U ime oca i sinova

Zašto je Danilo Kiš potreban Dobrici Ćosiću?

Iako jedna od deset božjih zapovesti glasi Ne ubij!, nijedna crkva se nikada nije odrekla te aktivnosti. Ubija se iz vatrenog oružja, ali i ašovom i palicom pod ikonama a potom se pravda da je sve to činjeno iz najboljih namera. To da se nešto činilo iz najboljih namera predstavlja stari izgovor svih utopijskih projekata u povesti, pa ipak taj izgovor i danas funkcioniše a poštovanje jednog od najvažnijih zakona iz Dekaloga, i pored očiglednih dokaza zločina, ne dovodi se u sumnju. Naposletku se uvek ispostavi da crkva ne ubija ili ako ubija ona to čini za naše dobro. Po ovom modelu ne radi samo crkva, razume se, ovako funkcionišu i mehanizmi izgradnje velikih društvenih projekata. No danas, nakon ratova na tlu bivše Jugoslavije, teško je pronaći dokaze jer su se oni pedantno uništavali, bilo da se radilo o ljudskim ostacima ili dokumentima. Dokumenti, nažalost, gore. Ljudska tela, takođe. Logori su odavno zatvoreni, na ostrvima i na kontinentu. Na nekim mestima strane kompanije eksploatišu rudu kao u Omarskoj, dok su mesta poput Stajićeva u Vojvodini okružena zidom ćutanja. Ovakve projekte podržali su pre svih neki pisci, koji su svoje delo upisali u istoriju zločina i progona. Književno delo i politička praksa Dobrice Ćosića vezuju se upravo za takve aktivnosti. Bio je uvek blizu vlasti, jedno vreme je i sam bio na vlasti, da bi naposletku ostao konsultant vlasti iz senke Akademije. Danilo Kiš je bio njegov antipod, uvek daleko od vlasti, uvek u skepsi i ironiji, apatrid koji je ostavio delo u koje su, pošto je ono prepoznato u svetu, mnogi počeli da se zaklinju. Pa kakve veze bi mogli da imaju Ćosić i Kiš? Odluka Dobrice Ćosića da instalira svoj podmladak u vidu grupe P70 učinila je ovo nemoguće pitanje aktuelnim. No nikako ga ne bi trebalo gledati van senke onih stotina hiljada mrtvih i prognanih koje sam pomenuo na početku.

Mehanički lavovi

I ove godine je Mirjana Miočinović, koja se brine o Kišovoj ostavštini, bila prinuđena da javno reaguje nakon što je grupa P70 zajedno sa kritičarem Aleksandrom Jerkovom raspisala konkurs za nagradu “Poziv na putovanje” (po Savetima mladom piscu Danila Kiša). Ova fusnota, koja kao neizostavni deo prati svaki pomen novoustanovljene nagrade, bila je još izraženija prošle godine kada je konkurs bio raspisan prvi put. I tada je Mirjana Miočinović morala da objašnjava univerzitetskom profesoru Jerkovu i njegovim piscima da ime i delo Danila Kiša nisu “etiketa” koju bi oni mogli da lepe na svoje proizvode po sopstvenom nahođenju. Međutim, i pored dobronamernog upozorenja, nastavljeno je sa brutalnom eksploatacijom imena i dela Danila Kiša, i to pre svega njegovog po/etičkog testamenta oličenog u “Savetima mladom piscu” iz 1984. godine. Radi se zapravo o nasilnom pretumačenju Kišovih reči, kooptiranju humanističke tradicije kojoj je pripadao i završnoj demontaži njegovog kritičkog potencijala čime se ova kultura bavi od dana njegove smrti sve do danas. Naime, po tome nije ni bitno šta zapravo piše u “Savetima mladom piscu” jer se podrazumeva da grupa P70 baštini upravo ta načela. Međutim, ako bi se neko zainteresovaniji pozabavio malom komparativnom analizom Kišovih Saveta i prakse P70, mogao bi doći do zanimljivih zaključaka:

– “Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve”, savetovao je Kiš dok je grupa P70 otpočela svoj rad u epicentru velikosrpske ideologije, u Srpskoj književnoj zadruzi, pod patronatom jedinog i večitog princa srpske književnosti i politike – Dobrice Ćosića.

– “Drži se podalje od prinčeva”, nastavljao je Kiš sa svojim savetima. Grupa P70 je zasnovala svoje delovanje upravo na suprotnom principu. Vladimir Kecmanović i Marko Krstić su se utrkivali ko će više doprineti promociji princa i njegove svite. Krstić je pisao predgovor Ćosićevoj Bajci, Kecmanović je pisao apologiju Bosanskog rata, tog centralnog diskurzivnog mesta vladajuće nacionalističke ideologije u Srbiji. Takođe, jedan od paradigmatičnih primera približavanja prinčevima je i Kecmanovićev nastup na velikoj promociji Kusturičine Glasine na Beogradskom sajmu knjiga 2010, kada su u prvom redu sedeli svi predstavnici srpskih tajnih, javnih i crkvenih službi. Da se nije radilo o govoru vladajuće ideologije, ne bi bilo moguće zamisliti takvo okupljanje. Dakle, na druženju s prinčevima se insistira što se jasno vidi iz najnovijeg intervjua Dejana Stojiljkovića u kome se on hvali kako mu je na beogradsku promociju došao “bivši šef države Dobrica Ćosić”, ali i “ministri i direktori važnih institucija”.

– “Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam”, pisao je Kiš dok su članovi P70 napravili nekoliko paktova pre nego što du počeli da deluju na književnoj sceni: jedan je pakt sa Ocem nacije, drugi je s njegovim institucijama u trajnom posedu, treći je pakt sa kritičarskim satelitima koji prate utopijske projekte Oca i četvrti sa književnom zajednicom koja je uspostavljena na militarističko-patrijarhalnoj ideologiji Oca.

– “Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara”, upozoravao je Kiš. Ovo je ključni savet koji bi grupa P70 morala ozbiljnije da prouči i zapita se nad smislom svog postojanja. Isto važi i za njihovog kritičara Aleksandra Jerkova.

Briga za preporod srpskog Lebensrauma

Utopijski projekti se grade na mrtvima, na negaciji načela iz Dekaloga, a sve iz “najbolje namere” koja podrazumeva sreću nove zajednice na kraju puta. Tu književnosti nema mesta, bar ne u onom smislu kakvom smo je znali do sada. Pogledajmo samo sve te knjige Rajka Vasića, Mira Vuksanovića, Matije Bećkovića i ostalih predstavnika mrtvozorničke literature. U tome se krije odgonetka nevolje sa kojom se suočio Otac nacije, a što je preko svoje grupe P70 isporučio javnosti na analizu. Zbog čega su onda pisci poput Kiša važni u procesu očuvanja utopijskog projekta koji je gradio Dobrica Ćosić tokom svog života, a koji je on sam nazvao srpskim duhovnim prostorom; reklo bi se srpskim lebensraumom. Taj životni prostor nema veze sa postojećim granicama, on se prostire svuda oko nas, osobito u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu. U Hrvatskoj, takođe. Otac, za razliku od sinova, zna da književnost mora imati svoje uporište u humanizmu i etici, bez čega ne može postojati poetika. Kiš je jedan od retkih autora koji je jasno artikulisao ovu vezu. Ni Ocu se, izgleda, previše ne dopada mrtvozornička literatura njegove dvorske svite. Jasno mu je da sa njom ne može ništa da uradi u procesu preporoda srpskog lebensrauma, ali da bi se sa Kišovom literaturom nešto ipak moglo. Kiš je i u svetu cenjen, a on, Dobrica – nije. Kiš je “zgodan” za manipulaciju iznutra i spolja. Stoga je Otac odlučio da se ime Danila Kiša bespoštedno koristi kao “srpski nacionalni brend” za proizvodnju novih nacionalnih vrednosti. Bez obzira na to što se on nikada ni u čemu nije slagao s Kišom, naročito ne u talmudskoj tezi da je mnogo bolje biti među progonjenima nego među progoniteljima. Uostalom, Otac je uvek bio sa prinčevima i progoniteljima dok je Kiš bio među progonjenima. (Tako rade i sinovi, bez razlike.) Nije ga bez razloga Kiš optuživao kako je sve vreme znao za postojanje Golog otoka. Ne samo da je znao, već ga je povremeno tajno posećivao kako bi se uverio da je “zaštita ljudskih prava” na zadovoljavajućem nivou. Takođe, Kiš je bio jedan od prvih koji je kritikovao Dobricu Ćosića u satiričnoj poemi Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, koja je nastala upravo kao poetska elaboracija “Saveta mladom piscu”. Tako je dobijen fotorobot pisca koji je oduvek radio suprotno božjim i ljudskim zapovestima. Osveta za takav čin je jedan od najlogičnijih motiva Oca u nastojanju da eksploatiše lik i delo Danila Kiša. U srpskom lebensraumu nema vladavine prava, baš kao ni u ruskom. Tu je moguće pervertovati Kišove teze bez pravnih posledica. A najvažnije od svega je zakloniti zločine po logorima i stratištima koji su počinjeni u ime Oca i sinova, a kojima nema mesta ni u literaturi ni u javnom diskursu Srbije. Stoga je važno kooptirati Kiša i njegovo nasleđe, a preko nagrade obezbediti instrumentalizovano potomstvo. Otac je taj model patentirao još u Korenima.

Peščanik.net, 17.08.2012.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)