U pravu je ministar pravde Nikola Selaković, koji je u „Utisku nedelje“ rekao kako je ovdašnja situacija promenjena posle oslobađajućih presuda Markaču, Gotovini i Haradinaju. Kao da smo svi u jednom liftu koji se pomeri sprat više, a onda se naglo spusti sprat ili dva, ili sve do podruma.
To je ono što stanovništvo čini tako izbezumljenim, tako nesigurnim, pa je onda moguće da se izrelativizuju svi pojmovi, i da se zasad samo „naoruža“ netrpeljivost prema nekome ili nečemu što se proglasi za krivca. To znamo, zar ne? „U destabilizovanim fazama društva obično donji slojevi isplivavaju na površinu“(From).
Sećam se slične atmosfere s početka suđenja Miloševiću u Haškom tribunalu. I tada je bilo: Zapali unutrašnjeg neprijatelja ili veštice, kurve, ženetine. Agente Cije, Mosada, Vatikana…
A onda dalje u našu divnu, uzoritu i ničim neukaljanu prošlost tokom ratova kojih nikada nije bilo, samo što posledice izbijaju iz ormana, izranjaju iz vode, odigravaju se u samoposlugama, školama, po trgovima za doček Nove godine. Ne zna se ni broj nezaposlenih, žrtava „privatizacije“ i nastavka ratova drugim sredstvima (opšte osećanje nepravde), ili „čišćenja“, asanacije terena u bukvalnom smislu, jer je teren, zemlja, očito ono što je preostalo da prodamo, „pa da zaigramo“.
U emisiji Olje Bećković javio se gledalac čiji je utisak da Nikola Selaković, ministar pravde, „lepo izgleda“, a da bi onaj koji do njega sedi (Ivanović, „Dveri“) „mogao da mu bude pomoćnik“. Ne bi taj pomoćnik možda odmah nekoga skratio za glavu, naročito ne u prisustvu ministra pravde i na televiziji, i nije to Sonja Biserko, prisutna, ona je za procesuiranje, već su to Albanci, trenutno odsutni, ali oni prema kojima je legitimno skraćenje za glavu upotrebom vojne sile.
U jučerašnjem broju Danasa jedan čitalac ustaje i protiv „neprimerene karikature Jeremića.“ Možda se sećate Koraksovih karikatura Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, pa ovima dvoma nije padalo na pamet da s tim „polemišu“. Imali su pametnija posla, a to je prvi uradio Vojislav Koštunica, njemu se nisu „dopadale“ Koraksove karikature; i to je bila zagledanost pre u čokoladu (Selaković) iz Haga, nego u opomenu iz karikature. „Od kiča do večnosti“ (Vera Horvat Pintarić).
Eto nas kod vas. Ako su po ministru pravde izjave da je Kosovo nezavisno (Sonja Biserko) i izjava da onoga ko to kaže („Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala“) zbog toga treba skratiti za glavu (gospodin Ivanović) podjednake provokacije (vrednosno i kategorijalno), onda je moguće i da postoji „krivično delo ubistva na mah“. Priznajem da mi to nije jasno, i ako zebem i slutim, ali valjda ministar pravde zna šta govori, i to veoma artikulisano, odmereno i tečno – nemoguće mu je „upasti u reč“, a i ne treba.
Eto tako, ovoga puta neće protiv karikatura ustajati „čelnici“, već čitaoci i gledaoci (Odjeci i reagovanja?), dakle oni koji treba da znaju šta da rade, u ime demokratije i volje naroda za koga znamo da mu idu na nerve, upravo oni agenti u koje je, prema anketama od pre nekoliko godina, narod imao veće poverenje nego u partije.
Ali, situacija se promenila i postala je bezglavo provincijalna u našoj krčmi, u kojoj su reprize moguće. Samo sada više ne na nebu, kao onda dok smo u centru pažnje bili, već u podrumu, ili baš ako hoćete direktno „u pivnici“, ne minhenskoj, nego našoj, nadasve specifičnoj i originalnoj. Kako do toga dođe? Pa i tako što je iz budžetske linije 481, namenjenoj nevladinom sektoru, izdvojeno devedeset i tri miliona za veroučitelje, jednog od njih smo konačno gledali i u „Utisku nedelje“, i većina tog budžeta „izdvojena“ je za Crkvu, koja je takođe nevladina organizacija bez plaćanja poreza, dok je tek polovinu od toga dobio Crveni krst, a ostale je „finansirala Cija“, a na to se plaća porez.
Danas, 22.01.2013.
Peščanik.net, 23.01.2013.