Institucije u Srbiji 1903-1914.

Da li je demokratija korov koji može uspeti na bilo kakvom tlu ili je ona osetljiva biljka za koju su potrebni posebni društveni uslovi? Da li transfer demokratskih modela, zakonodavstva i institucija u nedovoljno razvijene zemlje sam po sebi znači njihovu modernizaciju, ili on može izazvati negativne reakcije nedovoljno zrelog društva, proizvesti kontraefekat i doprineti jačanju antimodernih i konzervativnih tendencija? Kakvi se sve odnosi međuzavisnosti mogu stvoriti između modernih institucija i predmodernog društva? Sve su to neka od ključnih pitanja teorije demokratije koja su poseban značaj dobila u drugoj polovini 20. veka kada se gotovo epidemijski (pandemijski?) širio broj zemalja u svetu koje su sebe nazvale demokratskim imenom.

Slučaj Srbije može dati neke zanimljive doprinose u razmišljanju o tim temama. Radilo se o državi koja je nastala iz prve nacionalne revolucije u balkanskom delu Osmanskog carstva i koja je, od svojih prvih autonomnih pravnih akata, kakav je bio Sretenjski ustav iz 1835. godine, preuzimala liberalne modele evropskog zapada. Tokom 19. veka postepeno je vršen transfer liberalnih pravnih akata i institucija, što se posebno ubrzalo od dobijanja nezavisnosti 1878. godine. Zakoni o slobodi štampe i udruživanja, kao i postepeno širenje prava glasa tokom 80-ih godina stvarali su uslove za formulisanje liberalnog ustava iz 1888, sačinjenog na osnovu belgijskog modela. Taj ustav ostao je na snazi šest godina, a ponovo je vraćen posle promene dinastije 1903. godine čime je započet period koji se u srpskoj istoriografiji obično naziva „zlatnim dobom srpske demokratije“. Na osnovu tog pravnog akta bila je predviđena jasna podela vlasti i uvođenje demokratskih procedura po ugledu na najrazvijenije evropske standarde tog vremena. Uvedeno je gotovo opšte pravo glasa za punoletne muškarce i usvojeni su liberalni zakoni o slobodi štampe, zbora, govora i udruživanja, čime su bili postavljeni temelji demokratskog i parlamentarnog sistema.

S druge strane ubrzanog razvoja države i njenih institucija stajalo je gotovo petrifikovano, predmoderno i patrijarhalno društvo. Siromašno agrarno stanovništvo činilo je 87% ukupno stanovništva, a većina seljaka raspolagala je zemljištem manjim od 5 ha, što nije bilo dovoljno ni za prehranu velikih porodica. Proces urbanizacije nije bitno napredovao do Prvog svetskog rata, pa je građanstvo ostalo nejako, sastavljeno uglavnom od sitnih zanatlija, trgovaca i državnih činovnika. Industrije gotovo nije bilo, izuzev nekoliko pivara i cementara, nedovoljnih da svojim kapitalom pokrenu ozbiljniji proces privredne transformacije. Stepen pismenosti, kao još jedan od faktora bitnih za stvaranje društvenih preduslova za demokratiju, bio je na izuzetno niskom nivou, pa su nepismeni na selu iznosili 76%, dok ih je u gradovima bilo 45%. Sveukupno, bila je to tanka društvena osnova na koju su prenete najmodernije evropske institucije.

Zato se kao osnovno pitanje ovoga rada postavlja odnos modernih institucija i tradicionalnog patrijarhalnog društva i njegove slabo razvijene političke kulture. Kada počne da se analizira način na koji je funkcionisao taj sistem, može se uočiti da institucije nisu funkcionisale po zamišljenom modelu, već da su se vremenom potpuno obojile dominantnim predmodernim shvatanjem politike koje je kočilo rad ustanova i dovodilo do obesmišljavanja inače dobro postavljenih temeljnih državnih zakona. Tako se došlo do stanja u kome je demokratska forma punjena autoritarnom sadržinom koja je, s vremenom, derogirala institucije i obesmišljavala zakonski okvir na kome su bile zasnovane. Primeri koji slede trebalo bi da pokažu kako su demokratske institucije mogle postati okvir nedemokratske vlasti, kako uvođenje forme nije značilo i ostvarenje sadržine. Opozicija je često o tome pisala u svojoj štampi. List Odjek koji je pripadao mlađoj generaciji demokratski orijentisanih intelektualaca, uglavnom školovanih u Parizu, s rezignacijom je zaključivao: „Srbija prima sa Zapada najnovije tekovine ljudskog duha, ali ih prima u formi ne u bitnosti. Njoj zakoni služe samo kao luksuzni ukras, a ne kao stvarna potreba“[1] . Sa suprotne strane političkog spektra, od naprednjaka, konzervativaca starije generacije, dolazile su gotovo identične primedbe. Pri tome, oni su uvođenju institucija čak pripisivali poseban, gotovo zaverenički cilj: da se promenom forme prikrije zadržavanje iste, autoritarne političke sadržine. O tome svedoči sledeći citat: „Ovaj demokratizam koji se kod nas na parad izvodi, demorkatizam je samo po imenu. Njegova je namena ta, da posluži kao firma, iza koje će se spekulisati isto tako kao i pod drugim firmama. Upravo, hoće se novim nazivom da potisnu špekulanti starijega reda, da na njihovo mesto dođu novi“[2] .

Politika nije predstavlja način za artikulaciju i rešavanje društvenih konflikata, već se razumevala kao sukob, kao rat u kome je, protiv političkih protivnika, bilo dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Nestranačka štampa s početka 20. veka pisala je da su se među političarima rasplamtele strasti koje Srbiju dovode u bolesno stanje u kome su „inati i osvete, mržnje i klevetanja, proganjanja i prokazivanja odlike kojima se obeležava doba gde partijske strasti ne umeju više da nađu sebi granice“[3] . Opisivan je duh netolerancije koji je vladao političkim životom[4] , u kome je sloboda svedena na „slobodu kavge“[5] , a sve što je opšte podređeno je „razdrobljenosti političkih stranaka, ličnoj mržnji i zavadi, pojedinačnim prohtevima, koterijskim računima, pretežnosti svake posebnosti“[6] .

„Politički fanatizam“[7] značio je i da su se među zavađenim taborima rezmenjivale najoštrije optužbe na koje su svi ostajali indiferentni, što je stvaralo utisak da ne postoje granice u onom što se može reći[8] . To je dovodilo do toga da javni život bude u potpunosti blokiran ličnim uvredama koje su, s vremenom, same sebi postale smisao. Politički protivnici nisu bili razumevani kao saradnici na zajedničkom poslu ostvarenja opšteg dobra, već kao „krvni neprijatelji“[9] , što je značilo da „politički drugi“ nije legitiman. Time se otvarao prostor za surove političke obračune, uključujući i dugu istoriju političkih ubistava[10]

Takav odnos prema drugom, a naročito prema svim vrstama manjina, formirao je poseban politički rečnik[11] koji je svojom žestinom ukidao normalnu političku komunikaciju. Ta „pena reči“, kako su govorili savremenici, stvarala je utisak velike slobode govora, ali je, u suštini, ona tu slobodu pretvarala u anarhiju. Najbolji primeri za to mogu se naći iz analize štampe u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka. Ona je bila izuzetno bogata i raznovrsna. Uz stalnih 12 dnevnih listova postojali su brojni stručni, specijalizovani, nedeljni, pa i porodični magazini[12] . Sloboda štampe bila je pokrenuta liberalnim zakonom o štampi iz 1903. godine, od kada je i sama, dalje, širila prostor slobode. Međutim, kada se štampa dublje prouči, kada se uključe analize diskursa i sadržaja, onda se može doći i do zaključka da je, paradoksalno, sloboda štampe istovremeno i banalizovala prostor slobode. Naime, posle izvesnog vremena od uvođenja slobode štampe, u javnosti se moglo naći sve: od netačnih informacija do najgorih ličnih uvreda. Kada se čitaju uvodnici koji su iz dana u dan izlazili na prvim stranama novina stiče se utisak da je glavi cilj bio uvrediti protivnika, ismejati ga, izvrgnuti ga ruglu. Nije bilo nikakvog ograničenja u onome što se moglo reći, za reči više nije bilo nikakve odgovornosti. Tako je bilo moguće da vladin list Samouprava u jednom svom broju donese tekst prepun uvreda upućenih najvećim protivnicima, samostalnim radikalima. Samostalci su bili pripadnici mlađe generacije, pa je njihova „mladost“ često bila tema političkih diskvalifikacija: „Mnogi od njih i ne znaju šta je porodica jer nemaju ni žene ni dece, nemaju što veli naš narod ni kučeta ni mačeta, pa ne znaju ni šta je čast ni šta je obraz“[13] .Sa svoje strane, samostalci su radikalima ovako odgovarali: „Ući u društvo radikala znači prekoračiti prag jedne vlažne, mračne i zagušljive pećine u kojoj gospodare otrovni gasovi i po kojoj mili i gamiže bezbroj odvratnih i ljigavih životinjica“[14] .

Svakodnevno puneći štampu ovakvim uvredama reči su gubile težinu, pa se postavlja pitanje da li je takva vrsta štampe bila stvarni nosilac demokratizacije društva ili je, naprotiv, takvim pisanjem, stvarana anarhična politička scena u kojoj je sve bilo moguće. Detaljnije analize tog pitanja[15] mogu navesti na zaključak da se takvim razumevanjem slobode štampe i političkog izražavanja zapravo stvara javni prostor u kome više nema pravila i uzusa, u kome je sve moguće, u kome se javni diskurs svodi na maštovitost upotrebljenu da bi se politički „drugi“ danas uvredio više nego što je on, prethodnog dana, uvredio „nas“.

U takvom govoru najviše se poseže za ličnim uvredama, tako da se vremenom u potpunosti napuštaju političke debate, a politika se svodi na privatni sukob glavnih aktera[16] . Umesto da artikuliše i kanališe društvene probleme, politika počinje da ih produbljuje i prebacuje na plan ličnih sukoba, koji se preko stranica štampe prelivaju po svim važnim državnim pitanjima. U takvom ophođenju javni i državni interes bivaju potpuno potisnuti pred ličnim razmiricama vodećih ličnosti. Takvom vrstom razumevanja slobode štampe banalizuju se sva pitanja, a na kraju i svi učesnici političkog života. Svako pitanje i svaki istaknuti pojedinac gubi autoritet i društvo ostaje bez mogućnosti da artikuliše jasne pravce svoga kretanja. Zbog toga se i taj oblik slobode štampe može posmatrati iz dvostruke perspektive: kao garant slobode, ali i kao njena diskvalifikacija.

Činjenica da su društveni konflikti ostajali izvan institucija dovodila je do povremenih vaninstitucionalnih, često i krvavih, preokreta koji su imali značenje revolucionarnih smena vlasti. Te revolucionarne smene započele su već s prvim preokretom na čelu Srbije. Bilo je to 1817. godine kad je, po nalogu vođe Drugog srpskog ustanka, Miloša Obrenovića, ubijen vođa Prvog srpskog ustanka – Karađorđe. Ti događaji značili su i začetak sukoba dve dinastije (Obrenovića i Karađorđevića) koje su formirali naslednici dvojice vođa nacionalnog pokreta. Postojanje dve nacionalne dinastije razlikovalo je Srbiju od svih okolnih država, a u njenu političku istoriju unelo je dodatnu količinu potresa i političkih strasti. O tome jasno govori činjenica da je do Drugog svetskog rata došlo do tri dramatične smene dinastija, a još je ilustrativniji podatak da su, osim Miloša Obrenovića, svi vladari, od nastanka pa do kraja srpske monarhije, bili ili nasilno oterani s vlasti ili ubijeni. Već je time jedna od ključnih institucija parlamentarne monarhije – institucija samog kralja – bila devalvirana, lišena autoriteta. Posle ubistva poslednjih pripadnika dinastije Obrenović 1903. godine, naprednjački poslanik, monarhista Pavle Marinković izjavio je u skupštini: „Posle 29. maja, dana kada je Srbija videla da je jedan vladar (ma kakav on bio) poleteo glavačke kroz prozor, s neprikosnovenošću i prestižom monarhovim je svršeno“[17] .

Činjenica da su sve vreme postojanja monarhije u srpskom političkom iskustvu postojale zavere suprotstavljenih tabora govori, uz mnoge druge dokaze, da je srpski monarhizam imao svoje posebnosti. Na prvom mestu radilo se o ideji izbornosti kralja, koja je u punoj suprotnosti sa temeljnim principima nasledne monarhije na kojima počiva svest o zajedništvu predaka i potomaka. Uz to, u javnosti je neprekidno bila prisutna ideja da vlast monarha proizlazi iz „volje naroda“, te se često i u štampi „pretilo“ kraljevima da mogu biti smenjeni, za šta je najbolji dokaz bila sama istorija srpskog monarhizma[18] . Opozicija je često izazivala kralja, postavljajući mu različite političke zahteve (što, takođe, nije usklađeno sa principima parlamentarne monarhije). Deklarativno monarhistička opozicija se u skupštini pitala: „pa kakve su mu (kralju) onda funkcije… zašto kralj postoji? Ako kralj neće slobodne izbore on u našim očima prestaje biti Kralj svih Srba, već postaje Kralj samo jedne političke partije. I mi ćemo se onda prema tom faktu i opredeljivati“[19] . Pretilo se kralju i direktnije, revolucijom: „Njegovo dosadašnje pasivno posmatranje vladinih nedela biće zaboravljeno, ako obezbedi narodu slobodne izbore (…) u protivnom on daje maha građanskom ratu i revolucijama“[20] . Takvi stavovi bili su suprotni principu neupitnosti kraljevske vlasti, lišene svake odgovornosti, što je, takođe, temelj monarhizma. Takve političke pretnje držale su stalno otvorena vrata vanuustavnim rešenjima političkih kriza koja su zahtevala i upotrebu nasilnih rešenja.

Pored smena na tronu koje su za sobom povlačile fizičke obračune s pristalicama smenjenog monarha, i partijske smene na vlasti povlačile su za sobom talase nasilja. Takva tradicija počela je da se stvara naročito posle formiranja prve vlade u koju su ušli predstavnici Narodne radikalne stranke, 1887. godine. Ona je bila označena kao kraj prethodne vladavine Napredne stranke, pa je građanstvo pozvano da se priključi fizičkom obračunu s pristalicama prethodne vlade. Taj događaj nazvan je „narodni odisaj“, čime je populistički bilo naznačeno da se radi o pravu građana da odahnu i obračunaju se s onima koji su ih tlačili. U tim sukobima ubijeno je više stotina ljudi, popaljena su mnoga imanja i kuće[21] .

„Zlatno doba srpske“ demokratije, takođe je počelo kraljeubistvom 1903. godine. Radilo se o prevratu u kome su, na izrazito surov način, ubijeni kralj i kraljica, čija su raskomadana tela potom bačena u dvorski park u centru Beograda. Usledili su žestoki obračuni s pristalicama bivše dinastije, koji su uključivali rušenje centralne zgrade dvora u kojoj je izvršeno ubistvo, uništavanje imovine Obrenovića, dokumenata iz državnog arhiva, ukidanje državnih praznika uključujući i Dan kraljevine (Srbija je postala kraljevina pod predstavnikom dinastije Obrenović). Sve do Prvog svetskog rata, poražene političke grupacije posle puča 1903. godine bile su tretirane kao obespravljeni delovi društva prema kojima je često primenjivano nasilje. Posebnu atmosferu straha razvijali su fizički napadi na opozicione vođe. Poznat je slučaj napada na dvojicu opozicionih vođa po njihovom izlasku iz Skupštine. Naoružani oficiri napali su ih usred korzoa na Terazijama, posle čega su se napadači vratili u baštu hotela Moskva, javno demonstrirajući da zastrašivanje političkih protivnika ne povlači za sobom pravne posledice. Da su bili u pravu dokazaće se i u govoru tada ranjenog poslanika koji je u Skupštini, četiri godine kasnije, izjavio da nikada nije dobio sudsko rešenje o tužbi koju je podneo protiv nasilnika[22] .

Posebno dramatičan politički obračun dogodio se 1907. godine, kada su u Centralnom zatvoru u Beogradu, u prisustvu ministra unutrašnjih poslova, ubijeni oficiri Milan i Maksim Novaković[23] . Oni su bili osnivači „Društva za legalno rešenje zavereničkog pitanja“, udruženja koje se zalagalo da se iz vojske uklone oficiri koji su 1903. godine počinili kraljeubistvo, dakle najoštriji protivnici zavereničke vojne organizacije koja je stajala iza aktuelne vlasti. Godine 1906. njihovo udruženje je bilo zabranjeno, uprkos liberalnom zakonu o slobodi udruživanja, čime je bio pogažen taj važan demokratski zakon i onemogućeno delovanje jedne važne demokratske institucije. Skupštinska većina odbacila je interpelaciju opozicionih poslanika koji su odmah posle tih događaja pozivali na odgovornost ministra unutrašnjih poslova. Ministar je ostao na svom položaju, dovodeći u pitanje jedan od ključnih principa parlamentarizma – princip ministarske odgovornosti. Četiri godine kasnije, 1911. godine, sud je nezavisnom istragom utvrdio da je ministar unutrašnjih poslova bio taj koji je dao nalog da dvojica opozicionih vođa budu ubijena u zatvoru, ali je posle dramatične višemesečne rasprave skupštinska većina odbacila poslaničku interpelaciju kojom je traženo podizanje optužnice protiv ministra na Državnom sudu[24] . Time je taj slučaj bio i završen. Pokazalo se da ni dokazi skupštinske manjine, ni kasnije utvrđeni sudski dokazi nisu mogli da pokrenu postupak koji bi doveo do suđenja odgovornima. Na delu je pokazano da nezavisnost suda, kao i drugih institucija, nema značaja, jer ne dovodi ni do kakvih posledica i korekcija države i društva. Politička volja bila je iznad sudske i zakonske, a interesi pojedinaca iznad institucija. Tako je, čak i u onim slučajevima kad su institucije funkcionisale, kao što je to bio slučaj braće Novakovića, njihov značaj bio poništavan tako što njihove odluke nisu ostvarivane, nisu materijalizovane, što već samo po sebi ruši institucije obesmišljavanjem njihovog delovanja. Izgrađene institucije gubile su smisao, o čemu veoma ilustrativno govori jedna opoziciona analiza iz 1907. godine: „To je sistem u kome građani formalno imaju sva prava, ali ne smeju ni jedno upotrebljavati. Jedan naročit, hibridan režim kakav je moguć samo u balkanskim zemljama. Formalno je taj režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“[25] .

Slučaj Novaković koji je potresao Skupštinu, štampu i celokupnu javnost više od četiri godine ukazao je na nekoliko suštinskih problema demokratskog i parlamentarnog poretka koji je uveden u Srbiji. Tačno je da je u tom slučaju sud, bez obzira na sporost delovanja, potvrdio svoju nezavisnost, ali je ponašanje poslanika većine pokazalo da sudske odluke nemaju autoritet i da je volja skupštinske većine iznad odluka suda. Time je sud, kao jedna od ključnih institucija bila sklonjena s mesta korektiva sistema i ključnog arbitra pravne države. Nepoštovanje institucije suda u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, marginalizovalo je tu ključnu demokratsku instituciju, a odluke o primeni prava i zakona predalo u ruke volje skupštinske većine, čak i u radikalnim slučajevima kakvo je bilo ubistvo najeksponiranijeg političkog protivnika.

Druga stvar koja je pokazana ovim primerom jeste specifično razumevanje moći skupštinske većine. Radi se o jednom od najkontroverznijih pitanja teorije i prakse demokratije, pa je već Tokvil čitavo poglavlje svoje knjige Demokratija u Americi posvetio problemu moguće tiranije većine u demokratiji. U svemoći većine video je, kao i u svakoj drugoj sili, klicu tiranije[26] . Taj njegov stav bio je skoro svakodnevno dokazivan u političkom životu Srbije tokom „zlatnog doba“ njene demokratije. Vladajuća Narodna radikalna stranka se sve vreme ponašala kao da veći i manji deo biračkog tela nisu ravnopravni, da je, kako su govorili, većina starija i da, u skladu s tim, prava opozicije „imaju svojih granica i da su ona manja od prava većine“[27] . U vladajućem tumačenju, pravo većine nije bilo samo pravo na donošenje odluka i na rukovođenje državom, već je to bilo i pravo na grešku, pravo na kršenje zakona, pravo na postavljanje većine iznad zakona. O tome svedoče sledeća dva odabrana citata iz novina vladajuće stranke, iako ima mnogo sličnih primera, pogotovo onih izgovorenih u Skupštini, jer se na osnovu takvog razumevanja prava i rukovodila ta ključna institucija. Tako je ministar unutrašnjih poslova i glavni ideolog vladajuće stranke Stojan Protić u jednom tekstu napisao: „Pametni ljudi, ubeđene demokrate i pošteni rodoljubi idu za time da se pravo većine očuva, čak i onda kad ona greši – jer ona jedina ima pravo da greši“[28] . Ili, na drugom mestu, bio je još ubedljiviji: „U izuzetnim prilikama i kad je u pitanju kakav krupan zemaljski interes, Vlada (iza koje stoji većina) ne samo da može nego ponekad i mora da uradi nešto mimo zakona da bi zaštitila taj interes“[29] . Drugu stranu takvog stava činilo je shvatanje prava manjine. Opozicija se videla kao suštinski neravnopravan i nelegitiman deo političke pozornice, o čemu najilustrativnije svedoči navod iz lista vladajuće stranke: „Manjina ima u opšte jedno opšte pravo samo: da sve svoje staranje upravi na to da i sama opet postane većina, i dok taj uspeh ne postigne mora se predati nemoći i isključenju.“[30]

Takvi stavovi stranke koja je u Srbiji, s kraćim prekidima, bila na vlasti gotovo pola veka, određivali su način funkcionisanja svih institucija. Prava koja su postojala izvan prava jačeg, samim tim, nisu bila legitimna. Iz toga je logično proizlazilo da su zahtevi opozicije bili doživljavani kao napad na poredak, čime je njihova legitimnost mogla lako prerasti u nelegalnost, odvodeći manjinske političke zahteve izvan zakona. Takvo razumevanje vlasti bilo je koren političkog nasilja koje je poništavalo svaki smisao inače demokratskih zakona i institucionalnog okvira na njemu zasnovanog. Zvučalo je kao dijagnoza kad je opozicioni poslanik gorko zaključivao: „Za Srbiju može važiti jedno opšte pravilo: Čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda“[31] . U tom ključu može se razumeti i dominacija modela partijske nad pravnom državom[32] u modernoj istoriji Srbije, jer je odluka i moć vladajuće i većinske partije bila važnija od temeljnih državnih zakona, čime su se rušili zakoni, ali i sama država.

Postepeno, takvi odnosi u društvu i takvo razumevanje politike, počeli su da menjaju suštinu uvedenih institucija, pa su one sve manje ličile na svoje evropske uzore. Zakonom uspostavljena jasna podela vlasti, često je bila narušavana, posebno preuzimanjem izvesnih zakonodavnih ingerencija od strane izvršne vlasti[33] . Parlamentarni poredak ustrojen po francuskom modelu značio je da se srce sistema nalazilo u skupštini, ali su, s gubljenjem moćne i pouzdane većine, vladajuće stranke centar vlasti prebacivale na vladu, zbog čega su narodni poslanici često protestovali govoreći da je parlament samo ukras koji nema nikakvu stvarnu moć[34] . Najčešći oblik poništavanja parlamentarnog modela, ali i rušenja podele vlasti predstavlja primer koji govori o tome da je vlada počela da vlada uredbama koje je sama donosila, umesto u skupštini donetim zakonima. Time je na sebe preuzela zakonodavnu vlast i srušila načelo podele vlasti kao temeljni parlamentarni princip i kao ustavni okvir predviđen Ustavom iz 1903. godine.

Naročito drastično kršenje principa podele vlasti činile su „razrešice“, posebna pravna invencija Stojana Protića, ministra unutrašnjih poslova i ideologa vladajuće stranke. Radilo se o propisima koje je, bez prethodnog odobrenja skupštine, donosila vlada i, zatim ih nekoliko meseci kasnije, podnosila skupštini na odobrenje. Radilo se i o veoma važnim dokumentima, kakav je bio, recimo, Trgovinski ugovor sa Austro-Ugarskom u vreme Carinskog rata sa susednom monarhijom s kojom je Srbija imala najveći spoljnotrgovinski obrt. Strepeći od mogućnosti da u skupštini taj dokument ne bude izglasan, taj ugovor je usvojila sama vlada, što je bilo u direktnoj suprotnosti s važećim ustavom koji je nedvosmisleno propisivao da državne trgovinske ugovore mora donositi Narodna skupština. Vlada je te ugovore podnela skupštini na „razrešnicu“ dva meseca kasnije. Većina je tada disciplinovano izglasala sporni ugovor, uprkos činjenici da je opozicija nedvosmisleno dokazala da se radi o kršenju ustava i svih zakona koji utemeljuju parlamentarne procedure[35]

Rušenje podele vlasti i omalovažavanje institucije skupštine naročito su dolazili do izražaja u posebnom odnosu vlade prema „budžetskom pitanju“. Na osnovu Ustava iz 1903. godine kralj je imao pravo da u posebnim, vanrednim okolnostima, svojim ukazom produži važenje prošlogodišnjeg budžeta i na neograničen period naredne godine[36] . Taj stav ujedno je bio i najveće odstupanje najvišeg srpskog pravog akta od njegovog belgijskog uzora[37] . To odstupanje bilo je u sukobu s temeljnim principima parlamentarne monarhije i ministarske odgovornosti. Prvo, davao je kralju mogućnost mešanja u ključno državno pitanje – pitanje državnih finansija. Drugo, iako je bilo predviđeno da se može koristiti samo u vanrednim okolnostima, kada je skupština onemogućena da se sastane, takvo pravo ipak je, potencijalno, značilo smanjivanje moći skupštine i to u njenom najjačem oružju protiv vlade – u mogućnosti da odbijanjem da prihvati budžet, sruši vladu[38] . Glasanje o državnom budžetu zbog toga i jeste najveći test svake vlade i odlučujući trenutak u kome se, svake godine, dokazuje moć zakonodavne nad izvršnom vlašću, kao temelj parlamentarizma. Zbog toga se moglo podrazumevati da će pravo na „ukazni budžet“, koje je srpski kralj ustavom dobio, spadati u ona prava monarha koja su, u parlamentarnim monarhijama, ostajala upisana u zakonima, ali koja su istorijski bila prevaziđena i atrofirana[39]

Međutim, pravo koje je mimo evropskih uzusa uneto u srpski Ustav, ubrzo se pokazalo kao ključno za održanje vlasti vlade koja je izgubila sigurnu većinu u skupštini. Situacije iz 1907. i 1908. godine o kojima je reč nisu bile vanredne na način kojim je to bilo Ustavom predviđeno, nije bilo ratnih ili prirodnih nepogoda koje su mogle skupštinu sprečiti u njenom radu. Jedino čega jeste bilo je nepoverenje prema vladi, koje je skupština odlučila da izrazi opstrukcijom prilikom glasanja o budžetu, što je, po osnovnim pravilima i po zakonu, trebalo da dovede do pada vlade[40] . To se, međutim, nije desilo. Vlada je sprečila svoj pad koristeći se ustavnom mogućnošću ukaznog produženja budžeta, odnosno mogućnošću da kralj, bez sazivanja i saglasnosti skupštine, na više meseci produži budžet. Iako je takva mera bila ustavna, ona je bila duboko antiparlamentarna i značila je potpuno omalovažavanje zakonodavnog tela i osnovnog pravila po kome je skupština bila ta koja vladi daje vlast, a ne obrnuto. Taj postupak srpske vlade i kralja srušio je temelje parlamentarizma jer se kralj svrstao na stranu vlade i umešao u sukob dve ključne državne institucije, što parlamentarni monarh nije trebalo da čini. Uz to, vlada je, zloupotrebljavajući tu ustavnu odredbu dva puta za redom, 1908. i 1909. godine, produžila sebi život za dve godina iako je izgubila poverenje skupštine[41] . Time je bila derogirana moć narodnog predstavništva kome je oduzeta moć najvažnijeg korektiva vlasti, pa je i osnovni smisao podele vlasti bio obesmišljen.

Politički uticaj vojnih činilaca, naročito grupe zaverenika koji su 1903. godine na vlast doveli dinastiju Karađorđević, dodatno je derogirao važnost institucija, jer se često dešavalo da su se ključne državne odluke donosile mimo javnosti i predviđenih procedura, na mestima koja nisu bila pod kontrolom demokratskih institucija[42] , što je takođe jedan od kontinuiteta u istoriji Srbije. Slučaj braće Novakovića već je dovoljno jasno ilustrovao uticaj vaninstitucionalnih činilaca. Trebalo bi pomenuti i slučaj „novih krajeva“, odnosno teritorija koje su pripojene srpskoj državi posle balkanskih ratova. Krugovi vojnih zaverenika koji su izvršili prevrat 1903. godine vršili su i izvršili ogroman pritisak na vlast da se u novooslobođenim krajevima Makedonije i Kosova uspostavi poseban, vojno-policijski režim. To je značilo da se na te krajeve ne proširi Ustav iz 1903. godine i da „novi“ građani Srbije ne dobiju prava koja bi iz njega proistekla, u prvom redu politička prava. Takvi zahtevi izazvali su burne reakcije opozicije i parlamentarnu i javnu debatu[43] koja je mesecima potresala Srbiju. Ključni argument opozicije bio je da bi se pravljenjem dva pravna sistema u zemlji, stvorili građani prvog i građani drugog reda, čime bi bio ukinut jedan od temeljnih ideala demokratije – princip jednakosti građana[44] . Uprkos snažnom otporu, disciplinovana skupštinska većina izglasala je uvođenje posebnog, policijskog režima u „novim krajevima“[45] , što je bio ustupak u ratovima 1912-1913. godine dodatno ojačalih vojnih faktora.

Ta politička pobeda dala je prostor vojnim činiocima koji su 1911. godine formirali tajnu organizaciju „Crna ruka“ da uđu u otvoreniji sukob sa izabranim vlastima, sukob koji je svoj vrhunac doživeo tokom prve polovine 1914. godine, kada se moglo govoriti i o puzećem puču koji se završio povlačenjem kralja Petra Karađorđevića s vlasti[46] . Kralja su na to primorali vojni zaverenici koji su ga i doveli na vlast, jer nije udovoljio njihovom zahtevu da ukloni većinsku vladu Nikole Pašića i na vlast dovede manjinske, ali zaverenicima u tom trenutku bliske samostalce[47] . Preuzimanje vlasti od strane kraljevog sina Aleksandra, bliskog zaverenicima, bio je novi primer nasilne smene vlasti, ali i otvorenog mešanja vanustavnih faktora u politički život Srbije, čime je i ono malo vlasti koju su u svojim rukama još držale kompromitovane institucije bilo obesmišljeno.

Kada je reč o iskrivljavanju delovanja institucija u srpskom parlamentarnom iskustvu, zanimljiv je i primer istorije srpskih političkih stranaka. Liberalni Zakon o slobodi udruživanja iz 1880. godine omogućio je formiranje modernih demokratskih stranaka (1881. godine) svega nekoliko godina posle nastanka prvih takvih organizacija u Velikoj Britaniji. Srpske stranke uzele su svoje nazive i programe iz evropske baštine, vezujući se, na taj način, za ključne koncepte tog vremena: liberalizam, konzervativizam, radikalizam, socijal-demokratiju[48] . Ipak, njihova organizacija, gotovo vojnička subordinacija unutar stranke, neprikosnovenost njihovih nesmenjivih vođa, zabrana frakcija i različitog mišljenja, kao i stalno drobljenje i cepanje stranaka kao posledica nedostatka unutrašnje demokratije, činili su da su te organizacije više ličile na zavađene porodice nego na temeljne institucije demokratskog poretka. U gotovo monolitnom, siromašnom i pretežno nepismenom društvu stranke nisu nastale kao predstavnici pojedinih delova politički svesnog građanskog društva i predstavnici njegovih interesa pred državom. One su se, naprotiv, formirale u okviru uske prestoničke elite okupljanjem slično mislećih ljudi, obrazovanih najčešće na stranim univerzitetima[49] . Kao naojobrazovaniji deo društva intelektualci su nužno ulazili u politiku, što ih je odvajalo od profesije, ali je i njihov politički angažman činilo posebnim. Možda su upravo zbog toga svoju ulogu u politici intelektualci često doživaljavali kao misiju, kao nešto više od politike, što je stranački život bojilo posebnim tonom[50] . U društvu u kome nije bilo moćnog finansijsko-bankarskog sloja, preduzetnika, krupnih zemljoposednika ili industrijalaca, borba za širenje sloboda i napori ulagani protiv državne svemoći pripali su najobrazovanijim, najčešće državnim činovnicima, dakle onom sloju koji je, finansijski, skoro u potpunosti zavisio od države[51] . Država je bila ta koja je stipendirala školovanje budućih činovnika, ona im je omogućila socijalnu mobilnost i, na osnovu stečenog obrazovanja, dovela ih iz varošica u Beograd, gde su postepeno zadobili status vodećeg društvenog sloja. Već iz toga bilo je jasno da društveni sloj koji je tako čvrsto interesno vezan za državu nije mogao imati jednaku snagu za demokratizaciju zemlje kao onaj kome je u Zapadnoj Evropi dopao zadatak da, u ime društva i građana, primoravaju državu na postepeno povlačenje.

Kao predstavnici društvene elite državni službenici su formirali i prve političke stranke u Srbiji. Stranačke vođe dolazile su iz uske prestoničke i intelektualne elite i njihovi lični odnosi bili su jedan od presudnih kriterijuma prilikom formiranja stranačkog vođstva. Politički sukobi koji su kasnije izbijali u samim strankama dobijali su, zbog toga, privatnu notu, pa su, često, tokom 19. i 20. veka dovodili do cepanja stranaka, što je bio najčešći način na koji je nastajala druga generacija stranaka[52] . Činjenica da su se stranački sukobi odvijali između rođaka, nekadašnjih prijatelja i kumova dovodila je do toga da se privatni ton iz unutrašnjepartijskih odnosa prelivao na ukupan politički život, dajući mu strast gotovo nepoznatu zrelim političkim društvima. Shvatanje stranke kao proširene porodice, a stranačkog vođe kao oca[53] i svođenje unutrašnjih odnosa na lične afinitete dovodilo je do toga da je čitav javni prostor postajao zasićen ličnim odnosima, dok su politička načela zamenjivana strasnim odnosima ljubavi i mržnje koji su kočili rad državnih institucija, stavljajući lični iznad javnog interesa.

Ta politička strast skoro je u potpunosti određivala svakodnevicu, čime se stvarao utisak da se radi o društvu preopterećenom politikom, društvu u kome politika određuje sve ostale dimenzije života[54] . Međutim, kada se analiziraju politički diskurs, štampa, proglasi, govori, skupštinske rasprave lako se uviđa da je, zapravo politike bilo veoma malo[55] . To je jedan od razloga koji su dovodili do toga da je u srpskom političkom diskursu bilo malo programskog, načelnog, principijelnog, malo jasnih političkih pozicija. Zbog toga i danas zvuči bolno poznato zaključak jednog od najvećih intelektualaca i političara tog vremena Jovana Skerlića: „Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ona ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“[56] .

Političke stranke imale su, u siromašnom društvu, veliki ekonomski i socijalni značaj. Njihove veze sa finansijskim tokovima u zemlji nisu nikada ozbiljnije istraživane u istoriografiji, ali je poznata činjenica da se smatralo da određene bankarske ustanove „pripadaju“ pojedinim političkim partijama. O osnivanju i daljoj politici centralne, Narodne banke odlučivali su naprednjaci, Zemaljsku banku su 1906. godine osnovali radikali, a ona je finansirala i izdavanje stranačkog lista Samouprava. Izvoznu banku držali su samostalci i radikali, Prometnu samostalci koji su imali vodećeg uticaja i u Upravi fondova. U Privrednoj banci odlučivali su naprednjaci, a u Vračarskoj štedionici liberali[57] . U uvek tranzicionoj srpskoj privredi politika je bila put kojim su se ostvarivali privredni interesi. Bliskost vladajućim krugovima obezbeđivala je dobijanje boljih poslova pa su i retki finansijski moćniji privrednici bili prinuđeni na blisku saradnju s državom i na zavisnost od stablino nestabilnih političkih prilika. To je političke stranke kao ključne demokratske institucije sada vezivalo ne samo za državu, već i direktno za tokove novca u društvu u kome je skoro kontinuirano dominirao princip monopola na uskom i strogo kontrolisanom tržištu[58] . U uslovima finansijskog i privrednog monopola, stvarala se partijska zavisnost, koja je dodatno urušavala samostalnost političkih stranaka i mogućnost da one odlučnije deluju u pravcu otvaranja društva. Odluke i interesi klijentelističih grupa u političkim strankama bili su važniji od procedura i zakona. Ta moć političkih stranaka proizlazila je iz nemoći građanskog društva koje nije imalo dovoljno snage da ograniči vlast. S druge strane, biti u stranci i biti na vlasti bilo je jedan od najvažnijih faktora socijalne mobilnosti, jer je u siromašnom i usporenom društvu politika bila jedan od glavnih načina da se obezbedi sigurnija i bolja egzistencija[59] . U tome je ležao jedan od razloga zbog kojih se vlast branila svim sredstvima. Silazak s vlasti se identifikovao s krajem privilegija, s oduzimanjem imovine, a često i s životnom ugroženošću. To je bio još jedan od uzroka koji su činili da je borba za vlast više ličila na puzeći građanski rat nego na takmičenje različitih načela i koncepata.

Većina primera navedenih u ovom radu sasvim su prepoznatljivi i današnjim stanovnicima Srbije, što potvrđuje tezu o političkoj kulturi kao jednom od procesa dugog trajanja. Istovremeno, zbog toga se postavlja i pitanje potencijala srpskog društva za demokratske promene. Ili da preformulišem: da li treba čekati da se društvo razvije da bi se tek potom uvele moderne demokratske institucije ili uvođenje institucija ima svoju važnu ulogu u ukupnom razvoju društva. Opredelila bih se za ovaj drugi odgovor. Srpski slučaj s kraja 19. i početka 20. veka ukazuje na nekoliko značajnih zaključaka. Prvo, bez obzira na stvarne motive, čini se da je od izuzetnog značaj bila već sama činjenica da se intelektualna i politička elita Srbije u to vreme odlučila za transfer liberalnog modela, i to u trenutku kad su joj iz mnogih istorijskih, političkih, pa i geografskih razloga mogli biti bliži modeli susedne Austro-Ugarske, Nemačke ili Rusije. Opredeliti se za tada slabije poznate i udaljenije, francuske, britanske, švajcarske i belgijske uzore, značilo je i izbor vrednosnog sistema koji je mogao biti uspešan okvir razvoja, kao što je u slučaju mnogih zemalja (od Grčke preko Italije do Španije, Portugalije ili Irske) pokazala kasnija istorija Evrope. Bio je to, dakle dobar početak, koji je mogao doprineti stvaranju povoljnog odnosa politike i društva koji su motivišuće mogli da deluju jedni na druge. Iz mnogih razloga koji se u ovom radu ne mogu pobrojati do tog happy end-a u srpskom slučaju nije došlo.

Ipak, jedan drugi zaključak koji se može izvući donosi notu opitimizma u razmišljanje o odnosu institucija i društva. Radilo se o tome da je posle više od decenije od kada su principi parlamentarne demokratije uvedeni u Srbiji početkom 20. veka, sistem u mnogim slučajevima počeo da funkcioniše sam, nezavisno od volje političkih aktera, ili čak suprotno njihovoj volji. Radilo se o sve brojnijim situacijama u kojima su parlamentarna pravila nužno delovala sama po sebi, uprkos svim pokušajima da se svako pravilo izbegne ili zaobiđe. Da dam bar jedan primer: neophodnost da vlada bude zasnovana na skupštinskoj većini dovela je, zbog nepostojanja te većine, inače krvne protivnike na političkoj sceni Srbije u neminovnost da formiraju koalicione vlade, što je s vremenom menjalo i retoriku i suštinske odnose među učesnicima političkog života, postepeno razvijajući i političku kulturu. Ili, drugi primer: stalnost izbora počeo je da uvodi svest o normalnosti političkih promena, čime se umanjila žestina političkih obračuna, pa su počeli da se menjaju odnosi između vlasti i opozicije, većine i manjine. Tačno je da ovaj rad svedoči o primerima koji su činili da su moderne institucije u Srbiji bile hronično derogirane, da su tonule u živo blato, ali navedeni primeri pokazuju da se iz tog kruga moglo izaći. Ratovi koji su započeli 1912. godine prekinuli su postepeni razvoj političke kulture u Srbiji, ali ostalo je mnoštvo dokaza koji bi potvrdili tezu da moderni institucionalni okvir ne mora biti samo posledica, već i uslov razvoja.

Peščanik.net, 30.12.2010.

Srodni linkovi:

RADIO emisija – Lepša istina

Dubravka Stojanović – Apis: povratak na mesto zločina

Dubravka Stojanović – Politička ubistva i prevrati u Srbiji 1817 – 2003.

Olga Popović-Obradović – Pogled u ‘Zlatno doba’ srpske demokratije

Olga Popović-Obradović – Lojalnost bez distance

Olga Popović-Obradović – O legitimitetu monarhije

Mirko Đorđević – Majski prevrat 1903-2013.

———–    

  1. “Obični poslovi“, u: Odjek, 27. april 1909.
  2. „Kralj, ustavnost, apsolutizam, demokratizam, parlamentarnost“, u: Nedeljni pregled, 14. mart 1910, s. 138.
  3. „Hajdučija“, u: Politika, 10. avgust 1907.
  4. „Na novu godinu“, u: Trgovinski glasnik, 11. januar 1904.
  5. „Uvodnik“,u: Trgovinski glasnik, 11. jun 1906.
  6. „Uvodnik“, u: Trgovinski glasnik, 10. jul 1905.
  7. „Rešenje krize“, u: Štampa, 29. mart 1908.
  8. „Ljudi i moral u skupštini“, u: Štampa,30. jun 1907.
  9. Govor Andre Đorđevića, u: Stenografske beleške Narodne skupštine, 1905-I, 16. decembar 1903, s. 258.
  10. O tome više: Latinka Perović, Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova 19-21, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2006.
  11. Opširnije u: Dubravka Stojanović, „Simboli i ključne reči u diskursu političkih stranaka u Srbiji početkom 20. veka“, u: Godišnjak za društvenu istoriju, 1-3 (2002), pp. 29-51.
  12. O srpskoj štampi 20. veka vidi: D. Stojanović, “Javnost u Srbiji 1903-1914. Skica za portret srpskog društva”, u: Godišnjak za društvenu istoriju, 1-2. 1996, Beograd 1997, 40-51.
  13. “Odjekovcima”, u: Samouprava, 2. avgust 1905.
  14. „Klevetnicima oko Samouprave“, u: Odjek, 21. maj 1905.
  15. D. Stojanović, “Partijske elite u Srbiji 1903-1914. Uloga i način vladanja”, u: Jugoslovenski istorijski časopis, 2, 1997, s. 41-51.
  16. Mnogobrojne primere koji to dokazuju vidi u: D. Stojanović, Srbija i demokratija, s. 375-421.
  17. Citirano prema: O. Popović-Obradović, “Odnosi prema kralju i monarhiji”, u: Kakva ili kolika država. Ogledi o društvenoj i političkoj istoriji Srbije 19-21. veka, Beograd 2008, s. 156.
  18. O ideji izbornosti monarha vidi: O. Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji…, s. 333-370.
  19. Citirano prema: O. Popović-Obradović, “Odnosi prema kralju i monarhiji”, s. 159.
  20. Isto.
  21. L. Perović, Između anarhije i autokratije, s. 138-156.
  22. Govor Mihaila Đorđevića, Stenografske beleške Narodne skupštine, 1910-1911, 17. mart 1911, str. 32.
  23. O slučaju Novaković detaljno vidi u: O. Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji, s. 325-329; 385-389.
  24. „Posle šest godina“, u: Pravda, 29. maj 1909.
  25. „Stambulovština“,u: Pravda, 28. januar 1907.
  26. A. de Tokvil, Demokratija u Americi, Beograd 2002, s. 219.
  27. „Liberalna- srdita nemoć“, u: Samouprava, 4. mart 1908.
  28. „Načelo većine i pravo manjine“, u: Samouprava, 29. februar 1908.
  29. „Samostalci ruše parlamentarizam“, u: Samouprava, 29. maj 1907.
  30. „Borba protiv većine“, u: Samouprava, 3. april 1908. Isti stav vidi i u: Samouprava, 28. januar 1907; 29. februar 1908.
  31. Govor Ivana Pavićevića, u: Stenografske beleške Narodne skupštine, 1906, 17. novembar 1906, s. 540.
  32. O kontinuitetu partijske države vidi: Olga Popović-Obradović, „(Jedno)partijska država“, u: Povelja, br. 103-104, januar – februar 2007. Latinka Perović, Između anarhije i autokratije, s. 119.
  33. Olga Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji, s. 317.
  34. „Vlada i skupština“, u: Odjek, 26. mart 1913.
  35. Stenografske beleške Narodne skupštine, 1906, s. 271-348. detaljna pravna analiza ovog slučaja u: O. Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji, s. 318.
  36. S. Protić, Ustavna i društveno-politčka pitanja, I-III,Delo, I-II, 1894, s. 117.
  37. O. Popović-Obradović, „Ustavnost i vladavina prava“, u: Kakva ili kolika država, s.57-224.
  38. S. Jovanović, Ustavno pravo, Beograd 1907, s. 230.
  39. Misli se, na prvom mestu, na kraljevo pravo da obori vladu koja je imala skupštinsku većinu. Većina evropskih ustava i dalje je kralju to pravo priznavala, ali se u parlamentarnim monarhijama smatralo da on ta prava ne treba da primenjuje. U periodu od 1903. do 1914. srpski kralj je dva puta to pravo primenio, obarajući većinske vlade u krizama 1905. i 1906. godine. O tome vidi: D. Đorđević, „Parlamentarna kriza u Srbiji 1905. godine“, u: Istorijski časopis, XIV-XV, 1963.
  40. „Parlamentarna hronika“, u: Arhiv pravnih i društvenih nauka, XIII- 1912, s. 434-435; K. Kumanudi, Administrativno pravo, Beograd 1909, s. 59.
  41. Pravnu analizu ovog slučaja vidi u: O. Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji, s. 355-387.
  42. O delovanju vanustavnih činilaca vidi: Vasa Kazimirović, Crna ruka. Ličnost i događaji u Srbiji od prevrata 1903. godine do Solunskog procesa 1917. godine, Kragujevac: Iskra, 1997.
  43. „Fuzionaški pašaluk“, u: Odjek, 30. novembar 1913.
  44. V. Marinković, „Odvojeno mišljenje Narodnoj skupštini“, u: Stenografske beleške Narodne skupštine, 1. mart 1914, s. 1142.
  45. „Izveštaj skupštinskog odbora“, u: Stenografske beleške Narodne skupštine, 1. mart 1914, s. 1137.
  46. Vidi : D. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević, II, Beograd 1990.
  47. O sukobu vojnih i civilnih vlasti u Srbiji 1914. godine vidi: V. Kazimirović, Crna ruka. Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917. godine, Kragujevac 1997; V. Vučković, „unutrašnje krize Srbije i Prvi svetski rat“, u: Istorijski časopis, XIV-XV, 1963-1965, s. 177-189; D. Bataković, Sukob vojnih i civilnih vlasti u Srbiji u proleće 1914“, u: Istorijski časopis, XXIX-XXX, 1982-1983, s. 156-173.
  48. Dragoslav Janković, Rađanje parlamentarne demokratije. Političke stranke u Srbiji 19. veka, Beograd: Plato, 1997; o stranačkim programima vidi: V. Krestić, R. Ljušić, Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918, Beograd 1991.
  49. O stvaranju društvene elite u Srbiji putem obrazovanja vidi: Lj. Trgovčević, Planirana elita. O studentima iz Srbije na stranim univerzitetima u 19. veku, Beograd 2003.
  50. Detaljnije u: Dubravka Stojanović, “Party Elites in Serbia 1903-1914: Their Role, Style of Ruling, Way of Thinking“, in: Eliten in Sudosteuropa. Rolle, Kontinuitaten, Bruche in Geschichte und Gegenwart, ed. W. Hopken, H. Sundhaussen, Munchen 1998, pp. 129-143.
  51. O srpskom građanstvu vidi detaljnije u: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 173-195.
  52. Detaljnije u: D. Stojanovć, Srbija i demokratija, s. 245-283. O današnjim politikim stranakama vidi: D. Stojanović, Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (1985-2009), Beograd 2010, s. 120-173.
  53. D. Stojanović, „Simboli i ključne reči u diskursu političkih stranaka u Srbiji početkom 20. veka“, u: Godišnjak za društvenu istoriju, 1-3, Beograd 2002, s. 29-51.
  54. Opširnije: D. Stojanović, Kaldrma i asfalt, s. 237-243.
  55. Primere vidi u: D. Stojanović, „Simboli i ključne reči…“, s. 34-37.
  56. J. Skerlić, Feljtoni, skice i govori, Sabrana dela VII, Beograd 1964, s. 126.
  57. D. Milić, „Privreda Beograda“, u: Istorija Beograda, 2, Beograd 1974, s. 349-424.
  58. O istoriji srpske privrede vidi: N. Vučo, Privredna istorija Srbije do Prvog svetskog rata, Beograd 1955.
  59. Dubravka Stojanović, Kaldrma i asfalt,s. 239-243.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015), Populism the Serbian Way (2017), Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021), Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021 (2023).

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)