Libek, Trst, Novi Sad
Na terasi kuće u Temerinu s velikim empatijama čitam izvrsni esej Tomasa Mana pod naslovom Libek kao duhovna forma života. Uvek je, zapravo, pisao o Libeku, priznaje Tomas Man, ne samo u romanu Budenbrokovi, nego i kad u tekstu nema izričitog pomena toga grada. Man je, naime, ispisao nazadovanje, propadanje nemačkog građanskog staleža. Napisao je gorku istoriju njegovog nestajanja. Ali je pri tom na neki način definisao i to šta znači biti Nemac. Man zapisuje svoje rečenice kao da ih kleše u kamen: biti Nemac, piše, znači biti građanin, tačnije: građanin sveta. I znači srednji put kojim se svet kreće, znači savest i trezvenost sveta koje naspram ekstremnih pravaca kritički brane ideale humanizma, ljudskosti, samog čoveka i ljudske kulture. Naravno, Man upozorava i na to da je pogrešno izjednačiti građanina sa pripadnikom buržoaske srednje klase, jer je građanin pozicionisan u središnjem duhovnom i političkom polju. Središnja pozicionisanost – zastajem na tren kod ove sintagme. Tada, dižem glavu na tren, 1921. godine, građanstvo je bilo zamislivo, jer je još bilo nekakve sredine. Ako toga ima, ima i nade. Ko je tada pomišljao na to da će fašizam opiti, omamiti lumpen-srednju klasu? Ali šta da kažem ja, ovde i sada?
Istanjio se i potom sasvim nestao srednji sloj, ekstremne ideje neprimetno, podmuklo se uvlače u našu svakodnevicu, skoro bez izuzetka u demokratskom kostimu i pod plaštom demokratije. Polako se i u ovom gradu uobličava neofitno gospodstvovanje, taj jezivi provincijski džet-set. Ovde nemamo građanski stalež, ali imamo tajkune (tobožnje magnate). Partijsko-politički angažovani i partijama bliski intelektualci udaraju u tam-tam, oni hoće kapitalizam, po mogućnosti sa nacionalnim predznakom. Takva je „nacionalna” etika prvobitne akumulacije kapitala. Oni misle da udarci bičem nisu bolni, ako je bič u nacionalističkoj ruci. Političari su tokom izborne kampanje izneli sav prljav veš, optuživali jedni druge da su nezajažljivi lopovi, da su im ruke lepljive, ali odmah posle izbora su se srdačno rukovali i formirali koaliciju. Ispostavilo se da zajedno sede u vladi svi oni koji su se do juče međusobno opanjkavali, nazivajući jedni druge kriminalcima, razbojnicima, obećavajući jedni drugima da će završiti u zatvoru. I sad sede opet zajedno za istim stolom, u istoj vladi jer, kažu, to je zahtev izborne matematike.
Posle svega, šta bi mogla da znači neka novosadska duhovna forma života? Da li Novi Sad može da znači meni ono što je Libek značio za Tomasa Mana? Ili Trst za Klaudija Magrisa? Često mi se dešavalo da su me gurkali na ovu ili onu stranu, da su me premeštali iz jedne fioke u drugu, označivši me jednom s jednim, drugi put pak s upravo suprotnim epitetom. I prilično često su me prozivali da se izjasnim, ko sam, šta sam? Pošto sam uvek mrzeo da se upetljavam u beskrajna objašnjenja, opise stanja, mislio sam naprosto da sam Novosađanin koji sedi nagnut nad svojim pisaćim stolom, a kome je strana svaka sentimentalna apoteoza rodnog tla – što je za mene bila izanđala banalnost.
Ionako mi je dosta ovog sirupasto-šlagerastog vojvođanstvovanja. Jedna zemlja se raspala, još uvek čujem kako je pucala po šavovima, moje najbolje godine su pojeli skakavci. Hrabrio sam sebe, tešio, da će možda ipak ostati jedan grad: Novi Sad. Ali morao sam da uvidim da je ovaj grad ne samo izgubio svoj građanski karakter, već da je lišen čak i uspomena na građanske tradicije začete na razmeđi stoleća. Uporno ispisujem hroniku ovih dešavanja, moji romani govore baš o tom porazu. O odsustvu, o nedostatku građanstva na granici Balkana i Srednje Evrope, na obali Dunava, reke koja u svom koritu krije masovne grobnice. Kad me nemoć i nedoumice prevladaju, bežim iz noći u noć u najličniju hroniku, nalazim pribežište u ispisivanju dnevnika, u sećanjima na najličnija osećanja. Tomas Man je bio iznenađen kad je primetio da neko opisuje svoja najličnija osećanja, a da pri tom i ne pomišlja da opiše osećanja svoje nacije. Ako bi njegovu pažnju zaokupila istorija njegove nacije, ispisivao bi istoriju čovečanstva. Nažalost, ova savršena harmonija je danas drastično narušena. Zloupotrebljena je nacija, zloupotrebljena je univerzalna čovečnost. Lični život je postao jedini građanski azil: ograničavam se samo na to da pribeležim ono što se oko mene događa, da opišem kakve su tragove u meni ostavili ti događaji. Potom, kao da mi se gubi snaga, klone ruka. Ali, i toliko je dovoljno. Nisam gladijator, nisam uvek raspoložen ni da izričem sudove, utoliko pre, što se ne osećam kao sudija, nego samo kao posmatrač, ponekad neprijatni svedok. Međutim, ove dnevničke beleške, ovde, u Vojvodini, gde živim, otežavaju, onemogućavaju objavljivanje i distribuciju mojih knjiga na mađarskom jeziku.
Venecija i samoobmana
Čovek ima dve domovine, pisao je Šandor Marai – jedna je Venecija. Ovde sam kod kuće, priznao je i Tomas Man na ulicama „koketnog grada koji je u savezništvu sa smrću”. Upravo me ta protivrečnost, ta protivrečnost koketnosti i smrti privlači, zove, mami. Voleo bih još jednom u životu da vidim Veneciju, gde bih obmanjivao sebe besmislicom da sam kod kuće.
Hapšenja
Krupni naslovi na prvim stranicama novina obznanjuju da su hapšenja u jeku. Trenutno je na dnevnom redu skandal oko Agrobanke. Sva je prilika, da je taj skandal samo vrh ledenog brega. Jedna sredovečna žena objašnjava prodavačici da žuri, mada već dve godine ne gleda televizijski dnevnik, štaviše, nije ni na poslednje izbore izašla, toliko joj je sve dozlogrdilo, ali da od nedavno ponovo prati televizijske dnevnike. I ne veruje svojim očima i ušima. Zar je stvarno započeta akcija protiv korupcije? Ili je reč samo o opseni koja će potrajati dve-tri nedelje? Posvuda napeto iščekivanje. Bojim se da neće biti jednostavno. Koreni korupcije su veoma duboki, borba protiv nje nije samo puko policijsko pitanje. Sve dok budemo imali partokratski sistem, biće i korupcije. Sve dok političari bez zazora, otvoreno propovedaju naconalni populizam, korupcija će da cveta. Miloševićev period nas je naučio da je nacionalni populizam ideologija prvobitne akumulacije kapitala i njene prve pratilje – korupcije.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 18.08.2012.
Peščanik.net, 20.08.2012.