- Peščanik - https://pescanik.net -

Trkači na veoma duge staze

 
Radio emisija 20.05.2005, govore: Olga Popović-Obradović, Žarko Korać, Miljenko Dereta i Olivera Milosavljević.

 
Svetlana Lukić: Osvanuo je srećom lep dan, pa ćemo vrećama za spavanje i klupama u parkovima rešiti problem smeštaja ovih 2500 bankara i biznismena koji dolaze u Beograd na godišnju skupštinu Evropske banke za obnovu i razvoj. Obavezali smo se da ćemo organizovati taj veliki skup, a onda se kao grom iz vedra neba pojavio manjak hotela koji imaju više zvezdica nego bubašvaba. Ali ministar za turizam i ministar finansija se ne sekiraju. Uvek je tu spasonosna srpska uzrečica i uteha – ma nema problema, nije važno, sve će biti, a već i jeste. Mi smo majstori da umanjimo cilj, lako priznamo uzaludnost svakog poduhvata ozbiljnijeg od prelaska preko ulice, a najlakše sebi opraštamo odustajanje od izvršenja obaveze koju smo prihvatili.

Tako veseo i rasterećen od griže savesti odlepršao je u Bergen ministar prosvete Vuksanović. Tamo se ovih dana održava sastanak evropskih ministara obrazovanja, gde će Vuksanović morati da prizna da Srbija do sada nije bila u stanju da donese zakon o visokom obrazovanju. Nije predviđeno da se u Bergenu pojavi rektor Beogradskog univerziteta, Dejan Popović, koji je rekao da mu je zbog toga drago, jer se ne bi osećao prijatno dok Vuksanović podnosi izveštaj o dosadašnjem radu.

Rektor Popović se, za razliku od ministra prosvete, oglasio posle one sramne tribine o Srebrenici koja je održana na Pravnom fakultetu. Rektor je, između ostalog, rekao da se pred srebreničkim žrtvama ne skandira, već im se odaje počast. Vuksanović nam je pre neki dan poručio da je njemu već muka od iskopavanja i zakopavanja žrtava, da je on sa prošlošću završio pre deset godina i da treba da se bavimo mladima, sportom, cvećem i drvećem.

Policajci su krenuli da spreče održavanje tribine Nomokanona na Pravnom fakultetu, ali su zalutali jer im je Jočić u brzini dao mapu Rume. Naši milicajci su prateći Jočićev plan grada stigli na promociju romana Kandže Marka Vidojkovića u Rumi i odmah je zabranili. Ne znajući da je u pitanju tragični nesporazum, Marko je u jednoj emisiji opisao ovaj događaj rečima – onda je proverena stoka policija upala na promociju. MUP ga je odmah tužio zbog povrede ugleda državne zajednice Srbije i Crne Gore. Pre podnošenja krivične prijave konsultovali su se sa opštinskim javnim tužiocem, koji je rekao – samo napred.

Javni tužioci, međutim, ćute o tribini na Pravnom fakultetu na kojoj se veličao zločin. Nemaju primedbi ni na to što su ministar policije i šef BIA protiv zakona, nasamo razgovarali sa prvooptuženim za ubistvo premijera Đinđića, Miloradom Ulemekom, odmah posle njegove predaje pravnoj državi.

Sve propuste stranke koja drži ministarstva sile nadoknadilo je ove nedelje ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine, koje je iz čeljusti Instituta za imunologiju i virusologiju, Torlak, otelo 476 poskoka, 8 stepskih smukova, tri obična smuka i šest smukulja, koje su ovi zlikovci na Torlaku, doduše, koristili za pravljenje seruma protiv otrova zmija. Zmije su hvatane bez valjane dozvole i ministarstvo će zmije vratiti majci prirodi odakle su kidnapovane. Ali, pod jedan: niko nam ne kaže šta će se desiti ako nas ujede neka od tih sada slobodnih i srećnih zmija, budući da serume protiv ujeda proizvodi jedino Torlak. Pod dva, gde će se zmije čuvati dok se ne organizuje njihov povratak u srpsku prirodu. Vlast ih je za sada ostavila na Torlaku, što nije pametno. Daješ, što bi rekao Vuk Drašković, kozi da čuva kupus. Da sam ja zaposlena na Torlaku, pisala bih predsedniku vlade i predložila mu sledeći plan: da on uzme zmije, pa da ih čuva i neguje u svom kabinetu dok se Kusturica ne vrati iz Kana, a onda neka se ujedine svi naši istaknuti antiglobalisti, Vulin, Bećković i obavezno jedan vladika, pa kad padne mrak, neka se ušunjaju u Pionirski park i neka onda puste srpske zmije na one imperijalističke bankare koji spavaju po klupama, jer im kao ne valjaju srpski hoteli. Da ih naučimo, jednom za svagda, kako se u Srbiju investira: pošalješ pare poštom, a ne da dolaziš da nam ponižavaš hotelijerstvo, turizam, biciklizam i nacionalizam.

A sad se vraćamo na ozbiljne stvari koje su se desile u ovoj zemlji, a bilo ih je mnogo. Nećemo tako lako odustati od održavanja tribine na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kao što znate, 18 profesora Pravnog fakulteta uputilo je protestno pismo Nastavno-naučnom veću svog fakulteta. Među njima su između ostalih i Stevan Lilić, Gaša Knežević, Dragor Hiber, Marija Draškić, Danica Vujadinović i naša današnja sagovornica profesorka Olga Popović-Obradović.

Olga Popović-Obradović: Grupa profesora sa Pravnog fakulteta je posle tog incidenta u amfiteatru 5, najvećem amfiteatru na ovom fakultetu, smatrala za svoju dužnost da obavesti i akademsku zajednicu ali i širu javnost o tome da protestuje protiv te tribine i da prosto javnosti stavi do znanja da potpisnici ne pristaju niti na prikrivanje zločina niti na relativizaciju zločina. Da oni iako su profesori Pravnog fakulteta ne negiraju da je u Srebrenici počinjen genocid nad muslimanima od strane srpskih oružanih snaga i takođe da izvršioce tog genocida ne smatraju oslobodiocima Srebrenice, nego da ih smatraju ratnim zločincima. Takođe, ta grupa ljudi sa Pravnog fakulteta smatrala je da je sazreo trenutak da javno zatraži odgovornost nadležnih fakultetskih organa i da pozove akademsku zajednicu da joj u tome pomogne, pa i širu javnost u krajnjoj liniji. Odgovornost uprave fakulteta za ovaj zaista sramotni incident je utoliko veća ako se ima u vidu da je veče uoči tog skupa u amfiteatru 5 na Nastavno-naučenom veću iznet predlog da se povede rasprava o toj tribini, o odgovornosti za njeno zakazivanje i da se saslušaju argumenti onih profesora koji smatraju da je fakultet dužan da takvu tribinu zabrani. Taj predlog je odlučno odbijen.

U tom kontekstu, ja bih istakla i saopštenje rektora Beogradskog univerziteta, takođe profesora Pravnog fakulteta, koje smatram vrlo značajnim i ohrabrujućim. U svom saopštenju rektor je istakao da zločin u Srebrenici smatra presuđenim pravnim pitanjem od strane Haškog tribunala, a samim tim, dakle, da je reč o genocidu. I to je dosta značajno, jer može se tumačiti i kao stav Univerziteta, u meri u kojoj ga rektor predstavlja.

Mogla bi se napraviti čitava jedna knjiga od komentara na vest o održavanju tribine koji su izašli na sajtu B92. Oni na momente izgledaju kao vrlo promišljena i izuzetno odgovorna moralna, ali rekla bih čak i profesionalna pouka mnogim doktorima nauka i profesorima Beogradskog univerziteta. Tu vidite ljude, građane koji vrlo dobro razumeju šta je demokratija, mnogo bolje od mnogih profesora, vrlo dobro razumeju šta je zločin, šta je genocid, vrlo dobro razumeju koji su osnovni civilizacijski principi vremena u kome se živi, vrlo dobro razumeju šta su moralni principi civilizovanog sveta, vrlo dobro razumeju šta je pravo, šta je međunarodno pravo. Sve ono što bi trebalo da znaju i da svoje studente uče profesori na raznim fakultetima, a na prvom mestu na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Ispada na kraju krajeva, da je elita ta koja koči društvo i vrlo često ga blokira u razvitku. U konkretnom slučaju, ona direktno onemogućava pokušaj tog društva da se suoči sa istinom. I ja mislim da je ova tribina na Pravnom fakultetu u Beogradu upravo rezultat toga. Tu je reč o jednoj gruboj zloupotrebi institucije, gruboj zloupotrebi sopstvene pozicije u kojoj se manipulacijom mladim ljudima i lovom na duše tih mladih ljudi, svojih studenata, pokušava pribaviti alibi, pokušava se prikriti sopstvena odgovornost za svo zlo u kome smo se našli. Kad vi imate stotine i stotine ljudi koji se sa dignutom pesnicom obraćaju Radovanu Karadžiću kao narodnom heroju, kad mu klikću uzavreli, puni emocija i uverenja da su u pravu, vi onda imate pokriće za sopstveni stav.

Javnost posle ovoga ne može da kaže da ne zna kako se Univerzitet odnosi prema svojim studentima, da li je u stanju da se nosi sa fašistoidnim tendencijama ili nije, da li te studente podstiče na suočavanje sa istinom o društvu, o prošlosti, o sebi samima, o svojoj ulozi.

Svetlana Lukić: Kada ste pominjali reakcije, ima i onih – pa dobro, iako se ne slažemo sa tim, to je pravo na drugačije mišljenje.

Olga Popović-Obradović: Jeste, ali na tom istom sajtu mogli ste videti i reakcije u kojima se objašnjava da demokratija ima svoje zakone i granice, da demokratija znači da ne možete ubijati i vršiti ratni zločin bez odgovornosti, niti ga smete podsticati, niti ga smete rehabilitovati. Dakle, upravo su građani ti koji su profesorima održali predavanje o tome šta je demokratija. Što se tiče reakcija državnih organa, oni su u stvari slične onim kojima država pokušava da relativizuje značaj rehabilitacije četničkog pokreta. I tu postoji paralelizam događanja na političkoj sceni. S jedne strane imate sve otvorenije i agresivnije ispoljavanje savremenih fašistoidnih tendencija, a istovremeno imate rehabilitaciju sličnih pojava iz prošlosti i to na najvišem državnom nivou. I imate, naravno, reakciju susednih zemalja, recimo predsednika Hrvatske Mesića koji je do daljnjeg otkazao svoju posetu Srbiji, upravo zato što je Srbija kao država rehabilitovala četnički pokret. U takvoj situaciji odgovoran državnik ne može reći – koga danas interesuju ustaše, četnici i partizani, da to nikoga u svetu ne interesuje. To prosto nije tačno.

Svet itekako interesuje fašizam i antifašizam. I ako vi samo na trenutak bacite pogled na proslavu 60 godina od pobede nad fašizmom u Moskvi, gde su se zajedno našli svi svetski državnici iz zemalja antifašističke koalicije, dakle i Buš i Širak i Putin, i ako kažete da nikoga ne interesuju ustaše, četnici i partizani, to znači da vi između ustaša, četnika i partizana ne pravite nikakvu razliku, ne vidite među njima fašiste i antifašiste. A to je utoliko neverovatnije ako se ima u vidu da su poslednji ratovi vođeni na tlu bivše jugoslovenske države, vođeni pod četničkim i ustaškim simbolima.

Srbija danas rehabilituje četnički pokret koji je samo kolokvijalni izraz za jugoslovensku vojsku u otadžbini. Izbeglička vlada u Londonu je bila jugoslovenska vlada u izbeglištvu, pod čijom je kontrolom bila jugoslovenska vojska u otadžbini ili četnički pokret. Sasvim je nerazumljivo odricati pravo onima koji su nekada bili u toj jugoslovenskoj državi da se bave četničkim pokretom u aktuelnom političkom smislu, jer su pod tim istim četnicima na etničkom principu stradali u II svetskom ratu i pod tim istim simbolima su jugoslovenska vojska i srpske dobrovoljačke oružane snage ubijale sada u Bosni i Hrvatskoj. I ne možete odricati ni Bosni ni Hrvatskoj pravo da reaguju kao države na čin rehabilitacije četničkog pokreta danas. I to nije bavljenje prošlošću, nego su to državni poslovi, a i ceo svet danas, kao i pre 60 godina, interesuje fašizam i antifašizam. I pitanje ustaša, četnika i partizana upravo je danas ponovo državno pitanje.

Svetlana Lukić: Navikli smo se nekako na parastudentske organizacije kao što su Sveti Justin, Obraz, pa sada Dveri, koje stoluju na Mašinskom fakultetu. Na Pravnom fakultetu se pojavljuje nova organizacija, Nomokanon, koja je i organizovala ovu tribinu. Zašto su sebi izabrali baš to ime, Nomokanon?

Olga Popović-Obradović: Verovatno su imali u vidu Nomokanon Svetoga Save iz XIII veka, prvi zakon koji je važio na tlu srednjevekovne srpske države, koji je u sebi sadržao i svetovne i crkvene propise. Izbor tog naziva jedino mogu da tumačim kao pokušaj da se napravi sa srednjevekovnom srpskom istorijom, ali s druge strane, možda i izrazitije od toga, kopča sa Srpskom pravoslavnom crkvom, odnosno sa tom idejom da Srbija kao država treba da bude definisana u nekoj vrsti zajednice sa Srpskom pravoslavnom crkvom. A najverovatnije se ima u vidu vizantijska simfonija, jedinstvo crkve i države, koju Srpska pravoslavna crkva, odnosno njen vrh, dakle patrijarh lično, promoviše kao idealan obrazac za definisanje srpske države.

Sistematsko osporavanje laičkog principa razdvojenosti crkve i države u Srbiji postoji još od 5. oktobra. Danas slobodno možemo da kažemo da je Ustav u tom pogledu dvostruko prekršen, da je prekršeno prvo načelo odvojenosti crkve od države, a drugo, da je prekršeno načelo o verskoj jednakosti građana, prvo preko uvođenja veronauke u državne škole, potom kroz sistem liste veroispovesti kojima je dopušteno da imaju versku nastavu u državnoj školi. Moram da vas podsetim i na nešto što je prošlo bez ozbiljnije debate i reakcije, na činjenicu da je Bogoslovski fakultet ušao u sastav državnog univerziteta, dakle onog univerziteta koji finansiraju građani tako što daju novac u državni budžet, a da je to istovremeno fakultet na koji građani ove zemlje ne mogu slobodno da se upišu. Mogu da se upišu samo pod pretpostavkom da pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da su dakle ne samo vernici, nego i vernici određene crkve ili ukoliko patrijarh da blagoslov dotičnom građaninu da se upiše na Bogoslovski fakultet. Dakle, patrijarh u krajnjoj instanci odlučuje da li ćete vi imati pravo da postanete student Beogradskog univerziteta ili ne. Vi ne možete slobodnom voljom da odlučujete koji ćete fakultet unutar državnog univerziteta studirati, jer ukoliko želite da studirate Bogoslovski fakultet, koji jeste član Beogradskog univerziteta, nećete moći, indeks će vam odobravati patrijarh lično, naravno pod pretpostavkom da niste vernik ili da jeste, ali da niste vernik Srpske pravoslavne crkve.

Svetlana Lukić: U šta se vi onda uzdate? Čini mi se ponekad da se uzdate u javnost, ma kako ona difuzna bila.

Olga Popović-Obradović: Jeste, uzdam se u građane Srbije. Sve to jako teško ide na prvom mestu zbog toga što se izlazi iz zla nesagledivih razmera, u kome je odgovornost društva ogromna, svakog pojedinca, uključujući i nas dve. Ja jednostavno kao i svaki drugi normalan čovek moram da živim i moram da verujem da je moguće da se te stvari promene. Ja druge nade nemam.

Svetlana Lukić: Ponekad mi se čini kad slušam moje sagovornike, da se svi uzdamo u to da će ipak kod većeg broja ljudi vremenom proraditi nagon za samoodržanjem.

Olga Popović-Obradović: Pravo da vam kažem, ne verujem da je nagon za samoodržanjem taj u koji treba da se uzdamo. Više očekujem od celokupne svetske zajednice, na prvom mestu od onih njenih aktera koji su najviše zainteresovani da se stvari ovde promene na bolje. Očekujem da će i oni sve jasnije sagledavati sopstvenu odgovornost i sopstvenu ulogu u događajima koji su prethodili današnjem trenutku, a koji su doveli do ovoga, ali i sopstveni interes i sopstvenu odgovornost u onome što se danas dešava i da će umeti bolje nego do sada da prepoznaju koje su to tendencije u društvu koje treba podržati, a koje na svaki mogući način treba obeshrabriti i oduzeti im svaku nadu da će moći da održavajući kontinuitet sa suštinom političkog mišljenja i delanja koji su doveli do zla, da će očuvanjem tog kontinuiteta moći da nastave da Srbiju vode i u budućnosti. Njima prosto treba oduzeti nadu da je moguće maskirati se pred očima međunarodne zajednice u demokratu, a istovremeno podsticati zaista fašistoidne tendencije koje ovo društvo sve jasnije pokazuje. Ja ne mislim da su one jače nego što su bile, ali društvo ih jasno pokazuje. A možda je i bolje što ih toliko jasno sada vidimo, jer možemo brže i da reagujemo i čini mi se da zaista brže reagujemo. Zaista mi se čini da javnost sve lakše prepoznaje stvari, kao da maske ubrzano padaju.

Što se tiče odnosa ove vlade prema činjenici da smo dobili Studiju o izvodljivosti, to je loš račun, a rekla bih možda i nešto oštrije – to je politička tupost. Zaboravljaju se, oni misle da su stvari mnogo jednostavnije nego što jesu. Oni očigledno ne razumeju dovoljno dobro ni interes, a ni mehanizme delovanja međunarodne zajednice. Njen interes je naravno da pacifikuje ovaj prostor i da stvori pretpostavke za integraciju Srbije u Evropu. U pokušaju da taj interes ostvari, međunarodna zajednica pravi velike kompromise, koji nama izgledaju jezivo, zato što nas se lično tiču, jer iznutra stvaraju politički milje u kome se mi osećamo ugroženo i onda se ljutimo na međunarodnu zajednicu. Razumem našu ljutnju, ali ne razumem političku tupost naše vlasti.

Da li oni zaista misle da će im zaista biti dozvoljeno da okreću glavu od unutrašnjeg fašizma i stvaranja pretpostavki za nove sukobe u regionu, jer evo ga, sukob je već izbio, Mesić je odbio da dođe u Srbiju. To nije tako ozbiljno, ali to je put koji vodi, ako bi se njime nastavilo, u pravcu čiji je ishod jasan, a to je stvaranje nove nestabilnosti u regionu. Znači, oni ne razumeju da je njihovo održanje na vlasti samo privid dok se ne završe neki poslovi koji moraju da se završe. U pitanju su principi od kojih međunarodna zajednica nikad neće odustati, a oni izgleda misle da će im trajno biti dopušteno da rade unutra šta hoće. Oni ne shvataju da će jako malo vremena proteći od trenutka kada izvrše obaveze koje im se ultimativno nameću do trenutka kada će im takođe ultimativno biti naloženo da se iznutra ponašaju u skladu sa elementarnim principima civilizovanog sveta i moderne demokratije. Oni se kreću u okviru jednog totalno autističnog političkog modela, hermetički zatvorenog, u kome se ne razume šta se dešava na 200 kilometara odavde.

Svetlana Lukić: Slušali ste profesorku Pravnog fakulteta Olgu Popović-Obradović, jednu od potpisnica protestnog pisma Nastavno-naučnom veću Pravnog fakulteta zbog održavanja tribine o tome kako smo onomad oslobodili Srebrenicu. Ove nedelje se svašta događalo. Kao što ste čuli, stranka porodice Karić je postala parlamentarna, sve stranke su se jako uzbudile i traže od predsednika skupštine da se pod hitno nešto uradi, da se promeni zakon, bilo koji i bilo kada, kako se ne bi kupovali poslanici. Bilo bi dobro da se žale Ustavnom sudu koji je upravo na njihovo insistiranje ustanovio slobodni mandat i to bez ikakvih obala i ograničenja. Sad im ne odgovara, pa kukaju.

Hrvatski predsednik Mesić je, kao što ste čuli, ljut i do daljnjeg ne dolazi u Srbiju zbog proslave na Ravnoj Gori. Naš predsednik je još ljući. Tadić je, fasciniran svojom modernošću, poručio celom svetu, pa i Mesiću, da mu je dosta i četnika i partizana i ustaša. Ali mi ne slušamo nikoga, pa ni modernog predsednika i govorićemo i o četnicima i o ustašama i o partizanima, a vi slušate g-dina Žarka Koraća.

Žarko Korać: Mislim da postoje dve karakteristike trenutka. Jedna je niz događaja koji pokazuju vrlo jake tendencije da se izvrši politička revizija istorije i da se Srbija praktično ispiše iz antifašističke koalicije i upiše u poraženu. Govorim pre svega o zakonu o izjednačavanju prava boraca ratova, zatim o ordenu koji Sjedinjene američke države jesu predale ćerki Draže Mihajlovića, ali na zahtev ministra spoljnih poslova Draškovića. Kad je bio tamo u poseti, insistirao je na tome. Tu je zatim ova ravnogorska proslava koja je izgleda bila pod nekom vrstom patronata države, odnosno vlade Srbije, odnosno ministarstva kulture. I naravno, u to spada i ova priča o Srebrenici i to je taj kontinuitet.

Same interpretacije Mesićevog iskaza da u ovom trenutku ne može da dođe u Srbiju su ovde naišle ili na jedno ignorisanje ili na jedno takvo tumačenje, čiji je rodonačelnik Milan Milutinović, bivši predsednik Srbije, u Rambujeu – ke sera, sera, pa dobro, već ćemo mi to srediti. Međutim, ovde se potpuno potcenjuje faktička slika koju je Srbija stvorila poslednjih nedelja o sebi. Mislim da je ova tribina na Pravnom fakultetu pre neki dan bila vrhunac toga i bilo je potpuno vidljivo da ta politička grupacija sad već ima svoje batinaše na univerzitetu. To su nabildovani, kratko ošišani momci, neki su imali majice JSO-a, neki su imali majice sa slikama Radovana Karadžića. To je bilo jedno frenetično odobravanje zločina u Bosni, rata kao zločina. Očigledan je pokušaj da se u opštoj atmosferi o kojoj govorim, ode dalje. Ta tribina je bila testiranje naše javnosti, koliko daleko se u stvari može otići u rehabilitaciji jedne politike koja je inače istorijski potpuno poražena.

Osnovni problem ovog društva u ovom trenutku su veoma slabe, izolovane tačke suprotstavljanja. Ne može vaša emisija biti jedino što se suprotstavlja u sferi medija, uz sve komplimente. Neke parlamentarne stranke se uopšte nisu oglasile, one koje nas vode u Evropu, šta one misle o tribini na Pravnom fakultetu. Čovek stiče utisak da su se sve demokratske promene ovde dogodile na dva načina: tako što su se već desile negde drugde, pa niste mogli biti potpuno van istorijskog procesa, ili su se desile uz užasne žrtve, kao što je žrtva Zorana Đinđića. Znači, da neko žrtvuje sebe da bi pomerio ono što je Domanović sjajno nazvao – mrtvo more.

Dodao bih i činjenicu da je Karićeva stranka upravo postala parlamentarna kupovinom jednog poslanika i sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da on ima više od 10% podrške, iako je celokupna javnost ipak informisana u vezi sa prodajom Mobtela. To pokazuje dubinu konfuzije u ovom društvu u odnosu na pitanje ko su izbavitelji i spasitelji ovoga naroda. Studija o izvodljivosti je trebalo da otvori dalje demokratski proces, ali u Srbiji je došlo do potpune involucije. Znači, uradili smo to zato što smo morali, Studija o izvodljivosti nam je potrebna, to je takozvano lukavstvo istorijskog uma – sad ćemo mi njih opet prevariti, ne znaju oni da ćemo mi ostati isti i ništa se neće promeniti, ali oni će nas primiti. I naravno, taj cinizam se nastavlja, uključujući ovu trku između Koštunice i Tadića ko će prvi da vidi albanske lidere.

Koštunica diktira premijeru Kosova gde će da se vide iako pretpostavljam da do ovako teških razgovora mora doći uz uzajamne ustupke i međusobni dogovor. Evo, sad će se verovatno iskoristiti ova konferencija Evropske banke u Beogradu za veliku propagandnu akciju, iako u Beogradu postoji praktično jedan hotel koji ima evropske standarde. Dovoljno je samo pogledati beogradske hotele pa videti realnost Srbije. Čujem da ti ljudi sad iznajmljuju vile po Dedinju i Senjaku.

Faktička politička atmosfera u zemlji je jedna Srbija ponovo na raskrsnici, sa Koštunicom koji stoji ukopan, sa velikim simpatijama za poraženu političku opciju, ali bez dovoljno snage da je baš do kraja obnovi. I on drema, drema i onda odjednom naglo pokuša nešto da uradi, kad vidi da će ga talas nezadovoljstva u stvari odneti. Završiću s nečim mnogo konkretnijim. Invalidi u Srbiji su rešili da blokiraju puteve i da zahtevaju svoja prava, a ministar za rad im je odgovorio da to nije lepo. Znači, to je njegov odgovor, to je paradigmatski odnos prema građanima ove zemlje. Kada invalidi izlaze na ulice, zamislite ljude u kolicima, očigledno je u pitanju velika muka. Umesto da ministar kaže – odmah vas zovem kod sebe, on kaže – to je jako ružno i neprimereno. I to vam kaže neko ko je nekad radio u sindikatu.

Ovo me podseća na onu Zmajevu pesmu o kraljevstvu Jutututu gde je kralj Juhahaha obećao da će dati Hahahaha. Ovaj Koštuničin ustav me podseća na tu pesmu, gde je jedan monarh obećao liberalni ustav. Naši dnevni listovi bi trebalo da kao protest na naslovnoj strani objave tu čuvenu Zmajevu pesmu, pa da vidimo da li je ovaj ustav hahahaha i da li je to stvarno Jutututu država, u kojoj ni premijer ni drugi visoki funkcioneri nisu u stanju da se obrate građanima i da osude rehabilitaciju masakra u Srebrenici. To je sramota nacionalna. A istovremeno ove snage koje su izgubile 2000. godine, koji su zapravo istorijski gubitnici, stalno testiraju i pokušavaju da vide koliko još mogu da sve zaustave. Počeli su sa suđenjem premijeru Đinđiću, to im nije pošlo za rukom. Specijalni tužilac i predsednik suda su odbranili čast pravosuđa, ti ljudi se očigledno ne daju. Eto, ima i profesionalnih, poštenih ljudi, tu je i jedan broj medija. Znači, ta borba je jako sužena i moram da kažem da ne može jedna emisija na TV B92, Insajder, da bude glavna opoziciona stranka. U jednom trenutku se desilo baš to. Emisija Insajder na TV B92 je u jednom trenutku imala funkciju otkrivanja istine. Sreo sam tada jednog dosta poznatog političara koji mi je rekao – idem kući da gledam Insajder. Čovek bi rekao da bi on to trebalo da zna i da kaže, a on ide da to odgleda. Znači, sešću u fotelju, uzeću pivo, limunadu, šta već pijem, i lepo ću da gledam kako jedna mlada novinarka rizikuje da bi saopštila užasavajuće stvari.

Srbija se nalazi, što je bilo očekivano posle Studije o izvodljivosti, u jednom ubrzanom padu, a cena toga će tek doći. I strašno se varaju oni koji danas vode Srbiju ako misle da se ovaj pad ne konstatuje i da će međunarodna zajednica iz pragmatizma, zato što na jesen počinju pregovori oko Kosova, preći preko svega što se dešava u ovoj zemlji. Njima jeste prioritet da se nađe rešenje u odnosima Prištine i Beograda, ali postoji vrlo mnogo načina da oni odreaguju na ovo narušavanje jedva uspostavljenih dobrosusedskih odnosa. Kako neko zamišlja da normalizuje odnose između Beograda i Sarajeva kad pravi ovakvu tribinu o Srebrenici. Ostala mi je u sećanju iz 89-e ona rumunska zastava sa rupom, kad su isekli onaj komunistički grb. Evropa neće hteti da bude sa jednom rupom koja će se zvati Srbija.

Ovde imate, kako bih rekao, u psihološkom smislu nešto od onoga što je Milošević uveo 80-ih godina. Na primer, niko ovde nije primetio da zakon o izjednačavanju boraca nije donesen u Crnoj Gori, a četnički pokret je tamo bio veoma snažan. Znači, srpski četnici dobijaju penzije i spomenice, a crnogorski siroti četnici Pavla Đurišića, koji je bio ozbiljna vojna snaga i koji je tamo vodio krvavi rat protiv partizana – njima ništa.

Znači, svi ćute, što ja da stradam, što ja da se žrtvujem, hajde, proći će to, nije važno, ima ko je za to zadužen. Naravno, tu postoje dva objašnjenja, jedno je da mi nemamo jasnu tradiciju građanske solidarnosti. Mi jesmo društvo visoke porodične solidarnosti, pa i plemenske, to da, ali ne društvene. Znači, mi zapravo nismo građansko društvo do kraja formirano i retke su akcije kod nas gde zaista građani protestvuju, ono što je karakteristično za evropska društva. I drugo, što je po meni gore, to negde prosto u kostima osećam, jedan broj ljudi nije sasvim načisto sa pitanjima koja se otvaraju.

Ljudi su sada spremniji da priznaju da se zločin u Srebrenici desio, što je već napredak, ranije se govorilo da tamo nije bilo ničega, da je to sve laž. Izneću samo dve činjenice, da su četiri čoveka već osuđena zbog toga, da je general Krstić priznao i osuđen je, znači priznao čovek, i da se na osnovu izveštaja komisije Vlade Republike Srpske Banjaluka izvinila, i to moram reći, na jedan dosta nedvosmislen način, za zločin nad svojim sunarodnicima, citiram šta je rečeno. Ne čudi me da je ta tribina bila u Beogradu, jer i arhitekte tog rata su u Beogradu. Većina glavnih planera sada ćuti, bave se književnošću, pišu memoare, članovi su Akademije, idu na otvaranja izložbi.

Većina ljudi se prosto pravi da se u Srebrenici ništa nije desilo, pa su se pravili i da nije bilo ovoga na Pravnom. To moje kolege psihoanalitičari zovu – negacija. To se zapravo nije desilo, pa dobro, to je fakultet, šta da radimo, pa ima i takvih. Oni ne shvataju simbolički značaj tog događaja, tamo su bile kamere svetskih televizija i televizija iz regiona, to je slika Srbije. I kada protestuju zbog takozvane satanizacije srpskog naroda, ne kažem da i toga nema, ali ljudi treba da se zamisle kakva slika o nama stvarno stiže sa tog Pravnog fakulteta, gde se skandira Radovanu Karadžiću.

Čak i hercegovački vladika, mlađi čovek, kaže – predajte se, sede glave. To je jasna poruka Karadžiću i Mladiću, znači čak i jedan vladika je podstaknut da to kaže, ne uzimajući sad u obzir njegovo obrazloženje s kojim ne mogu da se složim. Ali je on to rekao, to ima težinu. Odsustvo reakcije javnosti kod nas pokazuje ne samo da se ljudi štite i nemaju tradiciju građanske neposlušnosti, nego i da vlada jedna nesigurnost, jer mnogo od njih su nažalost taj rat i pomagali – u svojoj glavi. Ja to zovem fenomenom nečiste savesti.

Besmisleno je reći – šta nas interesuje II svetski rat. Ako je to tako onda nije trebalo ni ići na proslavu 60 godina, gospodin Marović nije trebalo da ode u Moskvu, šta će onda tamo. Trebalo je da kaže – nas više ne interesuje taj rat, svi su nam isti. To treba da kaže ovim ljudima iz logora, to treba da kaže Nemcima, možda će poneki Nemac i biti srećan. Vi imate Šredera koji dolazi u Moskvu i izvinjava se, pazite, 60 godina posle rata. Meni je, moram reći, ta slika bila pravi kraj rata: nemački kancelar stoji i gleda rusku paradu. Ali on se još jednom izvinjava. Tačno je to rekao, citiram – izvinjavam se zbog onog što je uradila nemačka vojska, nemačka država. Ovde ne, to je prošlo, koga to interesuje.

Koliko znam, jedino naša delegacija nije bila na obeležavanju iskrcavanja u Normandiji. Jednome se pokvario avion, drugome ne znam šta, pa nismo otišli ni u Poljsku, u Aušvic, a istovremeno vidim da je ministar vojni, gospodin Davinić, bio na venčanju ćerke princeze Katarine u Atini. Ja moram da kažem da Srbija mora još puno da ide. Koštunici kao premijeru potpuno je svejedno što je na Teheranskoj konferenciji 44-e godine na sastanku Ruzvelta, Staljina i Čerčila doneta deklaracija u kojoj piše da se povlači podrška četničkim jedinicama, i to otprilike ovako – uprkos svim naporima da se četničke snage privole na borbu protiv Nemaca, one to nikada nisu uradile, one faktički sarađuju. To piše u rezoluciji Teheranske konferencije, ali ovde to nije istorija. Prevario se Čerčil, engleski pokvarenjak, Tito mu se više sviđao nego Draža. Zamislite sad taj cinizam, jedan konzervativni političar je više voleo jednoga komunistu nego jednog antikomunistu. Čerčil je prosto gledao realno šta se zbiva.

Znači, ovde se pravi jedna farsa i to je cena Koštuničine pobede na izborima i političkog tona koji daje ova koalicija. U toj Vladi više nemate nijednu političku stranku, G17 je diskreditovan i bez nade da će preći cenzus na sledećim izborima. Znači, Koštuničina stranka DSS preuzima punu odgovornost za političku klimu u zemlji štiteći tvorce i ideologe sistema koji je Milošević stvorio. Tu je i nažalost jedno pasivno stanovništvo, koje čeka da vidi kada će švedski standard i brze pruge stići u Srbiju.

To je Loneliness of a long distance runner, jedan čuveni film, Usamljenost trkača na duge staze. Pa ništa, čovek se bori i radi ono što misli da treba da uradi. I nekako se uvek pokazuje da smo mi u pravu, a ne oni. Draga moja Svetlana, na kraju čovek nema satisfakciju od toga, ali vi i ja znamo da smo u pravu i vaši slušaoci znaju da su u pravu, svako ko vas sluša i podržava zna da je u pravu, jer i jeste u pravu. Ne u smislu da čovek uvek misli da je on u pravu, ne, grešim i ja i to ne malo, ali u ovome smo u pravu. Zašto? Što smo mi na strani ljudskosti i ljudskih prava, humanosti, demokratskih tekovina. Svaki vaš slušalac je usamljen, ne zato što je on u manjini, nego što je njemu toliko jasno da je on u pravu i da su to očite vrednosti, da on ne razume kako drugi oko njega to ne vide.

Ali i u drugim društvima su se ljudi borili. Kad gledate onaj film Misisipi gori, ona tri mladića su ubijena samo zato što su išli da registruju crnce da glasaju, pazite zbog čega su oni ubijeni. Tada su crnci prvi put dobili pravo da glasaju u državi Misisipi, oni su išli da pomognu crncima da se upišu u biračke spiskove i zato su ubijeni. Znači, i u društvima mnogo razvijenijim od našeg se ljudi bore. Evo u Engleskoj je BBC ušao u rat sa Blerom, a ta zemlja je ipak kolevka evropske demokratije. Znači, ništa nije dato i ništa nije gotovo. Treba se boriti i usamljenost jeste cena hrabrosti. Ništa, idete, borite se. Naravno, čovek se vremenom ispuni gorčinom, a šta mislite kako je ovima koji su podržavali zločine? Pa nije valjda da svi mirno spavaju, neki da, ali nije valjda da se lepo i mirno spava kad izjaviš da je Srebrenica oslobođena, a tamo su kosturi osam hiljada ljudi koji su svi pobijeni za nekoliko dana. I samo još za kraj da kažem, na FEST-u je prikazan film o poslednjim danima Hitlera i on kaže, to je istorijski tačno – makar će mi čovečanstvo biti zahvalno što sam očistio svet od Jevreja. Bio je veliki aplauz u sali i niko sem Saveza jevrejskih opština nije reagovao.

Svetlana Lukić: Govorio je Žarko Korać, a sada slušate Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa.

Miljenko Dereta: Svakog dana u svakom pogledu u Srbiji je život gori i to postaje već više nego zabrinjavajuće. Kada je prvi put najavljeno pa otkazano to na Pravnom fakultetu, poverovao sam da se nešto malo pomerilo u Srbiji i u glavama ljudi, pre svega onih koji vode Univerzitet i fakultete. Međutim, pokazalo se da mi imamo jedno potpuno nakaradno shvatanje demokratije, a i nezavisnosti Univerziteta i prava na govor. Ta vrsta opravdavanja genocida nije dozvoljena u demokratiji i ona se kažnjava. Sad vidimo da naša demokratija ne funkcioniše u institucijama. Znači, institucije koje bi trebalo time da se bave, pre svega tužilaštva, to ne rade. Mašinski i Pravni fakultet su postali mesta na kojima se promoviše nasilje prema drugima, netolerancija. To je koncept države i društva koje promovišu ljudi koji se kriju iza želje da se pridruže Evropi. Crkva koja je javno rekla da želi da pomogne integraciju Srbije u Evropu je ta ista koja na Mašinskom fakultetu svake nedelje dobija prostor da promoviše ideje koje pre svega nemaju nikakve veze sa Mašinskim fakultetom, a potom ni sa razvojem jedne moderne države.

Sve vreme se trudim da pronadjem način da se odgovori toj vrsti agresivnog nastupa tih retrogradnih pokreta i snaga. G-đa Borka Pavićević je divno rekla da mi moramo da nađemo novi jezik. Međutim, ne znam koji novi jezik bi ti zaslepljeni, prevareni, ostrašćeni ljudi razumeli. Potraga za tom novom porukom, novim jezikom mora da bude naš glavni cilj u neposrednoj budućnosti. Mi se okupljamo na vašim talasima jedanput nedeljno, ali to nije dovoljno. Palo mi je na pamet da tražimo od Pravnog fakulteta da mi napravimo tribinu Istina o Srebrenici, sa istim naslovom, da vidimo da li će nam fakultet dozvoliti, zato što mi se čini da tamo ipak postoji grupa studenata koja misli drugačije od ovih agresivnih. Čini mi se da vredi pokušati. Predložiću to upravo mladim ljudima, Studentskoj uniji ili već onima koji tamo imaju pravo na prostor i obezbeđenje koje će onda sprečiti ove druge da od toga naprave skandal.

Moramo se setiti ko predaje na tom fakultetu i ko su tamo ključni ljudi, kojim partijama pripadaju i koje programe te partije zagovaraju. Ne možemo zaboraviti da je g-din Oliver Antić aktivni član Radikalne stranke i da on stavove koje zastupa u javnosti sigurno zastupa i na svojim predavanjima. Vi znate koji je autoritet profesora, kolika je njegova moć nad studentima. Znate, to je neka vrsta ucene, ta vrsta političkog javnog angažmana koji se onda reflektuje na studije i na studente. Ne zaboravite da je Kosta Čavoški profesor na tom fakultetu, a da više nije na tom fakultetu profesor Vojin Dimitrijević koji je sa njega bio izbačen. Prema tome, mi imamo ozbiljnu krizu univerziteta, posebno Pravnog fakulteta. Naprosto, neko time mora da počne ozbiljno da se bavi. Autonomija Univerziteta naravno mora da postoji i ona mora da se poštuje kroz negovanje različitih ideja ali u određenim granicama. Genocid nikad ne može biti nešto što se opravdava na Pravnom fakultetu.

To je pitanje na koje jednom valjda treba da odgovori i naša država. U Republici Srpskoj je odgovor dat sa najvišeg mesta i prihvaćen je. I to ne samo da je priznata činjenica koliko je ljudi ubijeno i kako je ubijeno, nego je prihvaćena i odgovornost za to što se dogodilo. To Srbija još nije uradila, to naše političke partije još nisu uradile, a ka’će ne znamo, tj. znamo da neće. To je potpuno zatvoren krug gluposti u kome oni uporno pokušavaju da se dodvore biračkom telu koje nikada za njih glasati neće, koje nikada neće promeniti svoje mišljenje o Srebrenici – dok ne odumre. Umesto da govore mladim ljudima, kao što su studenti Pravnog fakulteta, da naš predsednik izađe i kaže – jeste, mi prihvatamo zvanične izveštaje o tome šta se dogodilo u Srebrenici i sada, deset godina od Srebrenice, mi znamo da se priprema međunarodna izložba o tome u Beogradu, Sarajevu, Briselu i Vašingtonu i evo, država kao znak dobre volje daje zvanični prostor da se ta izložba održi.

Nemojte misliti da taj predlog nije dat i gde god se sa tim predlogom zakucalo, on je odbijen. I naravno, ta izložba će se održati, ali tamo gde dolaze ljudi koji već znaju šta se u Srebrenici dogodilo, znači u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Dok ta istina postoji u jednom zatvorenom prostoru i dok ne dobije svoj puni prostor u svim medijima i školskim i univerzitetskim udžbenicima, mi ćemo živeti u laži i obmani, cepaćemo se na nečemu oko čega bi valjda trebalo da se sakupimo.

Stalno se vuče ta paralela između nas i odgovornosti Nemaca za ono što se dogodilo u II svetskom ratu. Tamo je tema holokausta prisutna svakog dana kroz škole, udžbenike, diskusiju u društvu. I tamo postoje ljudi koji u to ne veruju, ali istovremeno postoje kultura dijaloga, snaga činjenica i državna intervencija kada se napravi korak koji nije dozvoljen. Kod nas nedostaju sve tri stvari: nema kulture dijaloga, ne priznaju se činjenice nego se ide na impresionizam i naravno, ne postoji državna intervencija tamo gde bi to bilo potrebno.

Kod nas postoji državna intervencija, sad da povežem sa jednim drugim događajem, kada se g-đi Ulemek dozvoli da praktično obnovi jedinicu svoga supruga. Njenoj firmi je dat formalno-pravni okvir, oni su sada pravno lice i ja pretpostavljam da će oni jednog dana ponovo da izađu da malo obezbede Gazelu. U tome su se pokazali kao dosta uspešni. I ponovo će za takvo obezbeđivanje Gazele imati blagoslov legalista koji će reći – pa ljudi su registrovani, imaju pravo, gospođa mora od nečeg da živi i ti ljudi moraju od nečega da žive, oni znaju da pucaju, prema tome u čemu je problem.

E, pa problem je u tome da nekim ljudima, koji su se ogrešili o zakon ili kod kojih postoji potencijalna opasnost da će zloupotrebiti svoje znanje u rukovanju oružjem i obezbeđivanju, da njima treba onemogućiti da se time bave. Neka se bave nečim drugim, postoje prekvalifikacije, nek’ se prekvalifikuju, neka postanu radnici Crvenog krsta, da vidimo.

Što se tiče poštovanja zakona, znate, kad je trebalo smeniti Kori Udovički onda se preko noći sastala vlada, Parlament i sve je urađeno mimo zakona i ustava, da bi alavi mogli da uzmu sve što im treba. A kada treba doneti zakon o poplavama i elementarnim nepogodama, onda se ne može, malo smo na odmoru 14 dana, izvinjavamo se, sad voda tamo stoji, šta da radimo, stvarno nezgodno, pa nemamo zakon. I ne samo da nemamo dobru volju da rešimo problem, nego nemamo ni neophodno znanje kako to da uradimo. Molim vas, mi govorimo o nekom uključivanju u Evropu, mi nemamo tehnologiju da izvadimo autobus iz reke. Mi nemamo tehnologiju ili nemamo dobru volju da ustanovimo ko je zapravo ubio dva momka ispred kasarne. Gde je to, ko još govori o tome šta je bilo sa tom dvojicom momaka? Ko je ubio te momke? Ko se time bavi? Ja kao javnost želim to da znam.

Mi sve vreme pokušavamo da guranjem pod tepih postavljenih zahteva onemogućimo da se nešto dogodi. Mi hoćemo da pregovaramo sa premijerom Kosova, ali mi hoćemo da se to dogodi određenog datuma, na određenom mestu uz odbijanje da prihvatimo da oni imaju svoju zastavu. Dakle, postavili smo im tri stvari koje oni ne mogu da prihvate. Odmah u početku smo pokazali da ne želimo kompromis. Moram da kažem da ni oni nisu mnogo bolji u tom smislu i sad treba da pregovaraju dve strane koje ne žele da pregovaraju. Bojim se da će za obe strane biti veliko iznenađenje i veliki izazov da se prilagode onome što su drugi odlučili o nama, a drugi su odlučili jer smo hiljadu puta do sad pokazali da sami ne umemo.

Neposredno posle premijera Đinđića ubijena je g-đa Lind, premijer Švedske. U međuvremenu pronađen je ubica, osuđen je ubica, žalio se ubica, žalba mu je rešena, država je tražila da se ispita da li je on mentalno zdrav ili nije. Znači, sve procedure su obavljene i taj slučaj je u Švedskoj zatvoren i to pre dosta vremena. Kod nas suđenje još uvek traje i trajaće ne zna se tačno koliko. Ima se utisak da će trajati tako dugo dok se svi ne umore i ne kažu – daj, pusti te ljude, ili dok oni ne provedu u tom istražnom zatvoru ili kako se to zove, onoliko koliko će biti osuđeni. Znači, osuđen na tri godine, pa pošto je već odležao tri godine, može da ide odmah kući. Stvari se kod nas naprosto ne rešavaju i onda imate utisak tog jednog mučenja, muljanja, natezanja oko stvari koje više nisu vredne ničije pažnje.

Nismo ni svesni kakvim vestima nas bombarduju. Meni je nedavno jedan prijatelj koji ne boravi ovde, kad je došao i saslušao vesti rekao – pa ovo je čista patologija od prve do poslednje vesti, ovde nema normalne vesti. I zaista, kad se malo trgnete, pa se prebacite na neke susedne zemlje ili na neke malo dalje zemlje vidite da su vesti potpuno drugačije. Ima i tamo ratova i suđenja i ubistava, ali ima i pozitivnih stvari. I drugo, te vesti se menjaju, u tim vestima nisu stalno isti ljudi. Ovde je donet zakon o pristupu informacijama, ali nije dodeljena soba povereniku, onda mu je dodeljena soba, ali nema sto i stolicu, nema kompjuter i telefonsku liniju. I to traje evo sad već pola godine. Znači, legalisti i njihov veliki broj zakona kojima se busaju u grudi, jesu napisani, jesu doneti ali kao da nisu, ne poštuju se i sve se čini da se oni zapravo opstruiraju i da ostanu samo mrtvo slovo na papiru. A kad je zakon mrtvo slovo na papiru onda imate mnogo mrtvih i po ulicama.

Samo voda u poplavama nije virtuelna nego je prava, samo je autobuska nesreća prava, samo su dva groba mladih vojnika prava i ovi skandali sa decom koja su pregledana prizmama – to je pravo, a onda pređe u sferu države, pređe u sferu javnosti i postaje jedan virtuelni podatak i negde se rastopi u neodlučnosti, u nekompetenciji, rastopi se u zlovolji ljudi da se bilo šta reši.

Ja mogu da imam razumevanja za Vuka Draškovića kao predsednika stranke. Njegov diskurs o Evropi je u potpunoj kontradikciji sa rehabilitacijom četništva. Ne bih imao ništa protiv da su oni postavili zahtev da neka objektivna međunarodna grupa istoričara ispita dokumenta koja postoje o tome šta su četnici radili od 42, 43-e, da li su li promenili stranu. Znači, uglavnom su svi počinjali rat na strani Nemaca, pa se blagovremeno prebacivali na pravu stranu. Izgleda da je u četničkom pokretu bilo obrnuto. Dobro, i da se onda na osnovu novopronađenih dokumenata kaže – evo, ovde piše da su četnici radili to i to, prema tome dosadašnja istorija nije tačna, dajte da to promenimo i da im damo penzije, ako još neko od njih bude živ. Ne znam da li će se priznavati svedočenja partizana. Dođu dva partizana i kažu – mi se sećamo da smo njega videli sa četničke strane. Jel’ se to priznaje ili se ne priznaje? Prosto mi se čini zanimljivom mogućnost da partizani svedoče za četnike da su učestvovali u narodnooslobodilačkoj borbi. To je do te mere apsurdno, do te mere neverovatno i do te mere pogrešno i pogubno, jer je to zapravo preispitivanje II svetskog rata. I to ne preispitivanje II svetskog rata u smislu ko je za nešto kriv, nego preispitivanje II svetskog rata u smislu ko je sa koje strane bio. Pa valjda se zna ko je sa koje strane bio. I to je jedan pokušaj da se zadovolje neke porodične i ne znam ni ja kakve frustracije.

S druge strane, hajde da vidimo nešto malo optimizma u svemu tome, moram da kažem da su obe te proslave, i nezvanična i zvanična, bile bedne i po broju učesnika i po načinu na koji su se slavile. Ja pretpostavljam da se Vuk, onako, hajde da kažem, preporođen kakav jeste po pitanju Evrope, oseća prilično bezveze u celom tom okruženju. Prosto se nadam da će to sada kada je na neki način legalizovano umreti. Čak i na onome što se dogodilo na Pravnom fakultetu je bilo zapravo mnogo manje ljudi nego što su mnogi očekivali. Ta ista grupa u prvom redu, odumirućih ljudi i žena koji tu svoju priču ponavljaju već evo 15 godina, koji imaju još neku publiku za to, ali mi se čini da se generalno publika za sve to smanjuje. I nadam se da je to proces koji se neće zaustaviti, i nadam se da ćemo mi pronaći taj neki novi jezik kojim ćemo uspeti da objasnimo šta znači biti deo sveta, šta je to odgovornost političara, šta su to neke bazične vrednosti, a antifašizam jeste jedna od bazičnih vrednosti evropske i svetske civilizacije.

Svetlana Lukić: Juče je u Medija centru održana tribina 60 godina pobede nad fašizmom i savremenost. Govorili su između ostalih i naš današnji sagovornik Žarko Korać, gospođa Latinka Perović, Živorad Kovačević, a vi u današnjoj emisiji slušate Oliveru Milosavljević, profesorku Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Olivera Milosavljević: Pobeda nad fašizmom je pobeda nad ideologijom krvi i tla, pobeda nad ideologijom podele na superiorne i inferiorne nacije, nad ideologijom rasizma, antisemitizma i militarizma, nad ideologijom dogmatski proglašenih pseudo istina o sopstvenoj naciji, nad ideologijom nipodaštavanja i uništavanja drugih. Na simboličnoj ravni proslava takve pobede je dokaz prevazilaženja nacionalizma i njegovog večitog sukobljavanja sa drugima. Jedino što pobeda nad fašizmom nije, to je nova nacionalistička homogenizacija pod parolom nacionalnog pomirenja i izvrtanje istorije na glavu proglašavanjem novih dogmatskih kvazi istina za istoriju. Pobeda nad fašizmom je najmanje prilika za novo sukobljavanje sa drugima, a posebno sa susednim narodima, a kada se proslava nad fašizmom upravo u to pretvori onda postaje jasno da se bar na našem prostoru iz istorije nikada ništa nije naučilo, da su krv i tlo i dalje vrednosti, a da se žrtve mogu i više puta ubijati.

Zato je proslava pobede nad fašizmom u Srbiji ove 2005. godine savršeno jasno pokazala da ovde ne postoji istorija mimo interesa vladajuće ideologije, da prošlost ima samo upotrebnu vrednost, a da pobeda nad fašizmom pre 60 godina interesuje našu političku elitu samo utoliko ukoliko proceni da je to potrebno da se s jedne strane zadovolji antifašistička Evropa, a s druge strane da se zadovolji biračko telo koje će glasati na sledećim izborima. Zato je traljava proslava pobede nad fašizmom kod nas i mogla da bude organizovana tako da se Srbija prikaže kao jedina zemlja na svetu u kojoj antifašizam nije imao ni vođstvo ni vođu, kao jedni antifašizam koji niko nije organizovao, jedini antifašizam koji nije umeo da peva, pa je muzika morala iz crkve da se pozajmi, jedini antifašizam koji nije ostavio nikakvog traga o sebi.

Drugim rečima, to je bio jedini rasplinuti, amorfni antifašizam koji je i bio i nije bio, i jeste i nije i zato ga i slavimo i ne slavimo. Ali to je, sudeći po “proslavi” bio jedini antifašizam na svetu koji je dao dignitet današnjoj političkoj eliti da i ona može da kaže da je antifašistička, da je na strani pobednika nad fašizmom, a da ne pomene nijednog trenutka antifašiste pobednike i njihovog vođu, jer ako bi to uradila možda ne bi pobedila na sledećim izborima. Sramna proslava i sramni današnji antifašizam koji to i nije, ali bi voleo da se tako zove, jer je to danas ulaznica za Evropu. A ako sutra to ne bi bila ulaznica za Evropu utoliko bolje, samo će iskreno priznati da to nikada nije ni bio, samo se pravio.

A kako to izgleda kod svih drugih? Na Crvenom trgu 9. maja ove godine najvažniji svetski državnici nisu imali problem da pozdravljaju pobedničke zastave i slušaju reči pobede upućene pre 60 godina lično Staljinu. Ruski predsednik nije imao problem da bude okružen srpom i čekićem, petokrakama i njihovim pesmama i nije se bojao da će ga neko zato nazvati nedemokratom i da će izgubiti na sledećim izborima. Zašto svetski državnici nisu imali problem? Zato što nemaju problem inferiornih društava koje u odsustvu identiteta i legitimacije pokušavaju da ga pronađu u izmišljenoj prošlosti. Zato ni Putinovo samosvesno društvo nema problem da prihvati kontinuitet antifašizma Sovjetskog Saveza. Zato oni ne moraju, kao što mora naša politička elita da slave pobedu a prećutkuju pobednike kako bi otvorili prostor da slave gubitnike a prećutkuju njihov poraz, odnosno i da slave i da ne slave, da pomešaju pobedu i poraz i antifašizam i borce protiv antifašizma.

Jer u krajnjoj liniji, otkuda naša politička elita može sigurno da zna šta je tada bilo? Možda tog II svetskog rata i nije bilo, možda je to samo još jedna belosvetska ujdurma u koju oni ne bi da se mešaju dok jednom njihovi ideolozi ne dokažu šta se stvarno desilo. Zato se i desilo da baš kada je proslava pobede nad antifašizmom bila idealna prilika da se ovo društvo pomiri sa drugima, ono je odlučilo da se još jače zavadi identifikujući se sa idejama sa kojima su ga iste nacionalističke ideologije zavadile već dva puta, 1941. i 1991. Naša mudra politička elita na ljutnju suseda koji sami imaju dovoljno svojih željnih svađe, odgovara da je naš odnos prema prošlosti naša prćija, kao što je njihov odnos prema njihovoj prošlosti njihova prćija, pa da svako ostavi onome drugom njegovu prćiju na miru. Šta je naša mudra diplomatija poručila time? Poručila je da istorija nije nauka, već politička prćija nacionalističkih ideologa koji njome mogu beskrajno da manipulišu.

S druge strane, poručila je kako i plitkoća može biti beskrajna, jer je zaboravila da odnos prema četništvu posle ratova 90-ih više nije odnos prema dalekoj, već prema bliskoj prošlosti. Odnosi sa susedima su takvi kakvi su zbog ideologije četništva, a naša diplomatija bi da ih popravlja njenom rehabilitacijom. Zaboravila je da u ratovima 90-ih nije bilo partizana i da niko svoje protivnike nije pogrdno nazivao tim imenom. Međusobno su se s razlogom nazivali drugačije. Zato ova šizofrena izokrenutost srpske sadašnje prošlosti nije tu slučajno, ona nema mnogo veze sa onim što se desilo pre 60 godina, ona ima veze sa mnogo bližom prošlošću, sa ratovima 90-ih i sa ideologijom koja ih je vodila, a koja i danas vlada ovim društvom. Ne slave se gubitnici i ne izjadnačavaju sa pobednicima nad fašizmom zbog njih samih, slave se samo zato da bi njihova ideologija nastavila da živi. A kada jednog dana rehabilitacija četničke ideologije postane gotova stvar, onda će, veruje današnja politička elita, biti rehabilitovani ratovi 90-ih koji su tom ideologijom vođeni.

Zato danas kada se hoće u Evropu rehabilitacija ideologije kojom su vođeni ratovi 90-ih još nije poželjna, ali ona se preko rehabilitacije njenih rodonačelnika iz prošlosti priprema za budućnost kada nas niko više ne bude pomno posmatrao. U toj budućnosti, veruje naša politička elita, i ratovi 90-ih će postati svetli primeri junaštva, slobodarstva i mučeništva, pa će se kao i danas o onome od pre 60 godina, tada pisati knjige o slavi i pobedi 90-ih, mučenicima za pravednu stvar 90-ih, oslobodilačkom ratu 90-ih, možda i o ponekoj grešci 90-ih. Tada će, veruju oni, istoričari pisati udžbenike sa pravom istinom o ratovima 90-ih, tada će neka druga Skupština dekretom proglašavati heroje ratova 90-ih. Tada će se, veruju oni, zaokružiti kontinuitet četništva kao jedine poželjne i prave srpske istorije i ideologije.

Kada je počelo falsifikovanje istorije u korist danas jedino poželjne četničke ideologije krenulo se radikalno. Tito je proglašavan agentom Gestapoa a partizani ubicama, jer se poverovalo da se sa istorijom može sve, iako je još u XIX veku Ilarion Ruvarac znao da u takve nacionalno poželjne skaske i bajke veruju učeni ljudi samo ako se pišu za gotov novac. Onda se uvidelo da tako radikalno laganje nije uverljivo, pa se svelo na manju meru. U ideološkoj kuhinji se rešilo da će se partizanima priznati antifašizam, ali samo pod uslovom da se zaborave kolaboracije svih ostalih. Poverovalo se da se našla spasonosna formula simetrije. Međutim, falsifikovanje istorije u dnevno političke svrhe ima svojstvo da mora stalno da se prilagođava promenama. Ako je danas poželjno biti antifašista, onda ideolozi guraju svoje istorijske pretke u antifašizam, ako je poželjno biti nacionalista, guraju ih u nacionalizam, ako je poželjno biti demokrata, guraju ih u demokratiju. Ali ako jednom bude poželjno ne biti antifašista gurnuće ih i u borbu rame u rame sa fašizmom. U tolikom lutanju falsifikovana istorija jednom, obično na kraju, zaluta, a da nije ni svesna da je stigla na pravo mesto.

Sve što zna današnja politička elita naučila je iz svoje kritike komunizma, ali pošto to učenje nije izvorno, pošto je samo pozitivna strana negativne kritike, ponovila je u mnogo izvitoperenijoj formi ono što je zamerala dalekim prethodnicima. Kritikovala je komunizam da piše svoju istoriju, a oni je proglašavaju skupštinskim dekretom. Kritikovala je komunizam da je skratio prethodnu istoriju, a oni su prethodnu istoriju gumicom obrisali. Kritikovala je komunizam da je pravio veštačke međunacionalne simetrije da bi se živelo u miru, a oni su napravili još goru, nacionalnu simetriju da bi stanje rata večito potrajalo. Zato je Srbija danas jedina država na svetu u kojoj najviše zakonodavno telo zakonima piše istoriju i umesto da donosi zakone o univerzitetu ili o elementarnim nepogodama, dekretima određuje ko je pre pola veka bio antifašista.

Čuli su negde floskulu da pobednici pišu istoriju i rešili da je napišu u skupštini, a iz istorije ništa nisu naučili. Nisu primetili da ona uči, da će i njihove odluke neki drugi ukidati podsmevajući se njihovoj ideologizovanosti kao što se oni podsmevaju prethodnicima. U našem žalosnom društvu još uvek se veruje da su stvari onakve kakvima ih mi proglasimo dekretom. Ako kažemo da su svi ovdašnji ratovi oslobodilački da će oni stvarno takvi i biti, ako kažemo da smo antifašisti da ćemo to stvarno i postati, ako kažemo da ovde nema antisemitizma da ga onda stvarno nema, iako se svakodnevno uveravamo da ga ima. Izbor četništva za put u Evropu je upravo takvo slepo verovanje da će slika koju svet ima o nama biti onakva kakvom je mi crtamo.

I kao što je jedna od rehabilitacija četništva ona glupa floskula da današnji četnici liče na Bulajićeve četnike, kojom se hoće sugerisati da su oni pravi izgledali bolje, tako, nažalost, i slika koja se šalje sa Ravne Gore nije više slika i prilika jedne stranke, već od sada slika današnje Srbije koju crta politička elita i sa kojom ona želi u Evropu. A kada je sve krenulo naopako, koliko sinoć smo čuli – koga je danas briga za četnike i partizane, kao da nam poručuju da smo ih mi molili da skupština krade bogu dane pišući istorijske dekrete, a budžet prazni slaveći poraze. A zašto onda, pitaće neko, nije bilo nikoga od njih da proslavi poraze na Ravnoj Gori? Nije ih bilo zato što oni, veliki današnji antifašisti ne idu nigde, jer nisu sigurni šta je dobro za sledeće izbore, nisu sigurni da li više glasova donosi Sremski front ili Ravna Gora, ne znaju kako diše narod koji bi trebalo da ih bira. Oni su antifašisti samo zato što to danas politički korektno zvuči.

Na sreću, istorija nikada ne ide beskrajno dugo onim tokom kojim ideolozi zamišljaju da mogu da je vode. Naša skupština je opet sve pogrešno razumela, jer istoriju ne pišu pobednici, istorija se piše sama i ostavlja dovoljno tragova svoje stvarnosti da uvek iznova može da se rekonstruiše, a dnevni pobednici, posebno ako su im ideološki preci bili gubitnici, samo falsifikuju istoriju za svoje dnevne potrebe i njihovim nestankom blede i njihovi falsifikati ostajući samo kao otužno smešne slike ljudske ideološke gluposti koja kao malo dete veruje da je dovoljno da zažmuri pa da ga niko drugi ne vidi u punoj svetlost.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Olivera Milosavljević, istoričarka i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, a za kraj slušate govor koji je juče u Zrenjaninu održao Filaret mileševski, koga je, kao što znate, Srpska pravoslavna crkva za sve zasluge u širenju Hristovog učenja tokom 90-ih nagradila titulom vladike. Govori, dakle, čuvar groba Svetog Save i vlasnik Belog anđela.

Vladika Filaret: Imali smo najbolje predsednike država i još imamo, najbolje generale imamo, najbolju vojsku imamo, najbolje ljude sa srcem i dušom i vjerom imamo, pa mnogi hoće da nas satru, ali ne mogu nam ubiti Hrista i Boga i svetog Savu u nama. Idemo za Hristom, za svetim Savom, za našim svetiteljima i prosvetiteljima, a ne srpskim jajarama i srpskim izdajicama danas, koje nas izdaju na svakome ćošku. Šta ćemo mi u Evropi? Pa, moj Beli anđeo je davno u Evropi bio. Amerika dve hiljade i nešto godina je za nama, a moja Mileševa potiče iz XIII veka. Zato i jesu doćerali cara do duvara, gore je visoko, dole je tvrdo, više ne zna kud će se, zato što smo vjerovali svakoj fukari sa zapada, a i ovoj unutrašnjoj koja nam se pojavila kao pravi spasilac srpskoga naroda. Nije, pravi spasilac srpskog naroda je srpska crkva.

Svetlana Lukić: Upoznajte vladiku da biste ga više voleli. Bio je ovo Peščanik, realizacija Marko Perunović, montaža Petar Savić, a vama se zahvaljuju na pažnji Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.

 
Emisija Peščanik, 20.05.2005.

Peščanik.net, 20.05.2005.