- Peščanik - https://pescanik.net -

U ime oca i sina

 
Interesantno da je nacionalno-državna-pravoslavno-patriotska živahna javnost, za objekat svoga napada iznenada izabrala jednu od najpoznatijih i najpopularnijih slika ruskog slikarstva, sliku koja i bez toga ima dovoljno tešku sudbinu i koja je putem mnogih parodija, replika, aluzija i parafraza već nebrojano puta bila pokradena. Reč je o pravoj narodnoj slici, platnu Ilje Rjepina o dva Ivana – ocu i sinu.

„Savremena istorijska nauka je nedvosmisleno utvrdila – govore oni – da Prvi Ruski Car Ivan nije ubio svoga sina.“

I uopšte sama ideja, ako se prihvati načelno, čini mi se više nego ambicioznom. Njenom uspešnom realizacijom se zapravo planira ovladavanje masama i radikalno preoblikovanje osnove klasične otadžbinske nauke o istoriji umetnosti i literature.

Da, baš tako: u cilju utvrđivanja podudarnosti ili nepodudarnosti sadržaja svih umetničkih dela sa istorijski dokazanim činjenicama, zahteva se totalna revizija istorije umetnosti. Do sada ovaj kriterijum nikada nije služio kao osnova za procenu našeg umetničkog nasleđa.

Ali biće da u ovom konkretnom slučaju i nije reč toliko o realnim istorijskim činjenicama, koliko o tome šta određene strukture u skladu sa političkom konjukturom žele da prihvate kao činjenicu a šta ne.

Zašto baš ta slika? Zašto Ivan Grozni? Zašto sin Ivan kome se – ako je verovati fantaziji umetnika – eto desilo da bude žrtva prgave naravi svog moćnog tate?

Da, to mogu da razumem. Nekako je brate nezgodno: prvi pravi ruski car i odmah prestupnik i ubica. Nema šta, odlično za početak istorije! Odličan primer tradicionalnih porodičnih vrednosti!

Ama niko se od carica i careva nikada nije odlučivao na ubistvo svoga muža ili, ne daj bože, tate. Sve njih je ili udarila kap, ili su umirali od hemeroida. Da, teška su to vremena bila. A liberalni istoričari, umetnici i takozvani „literatori“, štićenici onog Džordža Sorosa, oni su sve to naškrabali samo zato da bi oslabili i bez toga moćnu državu na čija se rudna bogatstva svi redom lakome.

Nikoga on nije ubio! I tačka! I dosta sa tim ocrnjivanjem naše istorije! Posebno od strane raznih sumnjivih umetnika, sa sumnjivim imenima i prezimenima tipa Ilja Jefimovič Rjepin. Znamo mi te jefimoviče! Siti smo ih više!

I dokle to klevetanje našeg Ivanvasiliča, naše „spone s dičnom istorijom“, našeg sakupljača ruskih zemalja na jednu gomilu, u jedan plast koji evo ni do dana današnjeg nikako da razgrnemo.

Ukratko, hitno očistiti svu tu rusofobiju iz „naše“ pravoslavno-patriotske Tretjakovke u kojoj na zidovima ima da stoje samo slike tri bogatira, viteza na raspuću i carevića koji jaše vuka. Ako ništa drugo, to su slike o događajima koji su istorijski dokazani.

Uzgred, o istom trošku bismo mogli još mnogo toga da rasčistimo. Na primer, šta nam govori naša „savremena istorijska nauka“ o Petru i streljačkom buntu? Jel toga bilo? Nije?

Ne bi bilo loše da i onog Puškinovog Mocarta i Salijerija malo pretresemo. U stvari, možda i ne treba. To je tuđa priča; nije iz naših krajeva. A oni tamo, ništa drugo i nisu radili. Stalno su trovali jedni druge, što uostalom i danas čine. I neka se tim faktima bave njihovi, austrijski državobranitelji; ako takvih uopšte ima u bezduhovnoj Evropi, zaglibljenoj u sodomski greh i samoubistvenu tolerantnost.

 
Grani.ru, 04.10.2013.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 26.10.2013.