Ostavka simpatičnog odlikaša sa američkog Jejla i savesnog početnika u poznatoj konsultantskoj firmi Mekinzi, srpskog ministra finansija Lazara Krstića – nije neočekivana.
Još u danima „rekonstruisane“ Dačićeve vlade videlo se da on nema minimum autonomnosti i maksimum autoriteta u vladama u kojima je zauzeo mesto na kojem se te dve osobine podrazumevaju u svakoj državi, a posebno u onima koje imaju velike finansijske probleme.
Zbog toga se posle poslednjih, vanrednih parlamentarnih izbora i raširio glas da će novi ministar finansija biti Dušan Vujović, čovek sa daleko više životnog i stručnog iskustva i sa daleko manje razloga da slepo sluša „jakog premijera“, onoga koga bi trebalo temeljnije da nauči šta su to javne finansije i do koje se mere one mogu, a preko koje se ne mogu voditi isključivo tekućim političkim razlozima.
Mi ne znamo zašto se pokušalo sa Krstićem i zašto je Aleksandar Vučić mislio da je potrebno da on sam, birajući jednu toliko neiskusnu i „zavisnu ličnost“ za šefa državne kase, praktično preuzme svu odgovornost za „bolne finansijske rezove“ za koje je odavno jasno da neizbežno slede Srbiji.
A s tim rezovima se potom oklevalo, a i dalje se okleva, dok u međuvremenu nije učinjeno praktično ništa bar na planu strogosti prema sivoj ekonomiji i poreskom izbegavanju (evaziji) po celoj vertikali poreskih obveznika. A nije zaustavljena ni nerazumna „politika masovnih izuzetaka“ koja je obesmislila i ono malo poteza koji su preduzimani.
Na primer, čak i kada je uveden „solidarni porez“ na mesečne plate veće od 80.000 dinara, ta mera nije bila sprovedena u Elektroprivredi Srbije, jer ni Vučić, ni tadašnja ministarka energetike Mihajlovićeva, ni cela vladajuća koalicija – nisu imali snage i veštine, a verovatno ni nekog drugog interesa, da takav rez nametnu jednom vitalnom infrastrukturnom sistemu u kojem bi neki čak i „beli štrajk“ izazvao veliki potres u državi.
Pa ne samo da država tamo nije mogla ništa da sakupi za državnu kasu iz „solidarnosti“ sa slabo plaćenim javnim sektorom, nego je čak dozvolila i neke čudne „pozajmice“ zaposlenima, koje se nikada do sada nisu vraćale. Slično je bilo i sa odobravanjem „kvota“ za državne garancije u budžetu za 2014. godinu i u nizu drugih slučajeva.
Ono što je Krstić naveo kao razloge svoje demisije – da mu se ne odobrava smanjenje penzija za 20 odsto, smanjenje plata kod državnih uposlenika za 15 odsto, otpuštanje 160.000 onih koji rade kao državni nameštenici ili stalni honorarci i poskupljenje struje za 30 odsto – samo je plod „kompjuterske simulacije“ efekata potrebnih za hvatanje koraka u trogodišnjoj fiskalnoj konsolidaciji. Ili je to, kako neki misle, samo taktičko naduvavanje rezova kako bi se na jesen „smanjeni“ udari na džepove sirotinje prikazali kao uspeh vlade.
Ta „aritmetika“ samo pokazuje kakav je „saldo neuspeha“ prethodnih vlada Srbije, pa i ovih u poslednje dve godine, da pokrenu privredu i investicije – i u suštini samo pokazuje jednu kontinuiranu defanzivu – da se odbrani i zatečena generalna spoljnopolitička orijentacija, i zatečen sistem institucija u zemlji, i zatečeni odnos socijalnih snaga. Zato neki naši ekonomisti i smatraju da se još ne vidi ni kontura neke „nove ekonomske politike“ Srbije.
Dakako, lako je pametovati „sa strane“ i igrati se platama, penzijama i poslom nekih drugih ljudi, a teško je svima njima objasniti šta se želi „nužnim bolnim merama“. Da li se želi „jaka država“ ili država zaposlenih i bezbednih ljudi; šta znači ambicija „regionalnog liderstva“ kod jedne države pred bankrotstvom; zašto svaki koalicioni partner u Srbiji mora imati neki „valov“ u nekom javnom preduzeću, a vladajuća stranka smeštati na stotine svojih miljenika i miljenica u diplomatiju i među licencirane notare; da li se želi da predsednik i predsednikovica države grade crkve, peku rakiju i posećuju svetske sahrane i promocije novih vlasti u svakom kutku planete, itd.
Moramo sačekati da novi ministar Dušan Vujović sačini svoj paket hitnih mera, povezan ne samo sa ciljem „uravnoteženja“ državnih prihoda i troškova, nego i sa nekim ciljevima ekonomske politike koji bi se mogli proceniti kao ostvarivi, jer se jesen Srbije približava velikom brzinom.
Novi magazin, 17.07.2014.
Peščanik.net, 18.07.2014.