 58 ubistava iz vatrenog oružja, u zemlji od 63 miliona stanovnika). Drugi ljudi se prosto ne ubijaju toliko kao mi. Zašto? O OVOM pitanju treba da razgovaramo dok zabranjujemo oružje. Ko smo mi, zapravo?
Mi smo zemlja čiji lideri zvanično odobravaju i izvršavaju nasilna dela kao sredstva za ostvarenje često nemoralnih ciljeva. Upadamo u zemlje koje nas nisu napale. U ovom trenutku, koristimo bespilotne letelice u šest zemalja, često ubijajući civile.
Ovo verovatno ne treba da nas iznenađuje, jer naša zemlja je zasnovana na genocidu i podignuta na znoju robova. Međusobno smo pobili 600.000 ljudi u građanskom ratu. Revolverom smo „ukrotili Divlji zapad“, i nemilosrdno tučemo i ubijamo naše žene: na svaka tri sata u SAD neka žena je ubijena (svaka druga žrtva strada od ruke bivšeg ili sadašnjeg partnera); na svaka tri minuta u SAD neka žena je silovana; i na svakih 15 sekundi neka žena je pretučena.
Pripadamo slavnoj grupi zemalja koje još uvek imaju smrtnu kaznu (Severna Koreja, Saudijska Arabija, Kina, Iran). Bez ikakvog premišljanja dopuštamo da desetine hiljada naših građana svake godine pomru jer nemaju zdravstveno osiguranje, pa tako ne odlaze kod lekara dok ne bude prekasno.
Zašto to radimo? Jedna teorija prosto glasi – jer nam se može. Postoji jedna arogantna crta u inače predusretljivom američkom duhu, gde se mi zavaravamo da u nama postoji nešto izuzetno što nas izdvaja od svih „drugih“ zemalja (svakako da imamo brojne dobre karakteristike; isto se može reći i za Belgiju, Novi Zeland, Francusku, Nemačku itd.) Mislimo da smo najbolji u svemu, a istina je da su naši učenici na 17. mestu u prirodnim naukama i 25. u matematici, a po prosečnoj dužini života smo na 35. mestu. Verujemo da imamo najbolju demokratiju, ali na izborima imamo najniži odziv birača od svih zapadnih demokratskih zemalja. Mi smo najveći i najbolji u svemu i zahtevamo i uzimamo šta god hoćemo.
A ponekad moramo da upotrebimo nasilne metode kako bismo se toga dokopali. Ali kad neko od nas pogrešno protumači ovu poruku i pokaže potpuno psihotičnu prirodu i brutalne rezultate nasilja u nekom Njutaunu, Aurori ili Virdžiniji, onda smo svi „tužni“ i „delimo bol porodica“ i predsednici obećavaju da će preduzeti „značajne korake“. Pa, možda ovaj predsednik ozbiljno to misli. Bilo bi mu bolje da misli ozbiljno. Milioni gnevnih ljudi neće dopustiti da se ovo zaboravi.
Dok raspravljamo šta da se uradi, mogu li da zamolim da se zaustavimo i razmotrimo tri faktora u kojima mislim da se krije odgovor na pitanje zašto u Americi ima više nasilja nego bilo gde drugde:
SIROMAŠTVO. Ako postoji jedna stvar koja nas deli od ostatka razvijenog sveta, to je ovo. Pedeset miliona naših sunarodnika živi u siromaštvu. Svaki peti Amerikanac ostaje gladan u nekom periodu godine. Većina onih koji nisu siromašni spajaju kraj s krajem. Nema sumnje da takva situacija podstiče kriminal. Poslovi srednje kategorije sprečavaju kriminal i nasilje. (Ako ne verujete, postavite sebi ovo pitanje: ako vaš komšija ima posao i zarađuje 50.000 dolara godišnje, koja je šansa da će vam provaliti u kuću, pucati na vas i ukrasti vam televizor. Nikakva.)
STRAH/RASIZAM. Mi smo užasno strašljiva zemlja imajući u vidu da, za razliku od većine država, na nas niko nikad nije izvršio invaziju. (Ne, ono 1812. nije bila invazija. Mi smo prvi počeli.) Šta će nam, kog đavola, 300 miliona pušaka i pištolja u kućama? Razumem zašto bi Rusi mogli biti malo paranoični (preko 20 miliona njih stradalo je u Drugom svetskom ratu). Ali koji je naš izgovor? Možda se bojimo da će Indijanci iz svojih kockarnica krenuti u borbu. Ili da Kanađani grupišu previše Tim Horton’s pekara na obe strane granice?
Ne. To je zato što se toliko belaca plaši crnaca. Tačka. Najveći deo oružja u SAD prodaje se belcima iz predgrađa ili provincije. Kada fantaziramo da će nas neko opljačkati na ulici ili nam provaliti u kuću, kako zamišljamo pljačkaša? Da li je to neki pegavi klinac iz komšiluka – ili neko ko je, ako ne crn, onda bar siromašan?
Mislim da bi vredelo A) da se potrudimo da iskorenimo siromaštvo i obnovimo srednju klasu kakvu smo nekad imali, i B) prekinemo da stvaramo sliku crnca kao nekog demona rešenog da nam dođe glave. Smirite se, belci, i spustite oružje.
NIČIJE DRUŠTVO. Mislim da je etos „svako za sebe“ koji vlada u ovoj zemlji odgovoran za ovaj haos i našu propast. Svako neka vodi brigu o sebi! Ti nisi moj problem! Ovo je moje!
Jasno je da više ne brinemo o bližnjima. Razboleli ste se i nemate para za operaciju? To se mene ne tiče. Banka vam je zaplenila kuću zbog dugova? To se mene ne tiče. Nemate para da se školujete? To se mene ne tiče.
Ipak, pre ili kasnije će početi da nas se tiče, zar ne? Ako ukinete previše „bezbednosnih mreža“ svi će početi da osećaju posledice. Da li želite da živite u takvom društvu, gde ćete se s pravom bojati? Ja ne želim.
Ne kažem da je drugde sve savršeno, ali putujući po svetu primetio sam da je u drugim civilizovanim zemljama čitavom narodu bolje jer ljudi brinu jedni o drugima. Besplatna zdravstvena zaštita, besplatno ili jeftino studiranje, pomoć mentalno obolelima. I pitam se zašto i mi ne bismo mogli tako? Mislim da je to zato što u mnogim drugim zemljama ljudi ne posmatraju jedni druge kao izdvojene i same, nego kao ujedinjene na stazi života, gde je svako sastavni deo celine. I pomažu jedni drugima kad su u nevolji, a ne trude se da drugoga kazne zato što nije imao sreće ili je zapao u nevolju. Čvrsto verujem da je jedan od razloga zbog čega su ubistva vatrenim oružjem tako retka u drugim zemljama to što je mentalitet “vuka samotnjaka” tamo manje zastupljen. Većina tih ljudi vaspitavana je u duhu povezanosti, ako ne i solidarnosti. I zato im je teže da jedni druge ubijaju.
Eto nekih tema za razmišljanje u ovim prazničnim danima. I pozdravite onog vašeg konzervativnog zeta. Čak je i njemu jasno da ako neko ne ume da ubije jelena sa tri metka – i tvrdi da mu za to treba šaržer od 30 metaka – onda on nije lovac, i nema razloga da drži oružje.
michaelmoore.com, 24.12.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.12.2012.
Srodni linkovi:
Barack Obama – Posle masovnog ubistva u Oregonu
The New Yorker – Politika očaja
The Guardian – Odlazak iz Amerike
The New York Review of Books – Naš Moloh
Amy Davidson – Obama u Njutonu: šta će uraditi povodom oružja?
Hugo Schwyzer – Masovne ubice i povlašćeni beli muškarci
Charles Simic – Nakon Aurore: očajanju nema kraja
Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja
BLACK LIVES MATTERNAŠ TERORIZAM
