Prvi maj u Parizu 1934, foto: Getty Images
Sećam se kako nam je 1962. za vreme studija na Harvardu naš profesor Majkl Valzer govoreći o preduslovima dolaska nacista na vlast napomenuo da je jedan od razloga zašto je nemačka revolucija 1918/19 (kratkotrajni nastavak kolapsa kajzerovog režima) propala bilo i to što – nije imala svoju pesmu. Iako mi je nedavno rekao da se ne seća da je to rekao, meni su se ove reči urezale u pamćenje. I on tu nije mislio samo na specifično muzičke nedostatke, već na izostanak šireg pokretačkog duha koji lako prelazi granice. To je Sveti gral za kojim tragaju idealisti širom sveta.
Zadržimo se na trenutak na muzici u doslovnom smislu. Razni pobunjenici odavno nemaju pesmu sa kojom mogu da se tako potpuno identifikuju kao što su nekada mogli sa „Internacionalom“, himnom koju je Druga internacionala usvojila krajem 19. veka, o koju su se otimali socijalisti i komunisti. Međunarodna solidarnost i proklamovano bratstvo svih radnika nestalo je u ratnom plamenu 1914, kada su nemački socijaldemokrati glasali za ratne kredite kako bi Nemačka mogla da ubija njihove klasne saveznike, a levičarske partije širom Evrope se cepale oko pitanja da li treba da podrže svoje nacionalne države ili da se suprotstave „imperijalističkom ratu“.
Lenjinova boljševička jeres je 1917. uspela da kapitalizuje antiratna osećanja i tako preuzme vlast u Rusiji. Nekoliko godina kasnije, Sovjetski Savez je promovisao sopstvenu verziju „internacionalizma“ koja se prigodno transformisala u odbranu kremaljskih međunarodnih interesa. Kako je napisao Vaclav Havel u svom izvrsnom eseju iz 1978. „Moć nemoćnih“, univerzalistički slogani poput „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ pretvorili su se u usklike vernosti lišene bilo kakvog značenja.
Toliko godina kasnije levica još uvek nema svoju pesmu. Socijaldemokratiji nedostaje mobilizatorski međunarodni duh, osećaj istorijske sudbine, baš kao što joj doslovno nedostaje pesma. U 21. veku plemenske veze među ljudima još uvek su jače od pokretačke energije nekog zajedničkog cilja. Današnja najpoznatija levičarska himna – „Ujedinjeni narod ne može biti poražen“ u stvari je tautologija. Kada je nastala u Aljendeovom Čileu imala je konkretno značenje. Danas ima samo sentimentalnu vrednost. Trampovi sledbenici bi radosno podržali sopstvenu verziju „ujedinjenog naroda“ – iz kojeg bi umesto buržoazije bili isključeni muslimani i imigranti.
U skorašnjem izdanju internet časopisa „Javni seminar“, veliki poljski pisac i aktivista Adam Mihnjik s pravom poziva na razmišljanje o tome kako su, nakon briljantnih zaokreta 1989. zemlje srednje i istočne Evrope završile u močvarama onoga što Mihnjik naziva „plišanim diktaturama“. U Rusiji, Mađarskoj i Poljskoj plišane diktature su nasledile plišane revolucije kao nastavci komunizma, dok slične neliberalne tendencije jačaju i drugde.
Mihnjik nam nudi dva objašnjenja za to: globalizaciju („koja je zadala udarac nacionalnim i drugim identitetima“) i kakofoniju („poplavu informacija usled koje čovek više nije u stanju da razluči istinu od laži“). Za mene je ključna reč kakofonija: ona izdvaja Mihnjikovo objašnjenje od ostalih sličnih primedbi o lažnim vestima i dobu post-istine i povezuje ga sa Vazerovom opaskom iz 1962. Kada bi postojao globalni duh koji bi se suprotstavio nacionalizmima i plemenskim obrascima, kako bismo se dogovorili oko muzičkog programa?
Što se tiče globalizacije, ona ne samo da ne škodi nacionalnim identitetima, već bukvalno raspaljuje nacionalističke strasti. Tamo gde nema sveobuhvatne pesmarice kakve su šanse razuma da mobiliše ljude za zajednički projekat ozbiljno zasnovan na razumu i solidarnosti? Masovna distribucija dezinformacija svakodnevno podriva elementarni razum koji mora biti u osnovi svakog pokušaja da se dođe do zajedničkih ciljeva.
Marksizam koji je bio osnova Druge internacionale, nije bio samo izuzetni intelektualni sistem ogromnih ambicija, opsega i zaslepljenosti. Na svoj način on je davao stihove za pozadinsku muziku čitavog pokreta. Jednom kada je bio spušten na zemlju i otelotvoren u partijskim organizacijama, on je uspeo da zadobije političku podršku i proročansku snagu, dobrim delom zahvaljujući spoju univerzalističke vizije i milenarističkih aspiracija (o tome raspravljam u svojoj knjizi Sumrak zajedničkih snova). Iako su ograničene nesposobnošću marksizma da razume da se politički odnosi ne mogu svesti samo na klasne odnose, neke varijacije ove ideologije ipak su došle do saznanja, kako god mutnog i nepraktičnog, da njihova vizija mora biti internacionalistička, odnosno da mora delovati na globalnom nivou.
U veku koji je usledio nakon što je Prvi svetski rat rascepio socijalistički pokret, kosmopolitizam, koji je po Marksu bio neminovno ishodište svetske kulture, postao je domen međunarodnog kapitala i kulture koju on oblikuje. Istovremeno, suočena sa novim centifugalnim silama tribalizma, ksenofobije, nezaposlenosti mladih i islamofobije socijaldemokratija izgleda slabo i defanzivno – neuštimovano sa melodijom novog vremena. Možda se duh kosmopolitizma danas najviše oseća u institucijama EU kao što je program za visoko obrazovanje Erazmus+, iako prevladavaju poremećaji koje izazivaju evropske finansijske institucije – koje na zahtev zemalja iz centra nameću mere štednje zemljama na periferiji.
Ostali izvori otpora još uvek su slabi i podeljeni među sobom. Svetski socijalni forum formiran je 2001. kao kontrateža poslovnim i političkim elitama koje su se svake godine okupljale u Davosu pod okriljem Svetskog ekonomskog foruma. Ali njegova godišnja skupština „grupa i pokreta iz građanskog društva koji se suprotstavljaju neoliberalizmu, svetskoj dominaciji kapitala i svim oblicima imperijalizma… posvećena izgradnji planetarnog društva usmerenog ka usavršavanju odnosa unutar ljudske vrste i između ljudske vrste i planete“, opet je bila prožeta neslaganjima između lokalnih aktivista i nevladinih organizacija. Daleko je to od harmonije za kojom tragamo.
Različite varijante revolucionarnog marksizma, uprkos svim njihovim manama i međusobnim neslaganjima, ipak su delile isto poreklo, veru u čovečanstvo i uverenje da budućnost pripada njima. One su imale svoje rituale – praznike, heroje, predstave, slogane. Imale su obrazovanje i kulturu – novine, časopise, knjige, filmove. Imale su zajedničkog neprijatelja oličenog u kapitalističkoj klasi. Imale su harizmatične vođe i ono što je sociolog Filip Selznik nazvao „organizacionim oružjem“. Imale su i pesmu koja je bila muzičko otelotvorenje ideje da „međunarodno radništvo predstavlja ljudsku vrstu“. Kako god lokalna bila vaša borba, kako god bezizlazno ili nebitno izgledala vaša situacija, mogli ste da je prevaziđete. Mogli ste zapevati „Internacionalu“ i – na trenutak – pronaći spas u zamišljenoj budućnosti. Evo njene prve strofe:
Ustajte prezreni na svetu,
Vi sužnji koje mori glad.
To razum grmi u svom gnevu,
Tutnji već i selo i grad.
Marskizam nije bio jedina ideologija koja je svoje ciljeve kristalisala u pesmu; zapravo, teško je setiti se ideologije koja to ne čini. To je razlog zašto nacionalne države imaju himne. Melodija ne mora uvek biti ista, ne mora biti u ritmu marša, ali mora biti podsticajna. Ono što zovem muzikom jednog pogleda na svet, ili jednog pokreta, treba da obuhvati duh celog poduhvata: kombinaciju mentalnog i moralnog značenja od koje krv uzavri, koja stvara energiju i podstiče odlučnost u nameri da se prevaziđu neizbežne prepreke na putu ostvarivanja ideala.
U sovjetskoj Rusiji i njenim satelitskim državama, moralni užasi komunizma bili su prisutni od samog početka njegovih pobeda. Od početka je to bio ćorsokak. Sa tom procenom su se manje-više slagali svi posleratni disidenti na istoku Evrope, koliko god se inače ne slagali oko temeljnih vrednosnih pitanja. Stoga je bilo rasprostranjeno uverenje da je rušenje komunizma tako značajno dostignuće da će samo po sebi razrešiti sve buduće probleme. Glavni nedostatak komunizma nekada se nazivao „demokratija“, a nekada „slobodno“ ili „otvoreno društvo“.
Nekima je bilo dovoljno i „slobodno tržište“ – preduzetništvo će automatski, u nekoj kosmičkoj menjačnici, sve probleme pretvoriti u sve zamislive slobode. Utopija univerzalnih deonica na univerzalnom tržištu posedovala je nesumnjivu privlačnost. Koliko je bila naivna danas je jasno svima osim njenim najfanatičnijim vernicima. Privatizacija državnih preduzeća bila je uvod u zapanjujuću korupciju i zastrašujuću nejednakost. Građansko društvo je često bivalo uzurpirano od strane tribalnog nacionalizma i autoritarne crkve, čije su emotivne nagrade uz dodatak potrošačkih zadovoljstava podmirivale preostale potrebe ljudi. U mnogim slučajevima pobedili su ovakvi umanjeni ciljevi.
Ako bi trebalo da postoje globalni ciljevi koji su u stanju da prevaziđu granice i inspirišu mnoštvo ljudi, gde bi se oni mogli pronaći? Puki opstanak ljudske vrste suočene sa pretnjama nuklearnog naoružanja i klimatskih promena izgleda je najbolje čemu se možemo nadati – mada to svakako nije mali cilj. Da li bi onda idealisti iz različitih zemalja trebalo da istraju u potrazi za univerzalističkim gralom – moralnim pandanom „Internacionale“? Neki se zadovoljavaju antifašizmom; drugi pokušavaju da ožive izgubljene tradicije anarhizma i anarho-sindikalizma; manjina kopa po ruševinama komunizma. Skoro tri decenije nakon sloma komunističkog fantazma, levica još uvek nije pronašla svoj glas, a kamoli ispevala pesmu koju pevuše milioni.
Todd Gitlin, The New York Review of Books, 28.05.2018.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 04.06.2018.