Da li znate šta je osnovni razlog naših teškoća? Pa, svi naši problemi potiču od toga što još nismo usvojili zakon o javnim skijalištima, iako je njegov predlog iznet još davne, a nezaboravno reformske 2002? Nije važno što nemamo ustav i ogroman broj važnih zakona, to ćemo kasnije. Ne verujete da ovakav zakonski predlog postoji? Ne čudi me, tako sam i ja vrteo glavom kada sam čuo za ovu majstoriju od zakonskog predloga. Da ne biste mislili da je ovo preuranjena prvoaprilska šala, pogledajte i sami predlog zakona o javnim skijalištima na sajtu Ministarstva za trgovinu, turizam i usluge Vlade Republike Srbije. Predlog je pripremila prethodna Vlada, jer potiče iz avgusta 2002, ali očito da ni ova Vlada ne smatra da možemo bez takvog zakona, pa je još tamo. Potreba za njim je velika, sem Kopaonika, Srbija ima još celih nekoliko ski staza. Tako ćemo stati rame uz rame sa Austrijom ili Švajcarskom, gde su skijališta na svakom ćošku.
Možda i imamo samo nekoliko staza, ali zato imamo predlog zakona na 24 strane sa skoro 100 članova. Šta bi drugo onda ovakav zakon mogao biti nego šala-komika.
Praveći sami sebi posao, pisci predloga zakona nas vrlo često ljupko zabavljaju. Tako u čl. 14 doznajemo da se “skijališta mogu sastojati od jedne ili više staza…”. Kako bi bilo da nema staza? To bi verovatno bilo virtuelno skijalište, ali to će biti regulisano novim zakonom. Kao i noćni rad skijališta. Verovatno će u zakonu o šatorima pisati da šatori mogu biti mali, srednji i veliki.
Na skijalištu se ne može raditi sve što nekom padne na pamet, nego tačno određene stvari. “Na skijalištu su dozvoljene zimske sportske aktivnosti u vidu alpskog i nordijskog skijanja i snouboarda, kao i podučavanje skijanja”, čl. 3. Ostavimo ovde po strani ozbiljnu primedbu da se u zakonu ne piše šta je dozvoljeno, nego šta je zabranjeno. U istom članu se pominju sanke (ne i klizaljke!), ali nije jasno da li je dozvoljeno sankanje na stazi ili samo u posebnim objektima, kako nagoveštava nastavak istog člana. A i paraglajding je svrstan u zimske sportove, jer se izričito pominje. Baš su simpatično sistematični ovi pisci predloga.
Pošto na skijalištu mora da vlada red (i to u zemlji gde ni život, imovina ili elementarne slobode ne uživaju potrebnu zaštitu), a red treba neko da uvede, tu su i redari. Lice koje radi u redarskoj službi, tako kaže predlog zakona u čl. 37, mora imati najmanje srednju školu. Ne kaže se koju, što je propust predloga. Nisam čuo da li i čuvari u diskotekama i bodi-gardovi moraju da imaju najmanje srednju školu? Ali skijaši su plemeniti soj, pa zato njihovi redari moraju biti školci. Verovatno bi šef redarske službe trebalo da ima faks.
Čitaocu preporučujem članove 40 ili 43, a za ovu priliku navodim samo dva rešenja. “Skijaš je dužan … da druge skijaše pretiče, bilo levo ili desno, uvek na takvom rastojanju koje im daje dovoljno prostora za sve njihove pokrete”, član 40. Pisci zakona su vrlo liberalni, može da se pretiče s obe strane, ali izgleda da su liberalni samo kada je to nepotrebno. Kao da skijaš može da pretiče drugoga odozdo ili odozgo? Iz člana 43 moj ljubimac je sledeća stroga odredba: “Skijaš ne sme štapove držati u obe ruke već samo u spoljnoj, kako bi se unutrašnjom rukom držao za vučnu napravu ski liftta.” Inače će mu školci-redari izreći kaznu, a to je kredibilna pretnja u zemlji gde nema kazni ni za ubistva, pljačke ili tešku korupciju. Skijaši će sigurno platiti ceh.
A gde bi bio zakon, ako nema i odgovarajuća Agencija za razvoj skijališta (čl. 71). To mu dođe kao Narodna banka za monetarnu politiku ili Komisija za hartije od vrednosti za finansijska tržišta. Ne bismo ozbiljno shvatali skijanje i skijališta da nema Agencije.
Skijališta su toliko važna da se u cilju njihove izgradnje dopušta i eksproprijacija imovine (čl.7), ali ne piše da to ide uz tržišnu nadoknadu, pa se tako i skijanjem vraćamo u 1945.
Ima predloga koji će zainteresovati Nobelov komitet ili bar udruženje za suzbijanje nepotrebnih gluposti. Pisci predloga kažu da postoji “alpski rizik”. U članu 12 piše: “Planiranjem i uređenjem prostora moraju se na najmanju moguću meru smanjiti opasnosti od alpskih rizika…” “Nordijski rizici” su zapostavljeni, ne pominju se, brinem se za sposobnost sitematičnog mišljenja predlagača.
Velika je briga države i ministra za skijaše, tako da u čitavom predlogu zakona provejava shvatanje da loši i nedovoljno opremljeni skijaši ne bi trebalo da idu na stazu, a ako ipak idu, onda moraju da budu vrlo oprezni.
U predlogu zakona su stvari koje ne spadaju u sferu zakona, nego tehničko-poslovnog regulisanja odvijanja nekog posla, za šta su nadležne firme koje postavljaju i koriste skijališta. Ali, koga to briga. Uskoro bi trebalo da očekujemo predloge zakona o javnim plažama, igralištima i šetalištima.
Pisce zakona koji su napravili ovaj predlog ne sme se ostaviti besposlenim. Predlažem da budu angažovani na pisanju zakona kojim bi se propisala vrsta obuće za mace, kako više ne bi išle bose. Sve sa agencijom da to kontroliše i ministrom koji će propisivati bliže uslove. U narednoj rundi bi mogli da razmisle o zakonu za badminton. Naravno, tim “poslovima i zadacima” bi mogli da se prepuste tek pošto napišu zakon za skijališta sa veštačkim snegom i za noćno skijanje. To nam je veća šansa za razvoj turizma, jer sa pravim snegom kuburimo, a pošto će turisti nagrnuti, moraće se skijati i noću.
P.S. Zahvaljujem se kolegi Slaviši Tasiću, koji mi je skrenuo pažnju na ovaj zakonski predlog i tako mi ulepšao dan. Odavno se nisam tako slatko nasmejao.
Danas, 07.03.2005.
Peščanik.net, 07.03.2005.