Taman sam namerio da pišem o ograničenjima s kojima se danas susreće razvoj turizma u Srbiji, u koje spada i banalna okolnost da na području cele Stare planine nigde ne možete kupiti novine, kada sam „digitalno“ saznao da je izvesni Savez Srba u Crnoj Gori organizovao u Beogradu (i u Republici Srpskoj) „auto-litiju“ dugačku oko pet kilometara, koja je marševskom vožnjom zakrčila put do granice Crne Gore kako bi dala doprinos „spasavanju svetinja“ od zakona tamošnje države i doprinela obaranju režima Mila Đukanovića. Ne znam zašto me je ova „auto-litija“ podsetila na „balvan revoluciju“ od pre tri decenije, kada su u Lici, upravo u ovo doba, na svim putnim pravcima osvanule prepreke da zaustave kolone turista u povratku s letovanja u Hrvatskoj i kada je bila formirana sada već pokojna Republika Srpska Krajina.
Na prvi pogled sve je različito, pa će neko reći da je neumesno povezivati ova dva događaja koje, navodno, jedino spaja okolnost da je maltretiranje turista na magistralnim drumovima bilo motivisano političkim ciljevima koje je srpski politički centar u Beogradu (u početku) poskrivećki podržavao. Ipak, čak i ako zanemarimo sva druga važna pitanja u vezi sa spomenutom „auto-litijom“, prvi aksiom zemlje koja želi da razvije turističku privredu, te njeno učešće u sopstvenom BDP-u poveća iznad sadašnjih 2-3 odsto, jeste da se političke simpatije ili antipatije prema drugim državama i drugim državljanima ne smeju mešati s pretpostavljenim gostoprimstvom prema turistima, bilo kakvi oni bili (ukoliko nisu zaraženi korona virusom ili pod legalnom potragom zbog optužbi za kriminalno delovanje i terorizam).
Ne zalazeći dalje u političke komplikacije u odnosima Srbije i Crne Gore, nemoguće je i ovim benignim „turističkim povodom“ ne primetiti da se Srpska pravoslavna crkva eksplicitno izjasnila protiv vladajuće državne koalicije u Podgorici i pozvala svoje vernike da glasaju protiv nje na izborima.
Koliko se ja sećam istorijskih knjiga, pravoslavna crkva to nikad ranije nije činila na našim prostorima (uvek je bila „državna crkva“), pa se mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji je izneo taj „opozicioni poziv“, kandiduje za prvog kockara kome je dozvoljeno da na talon stavi i ugled jedne crkve da bi u Crnoj Gori (pre svega) odbranio ekonomske interese svoje bratije.
I na kraju ove predugačke tematske ekskurzije, koja nas udaljava od pitanja razvoja turizma u Srbiji, moram da primetim da mi je smešan izraz „auto-litija“ (čujem da je prošle sedmice bilo i „brodo-litija“). Verovatno su ga smislili isti oni koji su lansirali i izraz „autošovinisti“ za sve one koji ne naležu na nacionalističku propagandu. Sa ovim radnim naslovom, „auto-litije“ za „odbranu naših svetinja“, kičeraj se definitivno odomaćuje i u našem jeziku, a ne samo po trgovima, na mitinzima i u masovnim medijima. Dakako, svaki kičeraj pokušava da bude zavodljiv i najviše se dopada „njima samima“ (onima koji ga kreiraju i rentiraju), ali je problem u tome što ga vreme obično pretvara u prah i pepeo, unazađujući čitave generacije.
Dakle, šta sam zapravo hteo da kažem o granicama razvoja srpskog turizma, tamo gde njegovi vrhovi (kao na Zlatiboru ili Kopaoniku) još nisu upropašćeni zbog ranijeg siromaštva okolnih opština i nepostojanja pravne države, pa su ti turistički biseri unakaženi arhitektonskim i urbanističkim kičerajem. Elem, Stara planina, gde se trenutno nalazim, mogla bi u budućnosti postati zanimljiva turistička regija ako nadležni centralni i lokalni faktori budu imali strpljenja i više marketinške veštine. Jer, i „prirodne lepote“ treba urediti po civilizacijskim uzusima, ako se od turizma želi zarada. Inače će one služiti samo za hvalospeve malobrojnih obožavalaca „netaknute divljine“.
Novi magazin, 28.08.2020.
Peščanik.net, 31.08.2020.