Razgovor vodio Miloš Ćirić
Kako je u Hrvatskoj stvaran teren za česte obračune pripadnika kriminalnog podzemlja koji su kulminirali jučerašnjim ubistvom vlasnika Nacionala?
Ubistvo Ive Pukanića je kulminacija stanja koje traje od 1999. godine kada se dogodio neuspešni pokušaj obračuna sa tzv. zločinačkom organizacijom. Tada je sprovedena akcija koja je, mada minimalno, ličila na Sablju. Međutim, taj obračun je bio loše obaveštajno pripremljen, izveden je brzopleto, što je prouzrokovalo da cela akcija padne kao žrtva nesposbnosti hrvatskog pravosuđa. Od tada na dalje pripadnici te iste zločinačke organizacije trebe se među sobom, dok je kontrola nad organizovanim kriminalom ispuštena mnogo pre toga, ja bih rekao još 1990. kada se u Hrvatskoj, kao i kod nas, kriminalci pojavljuju kao najveći domoljubi, heroji sa ratnim, pre svega pljačkaškim prošlostima.
Može li Hrvatska da sprovede svoju verziju Sablje?
Hrvatska u svetu deluje kao neozbiljna država jer ne može da sprovede ništa slično akciji Sablja. U Hrvatskoj je trenutno nemoguće uraditi tako nešto, jer je Sablja bila pripremana mesecima ranije, u okviru akcije Svedok. Sve strukture hrvatskog sistema moraju da krenu od nule, ali samo pod uslovom da se stvori politička volja da se ne staje ni pred kim, pa ni pred raznim herojima, junacima, domoljubima i patriotama.
Ko je bio Ivo Pukanić, kakve su njegove veze sa kriminalnim grupama i kako biste opisali novine čiji je vlasnik bio?
Pukanić je karijeru počeo kao novinski fotograf radeći u Startu, kasnije se oženio bogatom ženom, čiji je novac investirao u pokretanje Nacionala. Nacional je brzo po osnivanju počeo da gubi na kredibilitetu jer je postojao opšti konsenzus o tome da je Pukanić povezan sa Petračem i drugim žestokim momcima. Nacional je tako postao instrumentalizovan, dok se Pukanić istakao u pravdanjima i odbrani Ante Gotovine. On je čak dobio i nagradu Hrvatskog novinarskog društva za intervju sa Gotovinom, za kojeg se kasnije ispostavilo da je falsifikat. Nacional je, mutatis mutandis, ono što je u Srbiji bio Identitet.
U liku Ive Pukanića hrvatsko podzemlje je videlo neku vrstu medijske podrške i saveznika. Negde oko 2000. Pukanić je počeo da se povezuje sa Hrvojem Petračem koga je kasnije, nakon pobede SDP na januarskim izborima 2000, vodio po ministarstvima predstavljajući ga kao poslovnog čoveka. Petrač je jako bogat čovek koji je bio umešan u otmicu sina generala Vladimira Zagorca zajedno sa Ivanom Matekovićem, koji je nama dobro poznat još od 11. marta 2003. To je onaj čovek koji je iz Hrvatske došao u posetu svojim prijateljima, pripadnicima Crvenih beretki, dan pre ubistva premijera Đinđića. Tada ga je dočekao Boško Jović, današnji oficir žandarmerije i lažni svedok u procesu protiv ubica premijera Đinđića.
Petrač je proteklih meseci Zagorca optuživao da je proneverio 5 miliona dolara vredne dijamante i nakit, imovinu hrvatskih Jevreja koja je bila opljačkana za vreme NDH i sakrivena kod Crkve, koji su bila garancija za nabavku oružja. Zagorec je zatim pobegao u Austriju i nedavno je izručen Hrvatskoj.
Od tog trenutka stvari počinju da se zgušnjavaju. Ubijena je Ivana Hodak, ćerka advokata generala Zagorca, što je dovelo do nervoze i kod Pukanića, jer su njegove veze sa Petračem i mafijom bile dobro poznate.
Pukanić je ubijen u akciji mafije da bi mu se začepila usta jednom za svagda. On je verovatno bio u posedu raznih saznanja koja bi sigurno ugrozila nekoga iz mafijaške strukture sa kojom je bio povezan.
Ubistvo Ive Pukanića je očajnički gest mafije, ono se dogodilo u situaciji u kojoj je policija veoma aktivna, kada napete mafijaške strukture preduzimaju i ovakve poteze. Pukanić je uklonjen zbog informacija koje je imao. Pre samo tri-četiri dana u Nacionalu je objavljena „eksluzivna“ vest da je Ivana Hodak ubijena u banalnoj pljački, te da njeno ubistvo nema veze sa kriminalom, što je značajan indikator koliko je velika nervoza vladala pre ubistva.
Ivo Pukanić je neka vrsta Gradiše Katića koji je uspeo u životu, isto kao što je Hrvoje Petrač neka vrsta Dušana Spasojevića koji je uspeo u životu.
Da li je obećavajuća jednoglasna reakcija svih političkih faktora u Hrvatskoj na Pukanićevo ubistvo u smislu namere države da se obračuna sa organizovanim kriminalom?
Svi politički faktori su oštro reagovali da ovaj događaj, ali policija i dalje oseća da postoji nedostatak političke volje da se ide do kraja pa makar stradali i veliki heroji domovinskog rata. Dok se ta barijera ne probije, od suštinskog obračuna sa organizovanim kriminalom nema ništa.
Ovakvi akti nasilja su, zapravo, nastavak kriminalnih poslova drugim sredstvima. Glavni problem je suviše bogata i razgranata organizacija podzemlja. Kada se počne ispitivati odakle im novac, mercedesi i hameri, odnosno kada uprava prihoda uzme stvari u svoje ruke, tada će se stvari rasčistiti. Podsećam da čuveni Eliot Nes nije bio agent FBI, ni policajac, već poreski inspektor.
S druge strane, mislim da su sprovedene kadrovske promene odličan potez. Na čelo ministarstva hrvatskog pravosuđa doveden je iskusni diplomata Šimonović, a dva briljantna policajca Karamarko i Faber, postavljeni su na čelo ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno direkcije policije. Ako njih trojicu puste da rade svoj posao, postoji nada da se organizovanom kriminalu u Hrvatskoj zadaju ozbiljni udarci.
U kojoj meri bi se efekti borbe protiv organizovanog kriminala u Hrvatskoj reflektovali na region i Srbiju?
Hrvatsko, kao i srpsko, organizovano podzemlje se pre svega preliva na teritoriju BiH, jer su pripadnici kriminalnih grupa, u najvećoj meri, ratni drugovi sa duplim državljanstvima, prijatelji iz rata. Ako se krene u ozbiljno rasčišćavanje u Hrvatskoj, onda će biti lakše i svima u regionu, jer su te organizacije upućene jedna na drugu, što bi u svakom slučaju bilo povoljno za sve u okruženju.
Peščanik.net, 24. 10. 2008.