Pored privilegije da se „setiš mnoštva čudovišnih stvari baš u trenutku kada te vode na gubilište“ (omiljeni Dostojevski, zajedno sa Solženjicinom i Putinom, tako se često setim izreke Danila Kiša kako ovde ruski tenkovi dolaze preko ljubavi za Dostojevskog), ima se ovde i privilegija posmatranja svakodnevice kao neverovatnog materijala za interdisciplinarnu analizu, prosto riznica je to istovremenog dešavanja samo prividno različitih čuda.
Dubravka Stojanović prekjuče, kao gost komentator u Blicu, u tekstu „U poseti Karađorđu“, u „povratku još jednom na ozloglašenu izjavu Velimira Ilića ‘Vi idete Karađorđu u posetu u Orašac, a poziv šalje Rasim Ljajić… To je vređanje dostojanstva ove države, Karađorđa, uvreda za sve što je srpsko“, govori o mitskoj matrici ove kriminalne izjave. Stojanovićeva, kao i uvek, sjajno analizira sve poraze koji su posledica takvog shvatanja prošlosti koja ne prolazi, koja je prezent, koja još uvek traje, u kojoj se ništa ne menja. „Preci, savremenici i potomci žive zajedno, u istorijskom prezentu. Istorija nije proces, ona je okamenjeno vreme. Kosovska bitka još uvek traje, a Turci su svuda oko nas.“
Savršeno rečeno, između ostalog, i odakle ovde neprekidna proliferacija i stratifikacija neprijatelja. Međutim, ja bih povodom Ilićeve izjave da zabeležim nešto o Ilićevom i takvom shvatanju prijateljstva i prijatelja. Kako bi inače bile obavljene tolike posete Velimiru Iliću u bolnici?
„Bilo mi je veoma drago kada sam video Rasima, on i ja smo bili i ostali veliki drugari“, kaže Ilić.
„I’ll kill you for nothing.“
Ubiću te ni za šta. Dragi prijatelju.
Bio je tu preko neko veče i maestro Morikone, pisac muzike za filmove, između ostalih i „Za šaku dolara“, filmove iz kojih je ovaj citat bio i ostao omiljen. Ali, priroda invencija je i da mogu nastati istovremeno na različitim stranama sveta, a i da su umetnička i životna istina dve različite stvari. Ovdašnja životna istina jeste da nema ničeg slađeg do zaklati, na bilo koji način, a kako smo videli tokom ovdašnjih i jučerašnjih ratova, i doslovno, prijatelja.
„Ti si mi prijatelj, ubiću te ni zbog čega.“
Kako je Ilić nepresušni izvor karakterističnih stvari, da ne kažem uopšteno pa time i delimično netačno, subjekt moguće analize mentaliteta, ta fantastična stvar jeste da prvo nekoga nazoveš prijateljem, a potom mu zabiješ nožu leđa. „Rasim je moj prijatelj, i ja imam mnogo više prijatelja u Pazaru, nego bilo ko od vas“, e to je osnovica u svakom času mogućeg verbalnog i neverbalnog nasilja.
Neki bi rekli „ur fašizma“, ali i meni je već muka od višedecenijskog ponavljanja očiglednih stvari. Da bi one bile primećene, treba da se potuku dva radikala, „naprednjački i nazadnjački“. Kao na primer da radikali tuku. Dok Oli Ren izlazi na druga vrata.
Evo kako se „priča priča“. „On je veoma dobar čovek, jeste da je Šiptar, ali izuzetno je pošten, uvek kada smo išli na letovanje, ostavljali smo im ključeve, nikada ništa nije falilo..“
Samo, nema više letovanja.
Ili, znate već onu: „Ja nisam nacionalista, samo, ipak, sve bih ih zaklao“.
A posle bih večerao, pio i pevao, sve sa njima, u Pazaru, ili na drugom mestu.
Šta fali, svi smo mi prijatelji i sve je stalno isto, jer ćemo se svi mi dogovoriti da su oni krivi, u kafani ili u skupštinskom foajeu.
Baš me zanima koliko će narodnih poslanika odoleti da se ljubazno javi Velimiru Iliću prigodom sledećeg susreta. I da ga ne potapše, tačnije, onako burazerski lupi po nadlaktici, to lupanje po nadlaktici i to „nema veze“, i čuveno, prečuveno „nema problema među nama“, to je taj krucijalni problem koji se ne da rešiti poslovnikom. A koga Velimir Ilićsamo personifikuje, jer nema tu vrstu pameti da se uvek do kraja ne izrazi. Pa i ovoga puta kaže slogan, gori od ama baš svake psovke: „Između Rasima i mene nema problema“.
„Nema problema“, pre i posle svega, uzrok je „stanja nacije“, i države.
Ili, kako je to suvereno sumirao Žarko Korać u Kažiprstu: „Oni su svi rešili, odlučili, da je samo populizam ono što ima da postoji“.
Danas, 18.02.2009.
Peščanik.net, 18.02.2009.