U dosta anemičnoj predizbornoj kampanji, glavni hitovi su: povratak populističkog SF-a za maloumne – narodni hleb od tri dinara transformisao se u investicije od sto milijardi evra, URS betonska ploča koja glumi seoski most ili svečano otvoren bilbord sa lokalnim znamenitostima u Nišu, doktori ekonomije nasposobni da otvore vlastite ordinacije…, i sve tako trivijalno i tupavo.
Krojačka rapsodija
I da, predsednik Srbije koji osetivši štrecanje jake odgovornosti u predelu ustavnih ovlašćenja, podnosi ostavku i dobrovoljno „skraćuje mandat“. Boris Tadić je rekao da je „dobijanjem statusa kandidata završena jedna faza puta, da predstoji druga i da je za političke i ekonomske reforme koje su pred Srbijom neophodan novi legitimitet građana koji će osnažiti mandat svih institucija“. Drugim rečima, dobijanjem statusa kandidata završena je jedna faza puta – sledi glavarska putarina u vidu skidanja izbornog kajmaka, dok kravice još pamte nežni predsednički dodir. Sledi druga faza puta za koju je neophodno gorivo legitimiteta. Mapa puta ili oblik „političkih i ekonomskih reformi“ nisu otkriveni, treba taj abrakadabra marketing tek osmisliti, ali je sva prilika da će predsednikova vožnja i dalje biti trasirana po oksimoronskoj petlji evro-kosovskog puta, sa sitnim ustupcima realnosti koji će omogućiti da predsednik na kraju novog petogodišnjeg mandata kaže da smo uspeli da sprečimo priznanje kosovske nezavisnosti, te da je izgledno da do 2020., ili do 2030., Srbija i Kosovo zajedno uđu u EU, što će predstavljati očuvanje državne celovitosti i epsku pobedu srpske diplomatije.
Ali, zašto bi predsednik Srbije menjao šoferske navike kad su ga do sada nepogrešivo dovodile do parking mesta na Andrićevom vencu? Ionako je prednost crpeo ne iz vlastite snage, već iz slabosti oponenata i nedostatka ozbiljne konkurencije. Tako, jedinu konkurenciju zavetnom državotvorno-kosovskom opredeljenju nudi Preokret. Ali lider Preokreta, pokreta koji koaliciono spaja ideologiju Ravne Gore, socijaldemokratije i sitnog kapitalizma, o kosovskom preokretu govori, po svom običaju, opisno, uopšteno i tajnovito, kao da čuva formulu Koka kole, ne pružajući nagoveštaj makar jednog detalja nove politike ili platforme pregovora sa Prištinom (a i po drugim pitanjima je jednako konkretan i razumljiv).
Slobo – Borise
S druge strane, mnogi su podsetili na potez Slobodana Miloševića iz 2000. godine, sličan Tadićevom. Tada je i Milošević dobrovoljno i po ustavu skratio predsednički mandat, doneo uštedu budžetu omogućivši da se više izbora organizuje odjednom, podigao ulog u međustranačkoj borbi i zbunio birače, dobrim delom funkcionalno nepismene, gomilom papira koja ih je zatekla na biračkim mestima… Ovako su domaći analitičari videli ovaj novi i ne baš nužni momenat u predizbornoj kampanji koja neformalno traje i više od mesec dana. Time se, makar implicitno, sugeriše istovetna sudbina obojice „skratitelja mandata“, ali se zaboravlja da je taj potez, i onda i sada, bio racionalan i perfidan čin. Kada je predsednik države, koji je u isto vreme predsednik stranke (svejedno, zamrznut ili odmrznut), čime dezavuiše odredbu Ustava Srbije o nespojivosti funkcija (član 115), popularniji od svoje stranke a bez jakih drugih figura u stranci, sasvim je logično da takav predsednik posustali imidž stranke šlepa na talasu vlastitog imidža koji je stekao kao navodni „predsednik svih građana“.
Tadić neće doživeti Miloševićevu sudbinu (silazak s vlasti), verovatno ni kao predsednik, iako Demokratska stranka neće dobiti najviše glasova. To nije u prvom redu zbog koalicionog potencijala demokrata, koliko zbog kombinatorne konstrukcije, ili, drugim rečima, zbog rezervnih kolona na koje DS računa. Režimska osovina DS-SPS, utemeljena na privilegijama obnašanja vlasti a osveštana nad istorijskim blendanjem Đinđićevih i Miloševićevih kostiju, biće obnovljena i posle ovih izbora, uprkos Dačićevoj kandidaturi za predsednika. Uprkos očijukanju Čedomira Jovanovića sa naprednjacima ili Dinkićevom principijelnom stavu da neće po svaku cenu u vlast (naravno, dok ga ne pozovu), u zavisnosti od izbornih rezultata Preokreta i URS-a, eto back up-a za koaliciju dve koalicije oko DS-a i SPS-a. U podršku režimu treba ubrojiti i radikalsku osvetoljubivost, sa dotiranim Šešeljem na bilbordima, čiji je primarni interes ne da ruše „žutu mafiju“ već da doakaju svojim četničkim disidentima. Na kraju, tu su i uvek uslužni apsolutno nevladini centri za političku izuzetnost i građanske inicijative, pa medijski kordoni koji su više od nezavisnih a manje od profesionalnih medijskih servisa. Tome nasuprot stoji Koštuničina radikalizacija (različak-alizacija) u desno, permanentna konfuzija naprednjaka, izgubljenih u prevodu sa šovinističkog populizma na državotvorni evro-optimizam, pojava Dveri kao političkog krila nabujale ekstremne desnice. Ovaj neobjedinjeni ideološki blok predstavlja svakako nešto više od folklora, ali je ovoga puta opcija osuđena na ulogu statista i dežurnih strašila.
Srbija na dobrom putu
Ko u takvoj situaciji može izgubiti? Samo onaj ko previđa potmulo nezadovoljstvo i beznađe svojih građana ili onaj ko pomisli da može da zaustavi „točak istorije“, poput Miloševića 2000. godine. 12 godina kasnije, suočeni smo sa opštom apatijom i esnafskom nesolidarnošću. Šumadijski seljaci se ne priključuju vojvođanskim paorima, studentima u Srbiji ne pada na pamet da štrajkuju za besplatno obrazovanje, kao u Zagrebu, nego svake godine lamentiraju da im se smanji koji bolonjski bod ili koja hiljada za školarinu – dok je fakulteti redovno svake godine pumpaju bez obrazloženja na šta troše taj novac, industrijski radnici se gotovo i ne oglašavaju, penzioneri su deponovali podršku partiji familije Krkobabić, u javnim preduzećima i ustanovama, od državne administracije preko vojske, policije i medija sve do školstva i zdravstva, nema reformi, niti se najavljuju, jer treba zadržati birače i nipošto ne povećati broj nezaposlenih. Ko, dakle, da se u Srbiji pobuni, i s kojim ciljem?
Osuđeni smo na Borisa Tadića i njegove postmoderne demokrate, legure socijal-narodnjaka i oportunih birokrata. Tadić se od 2004. inaugurisao kao predsednik „Međuvremena“, koje teži da poput famozne tranzicije traje večno. To je pristojni čovek i praznoslovni govornik, svepomirljivi i nezamenljivi stranački lider, državnik pun razumevanja za sve društvene slojeve i profesije, političar nezajažljiv za popularnošću, nesklon bilo kakvom riziku, permanentno manje zlo, strancima kooperativan i pouzdan zato što su drugi ili manje kooperativni ili sasvim nepredvidljivi, rečju, politički mediokritet i lepo lice siromašne i moralno dezorijentisane Srbije.
Ali, bitno je da smo na pravom putu i da imamo najboljeg od svih mogućih šofera. Ko mari za potrošnu robu naših egzistencija?
Peščanik.net, 05.04.2012.