Razgovor vodio Jevgenij Andrejev.
Na globalnom tržištu energenata poslednjih nedelja je zabeleženo nekoliko zanimljivih događaja u koje je neposredno uključena i Rusija. Naša zemlja je najzad uspela da se sa Turskom dogovori o početku realizacije gasnog projekta poznatog pod nazivom Turski tok. Moskva je takođe izjavila da podržava ograničenja u proizvodnji nafte koje su na sebe preuzele zemlje članice OPEK-a. I na kraju, objavljena je namera o privatizaciji dve velike državne naftne kompanije – Bašnjeft i Rosnjeft. Sve ove događaje komentariše ekspert za pitanja industrije energenata Mihail Krutihin, stalni saradnik poznate konsultantske kompanije RusEnergy.
Počnimo od Turskog toka. Ranije ste, i na stranicama našeg lista, bili skeptični u vezi sa ovim projektom. Sada kada je sporazum na najvišem nivou potpisan, znači li to da će Turski tok ipak biti izgrađen?
Smisao potpisane saglasnosti je u tome da će vladama dveju zemalja – Rusije i Turske – biti upućene sugestije koje će ih ubuduće obavezivati na saradnju u vezi sa ovim projektom. Samo to i ništa više. Odgovori na pitanja ko će ga realizovati, u kakvom formatu će realizacija teći i koliko će to koštati, iz ovog akta saglasnosti se ne daju ni naslutiti. Mnogi važni parametri Turskog toka su nerazjašnjeni. Na primer, po kojoj privilegovanoj ceni će turska strana kupovati ruski gas? Jer upravo je to pitanje bilo kamen spoticanja u prethodnim pregovorima oko ovog projekta, vođenim davno pre kobnog obaranja ruskog vojnog aviona na jugu Turske. Tada je Turska zahtevala popust od 15%, da bi se nakon nekog vremena navodno zadovoljila i sa 10,25%. A šta danas Turska očekuje od nas – nemamo pojma.
Zatim, šta je sa dozvolama za postavljanje cevi na teritorijama ostalih država, posebno na graničnim prelazima. Nejasno je i ko će finansirati ovaj projekat, koliko je novca za to predviđeno i odakle. Ovome treba dodati i problem skupe opreme za postavljanje cevi po morskom dnu. Gasprom je u prethodnoj etapi izgradnje Turskog toka od Italijana iznajmio specijalan brod za ove poslove. Brod je čitavih godinu dana stajao besposlen, nakon čega je uz ogromne troškove za kompaniju vraćen. Ne zna se ko će se sada time baviti. I na kraju, ne zna se koliko će grana imati ovaj gasovod i kuda će cevi zapravo prolaziti.
Ali ruta budućeg gasovoda je već objavljena. Zna se čak i količina gasa koja će njime biti isporučivana.
Za sada je manje ili više poznato da će biti izgrađena jedna grana gasovoda koja će voditi u Tursku, čiji će kapacitet po preliminarnim proračunima iznositi 14-16 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Ali Turska raspolaže velikim brojem izvora za uvoz gasa. Tu su Azerbejdžan, Iran, uključujući i iranski Kurdistan, a na kraju i Alžir. Potencijalni dobavljač je i Turkmenistan. Osim toga, Turska već uvozi tečni prirodni gas iz Izraela i sa Kipra. Geografski položaj joj je omogućio veliki izbor mogućnosti za snabdevanje gasom, tako da za nju ruski gas nije najvažniji. Drugim rečima, na turskom tržištu Gasprom neće moći da igra svoje monopolske igre i diktira cene i uslove isporuke.
Što se druge grane gasovoda tiče, ona treba da bude usmerena ka Grčkoj. Ali poslednji rusko-grčki pregovori koje je sa grčkim kolegom vodio naš ministar energetike pokazali su da bez odluke Evropske komisije Grčka ne može da pristupi realizaciji ovog projekta. Imajući u vidu „ljubav“ Evropske komisije prema Gaspromu, lako se može desiti da ova odluka bude negativna, nakon čega cela ideja Turskog toka propada. Tako da bez obzira na potpisanu saglasnost, nakon ovog glasnog razmišljanja o Turskom toku ostaje nam neuporedivo više pitanja nego odgovora.
Ako se oslonimo na cifre, a ne na emocije, kako se može oceniti rad Gasproma u 2016?
Mislim da se Gasprom ove godine nikako ne može uvrstiti među uspešne kompanije. Izvoz gasa nije porastao, prihodi padaju, a čista dobit je čak dva puta manja od one koja je ostvarena u prethodnoj godini. Gasprom u svojim zvaničnim izveštajima za tekuću godinu iznosi sasvim drugačije podatke. On nas obaveštava o rastu svih parametara relevantnih za ocenu svog poslovanja. Naime, top-menadžeri kompanije su se lukavo dosetili da za osnovu obračuna poslovnih rezultata koriste podatke s kraja 2014. i početka 2015.
Tada je najviše rukovodstvo zemlje donelo političku odluku da evropskim kupcima u značajnoj meri smanji isporuke gasa, sve zbog sumnje da Evropa ruski gas dotura Ukrajini. Potom je ova odluka bila ukinuta, ali očigledno prekasno, jer Gasprom je zbog nje u svojim knjigama već zabeležio gubitak od 4 milijarde dolara. Tako menadžment Gasproma sada može da tekuće rezultate rada svoje kompanije upoređuje sa rezultatima iz tog gubitaškog perioda.
Često se govori samo o međunarodnoj aktivnosti Gasproma, a na tržište gasa unutar zemlje se zaboravlja. Šta je s davno planiranom gasifikacijom Rusije, zemlje sa zaista gigantskim rezervama svih energenata?
Gasprom ne uspeva da reši taj zadatak, mada bi to morala biti prva i osnovna dužnost državnog monopola ovakvog tipa. Za gasifikaciju zemlja se redovno izdvajaju relativno mala sredstva, da bi se na kraju ispostavilo da ni ona u celosti nisu potrošena. A pažljivijom analizom neposredne realizacije tog plana, mnoge se čudne stvari mogu uočiti. Na primer, izgradnja stanice za kompresiju gasa „Ruskaja“ u Krasnodarskom kraju, realno namenjena Ruskom toku, knjigovodstveno je evidentirana u bilansu unutrašnje gasifikacije.
Po zvaničnim podacima, procenat gasifikacije ukupnih potreba Rusije iznosi 66%. To je manje ne samo od nivoa gasifikacije evropskih zemalja, već i naših suseda, recimo Azerbejdžana, Uzbekistana i Ukrajine. Moskva i Moskovska oblast su više-manje pokrivene, ali već u Lenjingradskoj oblasti situacija je neuporedivo gora. A o istoku zemlje i ostalim udaljenim regionima da i ne govorimo. Tamošnji rezultati gasifikacije se mogu označiti prosto nulom.
Pređimo s gasa na naftu. Na nedavnom samitu u Alžiru, zemlje OPEK-a su se saglasile o smanjenju obima proizvodnje nafte. Da li je to za vas bila očekivana odluka?
Nema tu nikakvog iznenađenja. Uostalom, oni se ni o čemu nisu dogovorili. Za sada postoji samo nekakva deklaracija o namerama da se na samitu koji će se krajem novembra održati u Beču na to pitanje ponovo vrate. A sva ta „senzacionalna“ saopštenja o dogovorima za ograničenje eksploatacije su samo glasine špekulanata. Nije slučajno što je cena nafte odmah počela da raste.
A šta će dalje biti sa cenama nafte?
Ako se opet ne pojave nekakve nove glasine paničnog ili preterano optimističnog karaktera, ništa se posebno neće desiti. Cene će se kao i do sada kretati u dijapazonu od 40 do 50 dolara za barel.
Ali cena nafte je već sad prešla tu granicu 50 dolara koju vi navodite, a mnogi stručnjaci predviđaju da će uskoro dostići i cenu od 60 dolara za barel. Zašto mislite da će nafta pojeftiniti?
Treba znati da se na realnom tržištu ili uslovno govoreći „mestu“ gde se kupuju i prodaju konkretne količine nafte potrebne u realnoj potrošnji, već duže vreme ništa ne menja, a kako sada stvari stoje, i neće skoro. Ponuda je kao i do sada veća od tražnje za 1-1,5 miliona barela dnevno i posle samita u Alžiru se ništa nije promenilo, to jest cena nafte i dalje ostaje pod velikim pritiskom. A na tržištu hartija, akcija, fjučersa i raznih finansijskih derivata su moguća nagla kolebanja izazvana raznoraznim glasinama. Ali kada špekulanti shvate koliko su uzaludne njihove nade da će se zemlje OPEK-a dogovoriti o zamrzavanju eksploatacije na ovom, ili možda i nižem nivou od današnjeg, i na tom tržištu će se cene obrušiti i verovatno zaustaviti negde između 40 i 50 dolara za barel.
Možete li nam onda objasniti zašto se Rusija uporno trudi da poveća svoju proizvodnju nafte i iz meseca u mesec beleži rekorde u eksploataciji? Nije li ovo trenutak kada nam je proizvodnja viškova i stvaranje velikih zaliha nafte najmanje isplativa?
Važeći poreski propisi prosto teraju naftne kompanije na ekstenzivnu eksploataciju relativno lako dostupnih nalazišta i na iscrpljivanje takozvanih „plitkih“ izvora nafte. Niko se danas ne bavi istraživanjem i bušenjem teško dostupnih prirodnih rezervi koje zahtevaju visoka ulaganja i primenu novih tehnologija. Sve kompanije su svoje troškove za otkrivanje novih izvora i razradu novih tehnologija svele na minimum. Stiče se utisak da naša naftna industrija radi po pricipu „otmimo što brže sve što nam je sada dostupno, a posle – šta nam bog da“.
Ali šta ako se nasuprot vašim prognozama cena nafte ipak podigne na 60 i više dolara za barel? Hoće li se tada kod ruskih naftaša pojaviti sredstva za nova istraživanja i ulaganja u nove tehnologije?
Ako cena nafte skoči na 60 dolara za barel i na tom nivou se zadrži par meseci, istog trenutka će se na svetskom tržištu nafte pojaviti novi igrači – američke kompanije za proizvodnju škriljčane nafte. Za škriljčane kompanije kojih već danas u svetu, verovali ili ne ima više hiljada, svetska cena nafte od 60 dolara za barel je sasvim dovoljna da ostvaruju pristojnu dobit i unapređuju dalju proizvodnju. Ove kompanije će zasipati tržište svojom škriljčanom naftom ne obazirući se ni na čije političke interese, bila to Rusija, članice OPEK-a ili neko treći. I tada će ponovo nastupiti nagomilavanje viškova nafte i cena barela će se ponovo sručiti na pređašnji nivo.
Новая газета, 14.10.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 20.10.2016.