Tokom svoje posete Turskoj američki predsednik Obama spomenuo je pridruživanje Turske Evropskoj uniji. Time je dirnuo u strateški i kulturno bolno mesto. Predsednik Francuske Sarkozi, iznoseći većinski stav Evrope, ubrzo je odgovorio: Turska će možda jednog dana uživati posebne odnose sa Evropskom unijom, ali punopravno članstvo ne dolazi u obzir. Turska ne pripada Evropi – ni geografski ni kulturno.
Tumačenja američkog stava brojna su i kontradiktorna, ali ona oslikavaju duboke tenzije koje po tom pitanju vladaju unutar same Evrope. Neki tvrde da je Amerikancima prvenstveno stalo do toga da osiguraju pristup energetskim rezervama u Kaspijskom basenu; drugi pretpostavljaju da Vašington koristi savezništvo sa Turskom (preko NATO-a) za vršenje pritiska na svoje evropske saveznike; treći u tome vide pokušaj slabljenja Evrope svaljivanjem turskog ekonomskog, demografskog i kulturnog tereta na njena leđa.
Nijedna od ovih pretpostavki nije potpuno tačna. Pa ipak sve one otkrivaju nesigurnost Evrope po pitanju njenog identiteta i njene budućnosti. Danas pitanje Turske nije u prvom planu evropske debate, ali se senka tog pitanja nadvija nad raspravama o „evropskom identitetu“, „imigraciji“ i „muslimanskom pitanju“.
Političke stranke koje se zalažu za što uže shvatanje Evrope sve su popularnije. Ove stranke promovišu strogo judeohrišćansku perspektivu evropske istorije, nepoverenje prema islamu, represivne imigracione mere i odbacuju Tursku, tvrdeći da je pregusto naseljena i previše muslimanska.
Evropljani su preplašeni. Ekonomska kriza pojačala je zahteve za većom bezbednošću, zaštitom kupovne moći i zaštitom od „stranaca“ i „imigranata“, koji za većinu predstavljaju pretnju finansijskoj stabilnosti i kulturnoj homogenosti. Posmatrano iz ove perspektive, tursko pitanje otkriva i centripetalne (osećaj „zbijanja redova“ protiv spoljnih pretnji) i centrifugalne (nedostatak zajedničke strateške ili spoljnopolitičke orijentacije) sile u Evropskoj uniji.
Tvrdnje koje Tursku smeštaju izvan istorije i geografije Evrope su neodržive. Osmanlijsko carstvo je više od četiri veka delilo i oblikovalo političku i stratešku budućnost kontinenta. Krajem 19. i početkom 20. veka pretvorilo se u „bolesnika Evrope“. Čak je i danas istorijski i ekonomski uticaj Turske značajan.
Nikoga neće prevariti prekrajanja geografskih granica Evrope u ideološke ili političke svrhe. Ako iste kriterijume primenimo na sve, ni Kipar ne bi bio deo Evrope. Takve veštačke podele ignorišu istoriju, kao što ignorišu i realnost samog evropskog društva, gde su se nacionalna porekla, sećanja i kulture vekovima susretale i stapale. Oko 40 odsto stanovnika Turske je evropskog porekla; milioni Turaka su već stekli državljanstvo neke od evropskih zemalja.
Prava pitanja moramo potražiti negde drugde, i moramo se sa njima suočiti. Umesto što su opsednuti kulturom i religijom, evropskim političarima bi bilo pametnije da se posvete strateškoj viziji budućnosti. Imajući u vidu bliske veze sa Iranom, Sirijom, Irakom i Srednjom Azijom, Turska se jednostavno ne može ignorisati. Njen ekonomski i vojni kapacitet bi trebalo uključiti u evropsku politiku zasnovanu na dobrosusedskim odnosima i očuvanju stabilnosti u Aziji i na Bliskom istoku.
Turska je dva puta odbila da se povinuje Vašingtonu, pokazujući spremnost za nezavisno delovanje. Evropa ne može da krivi SAD za unilateralno ponašanje, dok sama nema samostalnu spoljnu politiku. Tamo gde treba da se čuje jedinstveni evropski glas, odjekuje galama. SAD, Kina i Indija nemaju razloga da strepe od evropske moći. Podeljena, lišena zajedničke politike, Evropa uspešno radi protiv svojih interesa.
U međuvremenu, trgovinske veze Turske i evropskih zemalja nastavljaju da jačaju. Od 1990. do 2003, uvoz robe iz Evrope u Tursku porastao je trostruko, a izvoz četvorostruko. Bolje trgovinske mere u okviru jedinstvene ekonomske politike Evropske unije trebalo bi da ove veze dodatno ojačaju i da ih učine konkurentnijim. Evropske zemlje suočavaju se sa akutnim, dugoročnim nedostatkom radne snage. U nekim internim publikacijama Evropske unije, pojedini stručnjaci tvrde da će u narednih 20 godina na tržištu rada nedostajati dodatnih 15 miliona radnika. Evropi je potrebna imigracija. Umesto što uvodi restriktivne imigracione mere kojima bi se i ilegalci i legalni imigranti kriminalizovali, Evropska unija bi trebalo da radi na realnoj i odgovornoj regulaciji. U tom smislu bi Turska, sa svojim ljudskim resursima, bila dobar saveznik.
Vreme je da evropske države prevaziđu strah od islama; vreme je da prekinu da od turskog priključenja prave bojno polje različitih kultura. Jedini kriterijumi za članstvo bi morali da budu oni iz Kopenhagena (1993). U izveštaju Evropske komisije (2004) kaže se da je Turska vrlo blizu ispunjenja tih uslova. Evropski političari spremni su da zanemare dugoročne socioekonomske interese svojih zemalja zarad podilaženja kratkoročnim verskim i kulturnim strahovima svojih birača. Milioni žena i muškaraca su već i Evropljani i muslimani; članstvo Turske ne bi bilo ništa novo i ne bi predstavljalo opasnost. Islam je de facto evropska veroispovest; kulturno, politički i ekonomski, Turska je integralni deo evropske budućnosti.
Potrebni su nam smeli evropski političari, koji će razvijati novu viziju tursko-evropskih odnosa, koji će podsećati svoje građane da Turska – zbog svoje ekonomske snage, geografskog položaja, istorije i svoje uloge spone sa „muslimanskim svetom“ – predstavlja važan doprinos Evropi i evropskoj budućnosti. Umesto što čekaju da istorijska nužnost natera Evropsku uniju da prihvati Tursku, evropski državnici bi trebalo da zajedno kreiraju jasnu, razumnu politiku koja Tursku vodi do članstva – poštujući političke principe i razumevajući kulturnu i versku različitost. Prihvatanje turskog članstva bi značilo da Evropa mora da se pomiri sa sopstvenim principima: principima koje je toliko puta izdala u praksi.
Autor je profesor islamskih studija na Oksfordu.
Tariq Ramadan, The Guardian, 06.08.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.10.2009.