Moja brazilska drugarica Marina i ja smo čekali prijateljicu iz Njujorka, koja vodi jednu nevladinu organizaciju, u predvorju njenog hotela blizu Pauliste, najprestižnijeg bulevara u Sao Paulu. Bio je oktobar, pola osam uveče.
Ušli smo u taksi pred hotelom. Ja sam seo napred, da se drugarice ispričaju. Marina me je zamolila da na internetu pogledam jelovnik restorana. To sam radio kad sam spazio tinejdžera koji je pritrčao našem taksiju i rukom mi pokazao da otvorim prozor. Mislio sam da je prosjak i da traži pare. Onda sam ugledao pištolj, koji je uperivao čas u moju glavu čas u mobilni.
„Samo mu daj teleon“, rekla je Marina sa zadnjeg sedišta.
Dao sam mu telefon. Nije otišao.
“Dinheiro, dinheiro!”
Nisam hteo da mu dam novčanik. Dečko je počeo da viče i psuje. “Dinheiro, dinheiro!”
Iznenada je poleteo unazad, jer ga je nečija ruka zgrabila za vrat i podigla uvis. Čovek u crnoj majci je vikao; zaskočio je dečka s leđa. Počeo je da ga udara. Naš taksista se nije mnogo uzbudio. Rekao je da mu se to nikad nije desilo, ali nije mogao biti nonšalantniji.
Zatim sam video onog momka i još jednog tinejdžera, verovatno saučesnika, kako beže niz ulicu. Čovek u crnoj majici ih je pojurio, a zatim se zaduvan vratio do taksija. „Je l’ vam ovo đubre uzelo nešto?“, pitao je naš spasilac, koga smo kasnije prozvali Betmen. Nije bio policajac u civilu, kako sam prvo pomislio, nego običan građanin kome su dosadili kriminalci.
„Telefon“, rekla je Marina.
„Pizda im materina. Ovi govnari idu uvek udvoje. Kukavice.“
Taksista nas je odvezao do najbliže policijske stanice. Tamo smo zatekli samo dvojicu letargičnih policajaca. „Imamo deset takvih slučajeva dnevno samo u ovom naselju“, rekao je jedan.
Drugi je otišao da pogleda u registar. „Vi ste četvrti danas.“ U Sao Paulu se svakodnevno odigra 319 oružanih pljački.
Svako u ovoj zemlji ima svoju priču. Prisila, koju sam upoznao sutradan, opljačkana je deset puta. Jednom joj je neki klinac držao slomljenu flašu pod grlom. Drugi put se zatekla u kući gde su upali naoružani pljačkaši, i jedan joj je držao pištolj na slepoočnici četrdeset minuta.
Ja sam dobro prošao – uzeli su mi samo telefon. Još uvek sam imao novčanik, zahvaljujući Betmenu, i nisu me ni prebili, ni ubili, ni oteli.
Danas su brazilski gradovi među najnasilnijima na planeti. U Brazilu se ubije više ljudi nego u skoro bilo kojoj drugoj zemlji. Ovde je 2010. godine bilo 40.974 ubistva – 21 na 100.000 stanovnika, prema podacima Kancelarije UN za drogu i kriminal (UNODC), u poređenju sa svetskim prosekom od 6,9. Najveći broj ubistava godišnje ima Indija, 41.726. Ali Indija ima šest puta više stanovnika od Brazila, tako da je stopa ubistava 3,4 na 100.000 stanovnika. (Italija je, radi poređenja, iste godine imala 529 ubistava, što je stopa od 0,9.) U četiri brazilska grada stopa ubistava je preko 100 na 10.000 stanovnika. U Brazilu se rasvetli između pet i osam odsto slučajeva ubistva – u poređenju sa 62 procenta u Americi i 90 procenata u Britaniji. Žrtve su uglavnom siromašni muškarci, starosti od 15 do trideset godina. Stopa ubistava je spustila prosečni životni vek za sedam godina u favelama Rija.
Ove godine, još jedan oblik nasilja dospeo je na naslovne strane. U Riju je bilo nekoliko široko propraćenih slučajeva silovanja, uključujući i silovanje jedne Amerikanke u pokretnom gradskom autobusu. Silovanja su u ovom gradu prošle godine skočila za 24 procenta, na 1.972 prijavljena slučaja. Sociolozi i policijski zvaničnici ne umeju da objasne ovu tendenciju u zemlji gde se žene oblače slobodno, čiji se zakoni često uzimaju kao primer i čiji je predsednik, Dilma Rusef, žena.
Nasilje nije sprečilo Brazil da se nametne kao vodeća latinoamerička država na svetskoj sceni. Iduće godine biće domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu, dve godine nakon toga, domaćin Olimpijade. Od 2003. do 2011, Luis Ignasiju Lula da Silva – „Lula“ – istaknuti brazilski predsednik, neprekidno je uvodio reforme koje su unapredile privredu zemlje. Dilma Rusef, njegova naslednica, važila je do junskih protesta za favorita na narednim izborima. I ona i Lula pripadaju centralno-levoj Radničkoj partiji. Sada je ekonomija Brazila, iako ne raste onakvim tempom kao u vreme pre krize 2008, ipak sedma po veličini na svetu. Brazil je pedesetih godina imao 85% ruralnog i 15% gradskog stanovništva. Danas su ove brojke obrnute: 87% stanovništva je u gradovima. To je najbrža urbanizacija na svetu u novijoj istoriji.
Brazil je takođe uzor ostalim zemljama u razvoju koje se trude da pomognu svojim najsiromašnijim građanima. „Bolsa Familia“ (porodično sledovanje), koju je 2003. uveo Lula, predstavlja zaprepašćujuće uspešan program u okviru koga država isplaćuje male svote gotovine siromašnim porodicama. Neke beneficije su vezane za određene uslove koje primaoci moraju da ispune: na primer, da se postaraju da im deca idu u školu. Ovaj program obuhvata četvrtinu svih Brazilaca, 50 miliona ljudi. Rezultat je 20-procentni pad nejednakosti prihoda od 2001, kada je Brazil bio jedna od najnejednakijih zemalja na planeti. Zahvaljujući Bolsi Familia, brazilska srednja klasa je u proteklih 10 godina porasla sa 40 miliona na 105 miliona stanovnika. To je najbrojnija niža srednja klasa na svetu.
Revolucije obično počinju sa formiranjem srednje klase, kao što nedavni događaji pokazuju. U junu, protesti u Sao Paulu zbog povećanja cene gradskog prevoza za 10% prerasli su u najveće demonstracije od pada diktature, sa milionima ljudi na ulicama svih većih gradova. Oni su demonstrirali zbog neumerenog trošenja na Svetsko prvenstvo i druge sportske događaje nauštrb osnovnih javnih servisa poput prevoza i školstva; zbog endemske korupcije u Radničkoj partiji; usporavanja ekonomije i nasilja u brazilskom društvu. Demonstranti su uglavnom bili fakultetski obrazovani i stranački neopredeljeni mladi ljudi.
Država je pokušala da odgovori na niz zahteva demonstranata. Gradonačelnici Rija i Sao Paula vratili su staru cenu prevoza. Dilma Rusef je obećala referendum o paketu reformi, uključujući prelazak sa proporcionalnog sistema na glasanje po okrugu, što bi moglo da dovede do odgovornije uprave u favelama. Demonstranti, među kojim su neki zahtevali hitno ukidanje Svetskog prvenstva, izgleda nisu zadovoljni. Podrška Dilmi Rusef pala je sa 57 procenata početkom juna na 30 procenata mesec dana kasnije.
Demonstranti su delimično besni zbog nepravdi koje traju kroz čitavu brazilsku istoriju. Bolsa Familia je uradila mnogo na rešavanju problema nejednakosti, ali ne i rasnih problema. Polovina stanovništva je crna, ali crnci čine 70 procenata siromašnih u Brazilu. Prema istraživanjima rađenim na osnovu popisa iz 2000, 18-godišnji beli Brazilac u školi je u proseku proveo 2,3 godine više od 18-godišnjeg crnog dečaka. Otac belog dečaka takođe ima 2,3 godine više škole od oca crnog dečaka. Pre šezdeset godina, deda belog dečaka imao je 2,4 godine više škole. U zemlji se promenilo praktično sve, ali obrazovna nejednakost između belaca i crnaca uporno opstaje više od tri generacije.
Brazilci sebe rado zamišljaju kao multirasno društvo, ali šetnja po gradskim favelama ruši ovaj mit. Većina stanovnika je tamnog tena, mnogo tamnijeg od bogatih koji žive na obalama ili u predgrađima, i tamnijeg od mladih koji su nedavno demonstrirali na ulicama. U proteklih godinu i po dana, posećivao sam Sao Paulo i naročito Rio de Žaneiro, posmatrajući proces „pacifikacije“, u okviru koga država pokušava mirnim putem da uđe i ponovo zavede kontrolu nad najnasilnijim gradskim enklavama, u kojima dominiraju narko-bande zvane traficantes, ili udruženja korumpiranih policajaca, takozvane „milicije“. Do 2008, kada je počeo program pacifikacije, trafikanti su kontrolisali otprilike polovinu favela, a milicije drugu polovinu. Ove grupe još uvek kontrolišu većinu favela. Krajnji cilj državnog plana pod nazivom Unidade de Polícia Pacificadora (UPP), to jest Pacifikacijska jedinica policije, jeste da isteraju obe ove grupe i zamene ih državom.
Danas od 6,3 miliona stanovnika Rija, milion i četristo hiljada živi u favelama. Ovih ima oko 630, sa preko hiljadu „zajednica“. Cilj države je da „pacifikuje“ četrdeset favela do Svetskog prvenstva sledeće godine – kao primer koji će privući pažnju posetilaca. Otkad je program započet 2008, trideset najvećih favela je pacifikovano – to jest, sada ih kontroliše državna policija, umesto dilera i milicija. Ranije bi policija izvršila prepad na neku favelu, pohapsila ili pobila najveće dilere, pa zatim odlazila. Njih bi ubrzo zamenili drugi dileri, i nasilje se nastavljalo. „Nova strategija nije da se ide na pojedine dilere, nego da se preuzme teritorija“, kazao mi je jedan visoki policijski funkcioner.
Pod programom UPP, elitne policijske jedinice – a u nekim slučajevima pripadnici vojske, pa čak i mornarice – ulaze u favelu i ostaju tamo do tri meseca. Zatim ih zamenjuju redovna policija i odredi službenika UPP. UPP uvodi škole i komunalne službe, dovodi javne i privatne firme koje obezbeđuju servise poput struje i televizije, i izdaje dokumente poput potvrda o zaposlenosti i prebivalištu. U oblastima pod svojom kontrolom, UPP je uveo lokalne bezbednosne savete, koji pokušavaju da posreduju u sukobima lokalnih moćnika pre nego što se prošire. Poruka glasi: država će ovde ostati. Za sada, program je generalno bio uspešan i poslužio je kao jedan od glavnih argumenata 2010. za reizbor Serđa Kabrala, koga podržava Radnička partija, za državnog guvernera.
Jedne noći u Riju, ulični fotograf Valter Meskita odveo me je na baile funk, uličnu zabavu koju organizuju dileri u faveli Arara. Bio je to neverovatan prizor: u ponoć, trafikanti su napravili kordon oko naselja, pretvarajući favelu u džinovski noćni klub na otvorenom. Na jednom kraju ulice nalazio se ogroman zid od desetina zvučnika iz kojih su treštale pesme o ubijanju policajaca i maloletničkom seksu. Tinejdžeri su šetali sa kalašnjikovima; devojčice predpubertetskog uzrasta ušmrkavale su drogu i igrale. Na nekim ćoškovima kokain se prodavao iz velikih plastičnih kesa. Svi su igrali: babe su igrale, deca su igrala, ja sam igrao. Trajalo je do osam ujutru.
Iako su takve žurke zvanično zabranjene u pacifikovanim favelama zbog brojnih prestupa, od zvučnog zagađenja do naručivanja ubistava – čak se i muzika koja se tu pušta zove baile funk proibidão – od države i njenih organa nije bilo ni traga. Suparničke bande predstavljaju veću opasnost nego policija. Tri bande koje kontrolišu veliki deo Rija uglavnom se ne menjaju već dve decenije: Crvena komanda, Treća komanda i Prijatelji prijatelja. Kako tvrdi jedan visoki funkcioner policije, u gradu od šest miliona ljudi ima trideset do četrdeset hiljada pripadnika bandi.
Dan nakon baile funka, leteo sam nad Riom u policijskom helikopteru. Vozio nas je preko Ipaneme, bogataške plaže, i nedavno pacifikovane favele Rosinja. Pitao sam da li možemo da nadletimo Aratu. Pilot je pokazao prstom u daljinu i rekao da ne može direktno da je nadleti. Rekao je da se boji da bi mogli da nas obore. Pre par godina, trafikanti su oborili policijski helikopter protivavionskom raketom. Tako policija ne može bezbedno da uđe u mnoga naselja u Riju ni kopnenim ni vazdušnim putem. I ovo je budućnost mnogih mega-gradova u zemljama u razvoju, od Najrobija do Karakasa. Postoji de facto podela vlasti između legitimnih organa države s jedne strane i bandi i milicija s druge. Mnogo će ljudi izginuti dok se uspostave tačne konture ove podele.
Moj prijatelj Luiz Eduardo Soares ispričao mi je priču o vlasti u favelama. On je antropolog koji je 2003. bio nacionalni sekretar za javnu bezbednost. Takođe je napisao knjigu Elite da Tropa (Elitna jedinica), studiju o policijskoj brutalnosti i korupciji po kojoj je snimljen najpopularniji film u istoriji brazilske kinematografije. Stekao je mnogo neprijatelja među korumpiranim političarima i policijom. Bezbednosne službe su 2000. godine pronašle detaljne planove za ubistvo Luiza i njegovih kćeri – pronađene su beleške kada i gde one idu u školu i u koje vreme. Atentat su planirali korumpirani policajci. Luiz je morao da pobegne sa svojom porodicom, prvo u SAD, a zatim, posle povratka u Brazil, u drugu državu na jugu zemlje.
Jedne noći ga je telefonom pozvao čovek po imenu Lulu, jedan od najvećih trgovaca drogom u Riju. Lulu je već bio prestar za trgovinu drogom – prešao je tridesetu. Želeo je da se preda; hteo je da ostavi bande i da doživi odrastanje svoje dece.
Luiz je rekao da će, ako Lulu dođe kod njega, morati da ga uhapsi. Smestiće ga u neki zatvor kao što je Karandiru, gde je 1992, posle izbijanja pobune, policija otvorila kapiju i zasula zatvorenike mecima, masakrirajući njih 111. Luiz mu je želeo sreću, ali njegovi izgledi nisu bili dobri. Tražili su ga i policija i suparničke bande.
Posle nekog vremena, Luiz se nalazio na krajnjem severu države, u tradicionalnom hramu gde slave stare bogove, one koji su bili tu pre Portugalaca. Luiz se molio kada je osetio da ga neko kucka po ramenu. Okrenuo se i video Lulua kako stoji i smeška se.
„Šta tražiš ti ovde?“ upitao je Luiz.
„Došao sam da vidim majku. Pobegao sam.“
Ubrzo posle tog susreta, policija je pronašla Lulua. Bio je to glup potez: obično kad čovek beži, prvo odlazi kod majke. Ljudi su došli u džipu i, ne hapseći ga, odveli ga natrag u Rio, u policijsku stanicu u njegovoj faveli.
Kako tvrdi Luiz, šef lokalne policije rekao je Luluu: „Trebaš nam ovde. Otkad si otišao nastao je pakao. Ti si održavao mir među bandama. Osim toga, treba mi novac za političke kampanje. Moraš da se vratiš na posao, inače…“
Tako se Lulu vratio na posao, prodajući kokain i metamfetamin bogataškoj deci u klubovima Kopakabane i Ipaneme. Ali pošto je pokušao da pobegne; klinci na ulici mu nisu verovali, nisu ga poštovali kao ranije. Nije mogao da zaradi 300.000 reala koliko je policija tražila svake nedelje.
Tako su jednog dana ponovo došli po njega. Policajci su ga, priča mi Luiz, posadili na stolicu nasred ulice i dok je cela favela gledala, pucali mu u glavu. Policiji je bio koristan samo dok je imao vlast. Bez vlasti, bio je mrtav.
Mario Serđo Duarte je visoki policijski službenik koji je vodio invaziju na Alemao, jednu od najvećih i najopasnijih favela u Riju. U osmodnevnoj operaciji 2010. godine, policija je pronašla više od 500 komada oružja: 106 pušaka, raketnih bacača, zolja, 39 protivavionskih mitraljeza „browning“.
„Pacifikacija je počela sa mnom“, priča mi on u baru mog hotela. Duarteova majka je bila švalja; otac mu je ubijen 1972. u „privatnom sukobu“, Duarte je studirao fiziku, ali je odlučio da ode u policajce.
Godine 1980, kokain je počeo da dolazi iz Kolumbije i Bolivije u favele, zajedno sa istočnoevropskim kalašnjikovima iz Paragvaja. Puške poput kalašnjikova ili M-15 sada koštaju od petnaest do dvadeset hiljada reala – 7.500 do 10.000 dolara. Trafikanti sada imaju raketne bacače, kaže Duarte, „bolje su naoružani od policajaca“ koji nose revolvere kalibra .38s i 9 milimetara. Svake godine bude ubijeno oko pedest policajaca i oko 1.500 trafikanata. Prošle godine, dileri su u Sao Paulu ubili preko stotinu policajaca, a policija je obećala da će ubijati petoricu „zlikovaca“ za svakog policajca.
Trgovina drogom u samo jednoj faveli, Rosinji, kaže mi Durante, donosi oko miliona reala nedeljno. Ali nije u pitanju samo droga. Dileri vode paralelnu ekonomiju sa krađom kablovske televizije, telefonima i moto-taksijima, i imaju sopstveni pravosudni sistem.
„Ne očekujemo da će droga biti zaustavljena, samo nasilje oko droge“, kaže Duarte. Droga je danas ekstazi, PCP i metamfetamin, i dolazi iz Evrope. Navodi mi Santa Martu kao primer pacifikovane favele gde se droga i dalje prodaje, ali nema oružja na ulici, nema „lokalnog šefa“.
Lokalna vlada je povećala broj naoružanih policajaca u Riju sa 36.000 na 42.000, a cilj je 50.000. (Još 10.000 je u „civilnoj policiji“, koja nema uniforme i službeno oružje.) Početna mesečna plata je 1.500 reala, a za šest godina se povećava na 1.900. Policajci u pacifikovanim oblastima dobijaju još 500 reala mesečno kako ne bi došli u iskušenje da uzimaju mito i da ne bi ušli u neko od nasilnih udruženja – milicija – pod kontrolom korumpiranih policajaca.
Duarte kaže da su milicije „truli proizvod zvaničnog poretka“. U milicijama ima oko 200.000 policajaca, po njegovoj proceni, pored vatrogasaca i bivših vojnika. One su nastale…
„… oko 2006!“ dodaje konobar iz Rosinje koji je slušao naš razgovor dok nam je donosio piće.
Milicije ne dozvoljavaju trafikantima da diluju drogu, ali zarađuju na obezbeđenju, kablovskoj televiziji, prevozu, zelenašenju. „Trafikanti su pakao, milicija je čistilište“, kaže Durante. Milicija donosi nepisane propise u naselju, koje svi poštuju: nema izlaženja iz kuće posle određenog vremena; ako siluješ žene bićeš javno i ceremonijalno pogubljen. Ne smeš da puštaš preglasnu muziku. Kazna za to ume da bude mučenje ili smrt. Milicija prodaje oružje trafikantima; diluje drogu kada je potrebno; angažuje trafikante izbačene iz bandi kao obezbeđenje.
Neprijatelj milicije je elitna policijska jedinica, BOPE, koja je formirana tokom diktature u cilju borbe protiv marksista, ali potom ponovo obučena za pacifikaciju. (BOPE je skraćenica za Batalhão de Operações Policiais Especiais, tj. Operativni bataljon specijalne policije – ova jedinica se opisuje u Soaresovoj knjizi Elitni odred.) Duarte, koji je jedno vreme komandovao jedinicom, pokušao je da ubedi vladu da u Riju postoji posebna vrsta sukoba, koji „nije etnički, nije verski, nije marskistički“. On često citira Platona i Hegela u razgovoru. Kada sam kasnije jednom naredniku BOPE spomenuo da sam upoznao Duartea, on je podsmešljivo prokomentarisao, „A, filozof.“
Zajedno sa Marinom, otišao sam da upoznam neke „zlikovce“ u naselje Parke Uniao, u faveli Mare. Njih dvojica su nas čekali u otvorenom baru, 21-godišnji bivši trafikant i zgodni mladić istih godina koji peva i radi kao ceremonijal-majstor u noćnim klubovima. Diler je na desnoj ruci imao tetovažu „Emilly“. „Minha filha“, objasnio je – njegova ćerka. Ona ima sedam godina i on ne bi da je zatekne na baile funku, gde sam nalazi devojke. „Ne bih voleo da moja ćerka bude deo statistike.“
Dok je bio aktivan u bandi, ubijao je ljude u oružanim obračunima, i ne grize ga savest. „U tom trenutku ne smeš da razmišljaš – i taj bi mogao da bude nečiji otac. Ali bolje je da njegova majka plače nad njegovim grobom nego moja nad mojim.“ Učestvovao je i u pljačkama u bogatim naseljima Rija. Posle neke pljačke, on i njegova banda su otimali jedan po jedan automobil dok ne stignu bezbedno u favelu. Nikad nije pljačkao u faveli. Samo drogiran čovek tamo pljačka. To je objašnjenje zašto se ovde osećam bezbednije nego prethodne večeri na plaži u Ipanemi.
Kad favela hoće da napravi baile, ukradu se dva autobusa sa parkinga preko puta Avenide Brasil i njima se zatvori ulica. Kad se zabava završi, možda čuješ da je neko ubijen – neko ko je uvredio „gazdu favele“ – vrhovnog trafikanta.
Dva mladića insistiraju da nas otprate do kombija na autoputu. Na jednom mestu nailazimo na tri metalne table usađene u asfalt, koje ulicu pretvaraju u pešačku zonu. „To je za BOPE“, objašnjava trafikant. Policijska vozila će se iznenaditi kad pokušaju da uđu.
Njihova favela, kaže on, treba da bude pacifikovana do kraja nedelje. Nije da mladi trafikanti ne mogu da nađu drugi posao, recimo u razvijenoj turističkoj industriji Rija. Samo neće moći da priušte takav luksuz: „zlatni lanac debeo kao dečija ruka“.
Jedne noći sam otišao u džez klub u faveli Taveres Bastos, koja je pacifikovana već godinu dana, odmah ispod glavnog štaba BOPE. Prostorije kluba su bile pune znojavih tela i dima od marihuane. Kad bi BOPE hteo da nađe drogu, ne bi morao daleko da ide. Ali oni ne dolaze ovde, jer se tu okuplja klijentela iz bogatih, belačkih naselja Ipaneme i Leblona. Jedini crnci koje sam video bili su saksofonista i moj vodič, ulični fotograf koji je tu živeo.
„Ljudi iz favela ne mogu sebe ni da zamisle ovde“, kaže fotograf. Svirao se bi-bop i bosa nova, američka ideja brazilskog džeza. Nije bilo sambe, kamoli fanka.
Klub je otvoren pre pet godina. Jedna lepa bela ekonomistkinja u skupoj haljini, zaposlena u banci, rekla mi je da joj je ovaj klub već dosadio. „Pre dve godine bilo je više zanimljivih ljudi. Sad viđam one iste face koje srećem na plaži.“
Ulaz košta 50 reala, pivo je 15 reala. Na putu dovde, prošao sam pored mnogih malih kafića. U nekima su ljudi ispijali pivo koje je triput jeftinije. U jednom su punački parovi zagrljeni plesali uz zvuke sambe. Sva svetla u kućama su bila pogašena; prošla je ponoć. Ali na putu do džez kluba, belci su vikali na sav glas, smejali se, uzbuđeni zbog pohoda na ovo tajno odredište.
Iz Tavares Bastosa i favela kao što je Kantagalo, nadomak bogate južne oblasti Rija i bezbednijim nakon pacifikacije, stanari beže. Ne zbog nasilja, sa kojim mogu da žive, nego zbog visokih kirija, koje će im tamo onemogućiti opstanak. Njihovo pravo da tamo žive bilo je zastićeno sve dok su bili ilegalni. Posle pacifikacije, najveću pretnju dugogodišnjim stanovnicima favela u Riju neće predstavljati prodavci droge, nego prodavci nekretnina.
Suketu Mehta, The New York Review of Books, 11.07.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.08.2013.