Ucena

Radio emisija 18.02.2011, govore: Vesna Rakić-Vodinelić i Borka Pavićević.

Svetlana Lukić: Ove nedelje su se oglasili i predsednik države i predsednik vlade. Mirko Cvetković je živnuo, srećan je što se otarasio Mlađana Dinkića, tek sada shvatam zbog čega je mnogo bolje kada predsednik vlade ćuti. Bilo je neprijatno slušati ga kako nas ubeđuje da, eto, sada vlada može da radi kako treba, kako je atmosfera na sednicama vlade konstruktivna i kako će sada sve ići kao podmazano. A povodom groznih verbalnih napada na Aidu Ćorović iz novopazarske nevladine organizacije Urban In, lepljenja umrlica novinarima Insajdera i Televizije B92 po Lazarevcu i okolini, oglasio se saopštenjem i predsednik države. U tom saopštenju kaže – Srbija nikada nije bila niti će biti zemlja nacionalne netrpeljivosti, šovinizma i govora mržnje. Ja stvarno više ne mogu da utvrdim u kojoj zemlji taj čovek živi ili u kojoj paralelnoj stvarnosti obitava. Sve to šef države kaže u trenutku u kome klerofašističke i razne druge opskurne verske organizacije divljaju po blatu Marićevićeve jaruge, asfaltu Novog Sada, kaldrmi Novog Pazara i lazarevačkim sokacima.

Predsednik reče i da će se, naravno, otkriti ko kvari imidž njegove zemlje. Pa, neka za početak da da se istraži onaj čuveni trag novca, one nalepnice, umrlice su kvalitetno štampane, u velikom broju primeraka, neko je to lepio, neko je to organizovao. Dakle, ti ljudi imaju dovoljno novca, odakle? Bojim se da taj trag novca niko ne prati, jer bi se u nekoliko koraka, u nekoliko polukoraka, stiglo do stepenica državnih institucija, ministarstava i do vrata crkve.

Ovih dana s pravom je na tapetu muftija Zukorlić. Neki kažu da je takav muftija logičan u zemlji u kojoj je jedan od nauticajnijih vladika Amfilohije Radović, da je Zukorlić odraz našeg mitropolita. To je tačno, međutim, muftija Zukorlić nije mali, nije maloletan i snosi odgovornost za sve to što radi i što govori u poslednje vreme. On je proizveo i sve te mladiće i devojke po Pazaru i okolini koji glume veću Ajšu od Ajše, i većeg proroka od Muhameda. Ovih dana se “proslavila” izvesna Aida Rašljanin, koja je napisala to zaista odvratno pismo o Aidi Ćorović, jer se ova usudila da kritikuje ubrzano uvođenje nove mode među mlade sandžačke muslimanke, zabrađivanje. Ali ne samo to, nego i nameru muftije Zukorlića da po hitnom postupku uvede razna druga „dostignuća“ teokratskih država širom sveta. Malo smo zatečeni tim novogovorom i idejama koji su se mogli čuti na raznim tribinama u Novom Pazaru, na to nismo navikli, kao što smo navikli i oguglali na štampanje brošura i knjiga koje govore o tome kako treba da izgleda mala pravoslavna devojčica, zašto je šminkanje đavolja rabota… a takve knjige je još pre nekoliko godina štampala Svetigora, čiji je glodur zapravo Amfilohije Radović.

Ali, kažem još jednom, to nije nikakvo opravdanje za ponašanje muftije Zukorlića. Ne treba zaboraviti ni odgovornost države. Zbog dva, tri poslanika koja su dolazila iz Pazara, i DSS i DS su trgovale čas sa Ugljaninom, čas sa Ljajićem, dopuštali im da u Pazaru rade šta hoće. A da ne pominjem kakav je haos napravilo naše čuveno ministarstvo za ljudska i manjinska sa Bošnjačkim nacionalnim savetom, pokušavajući svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima da spreči da taj savet kontroliše muftija Zukorlić koji je na izborima dobio većinu glasova.

Pre nego što čujete naše današnje sagovornice, Vesnu Rakić-Vodinelić i Borku Pavićević, evo skraćenog snimka tribine na kojoj je Aida Rašljanin obašnjavala svojim sestrama zbog čega vređaju samog Proroka ako idu okolo gologlave i koga sve provociraju ako imaju kratku suknju.

Aida Rašljanin: Gospodaru naš, hvala ti što si od šest milijardi i nekoliko miliona ljudi na planeti Zemlji odabrao da mi budemo od onih milijardu i nekoliko miliona muslimana muslimani. Gospodaru, hvala ti što si od tih milijardu i nekoliko miliona muslimana, od onih koji imaju samo ime muslimansko, odabrao da mi ti robujemo. Čovjek uvjek želi više, a ti si nam milosniče dao previše. Dao si nam da budemo umet tebi najdražeg roba. Koji je narod imao poslanika koji se cijele noći molio za svoj umet, pa ko je imao veću blagodat od nas?

Tema večerašnje tribine jeste hidžab islamskog odjevanja žene. Primijetila sam jedan veliki nedostatak. Ovdje ima puno sestara koje nisu pokrivene. Uzvišeni Alah u Kuranu kaže – o vjerovjesniče, reci ženama svojim i kćerima svojim i ženama vjernika, neka spuste haljine svoje niza se. Tako će se najlakše prepoznati, pa neće napastvovane biti. Žena koja svoje tjelesne lepote otkrije pred svakim prolaznikom biva napadnuta. Ukoliko ulicom idu dvije bliznakinje, jedna pokrivena, a druga ne i prilazi neki narkoman, neki paćenik, šta mislite koju će prvo napasti? Veliki broj djevojaka kaže da nije još uvjek sigurna da li je hidžab obaveza. Da je muftija ili bilo ko drugi naredio pokrivanje žene, onda bi mogle postaviti sebi ovakvo pitanje. Međutim, to je naredio uzvišeni Alah. Na mnogim mjestima je gospodar svih svjetova naredio pokrivanje žene, i uopšte mi nije jasno zar posle toga treba nekome posebno objašnjavati zašto žena treba biti pokrivena. Sad bih vas upitala, ko je spreman da posle ovog govora ustane i stavi hidžab? Ko je još spreman da ustane i u ime Alaha stavi hidžab? Evo još jedne sestre. Sestre koje su večeras odlučile da stave hidžab imaju garderobu od donatora i iznenađenje koje će im za neki dan stići iz Turske.

Svetlana Lukić: Ovih dana vlada virus H1N1, mnogi ljudi se razboljevaju, međutim, nije to jedini virus koji hara zemljom, izgleda da se pojavio i neki koji štedi pluća i grlo ali uništava IQ. Taj sastojak dramatično opada u organizmu ljudi, od vrha države, pa do tzv. običnog sveta. Naša prva sagovornica je Vesna Rakić-Vodinelić. Počeli smo razgovor od smene, ostavke, šutiranja… Mlađana Dinkića

Vesna Rakić-Vodinelić: Meni su najinteresantnija bila objašnjenja koja su oni uzajamno prebacivali jedan drugom. Počeću od Dinkićevog, koji je kao osnovni razlog za svoje nezadovoljstvo naveo to da vladom zapravo ne rukovodi Mirko Cvetković nego Boris Tadić. Nije mi bilo jasno zašto neko od vaših kolega nije zapitao gospodina Dinkića kada je to zapravo primetio. Od samog početka formiranja ove vlade glavni komentar, što političkih analitičara, što novinara, pa i građana bio je taj da je to vlada sa slabim predsednikom i da ju je, na ovaj ili onaj način, sastavio predsednik republike. Sada, kada takvo obrazloženje čujete posle tri godine, od potpredsednika te vlade, ne možete baš biti uvereni u njegovu verodostojnost. Sa druge strane, kada je premijer Cvetković obrazlagao zbog čega je predložio smenu Dinkića sa mesta potpredsednika vlade i mesta ministra za ekonomiju i regionalni razvoj, on je kazao da je jedna od najvažnijih Dinkićevih grešaka ta što nije uspeo kao ministar, a dokaz za to je što u Srbiji vlada velika nezaposlenost. I na toj konferenciji za štampu je nedostajao neki vaš entuzijastični kolega ili koleginica koji bi se zapitali – pa dobro gospodine Cvetkoviću, a kada ste vi primetili da u Srbiji vlada velika nezaposlenost. Dakle, ta njihova obrazloženja su neozbiljna zato što su očigledno lažna. Očigledno je da se njima prikriva neki drugi motiv i on je, naravno, vezan za raspored političkih, a moguće je i ekonomskih snaga i tajkunizaciju Srbije. On prikriva prave motive i mislim da niko ne treba da ima iluzije o motivaciji jedne ili druge strane. Prosto, ta koalicija je, iz nekih razloga koji mogu relativno lako da se pogode, došla u krizu i sada je reagovano na način na koji je reagovano.

Možda sam naivna, ali meni se čini da je ovaj slučaj sa Dinkićem ipak nesvesno predstavljao jedan korak u dobrom pravcu. Kod nas se često kaže da je ovo partijska država. Meni se čini da je to čak i kompliment. To je država vrhova političkih partija. Cvetković kao da se odjednom naljutio i hteo da pokaže Dinkiću – e sad ćeš ti da vidiš ko je stvarno predsednik ove vlade. Ako je on zaista delovao sa takvom motivacijom, makar i nezrelom, bolje je nego da je delovao pod pritiskom one političke stranke čije interese u toj vladi zastupa. Možda je to moje naivno verovanje, ali ako se takav način delovanja ustali možda će se u budućnosti naći neki predsednik vlade koji će reći – ja sam ipak ovde šef, šta se mene tiče šta ti vidljivi ili nevidljivi predstavnici političkih stranaka o tome imaju da kažu ako ja ispunjavam program koji su oni sami na neki način formulisali. Zbog toga to ne mora da bude ni toliko loše. Naravno, ta priča da će vlada sada lepo da radi pošto joj ne smeta tamo neki rđav đak, to je za mene više dekorativno, jer ko dođe na to mesto više će biti pod uticajem G17 nego što će biti pod uticajem predsednika vlade. Možda će poželeti i javno da pokaže taj uticaj i možda će praviti istu vrstu „problema“ koje je Cvetkoviću pravio Dinkić.

Posle izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije pokazalo se da postoji nekoliko vrućih tačaka, koje su manje više političkog karaktera, i koje za sada predstavljaju prilično veliku smetnju za pridruživanje Srbije, za sticanje svojstva kandidata. Jedan od tih problema jeste tzv. reforma pravosuđa. Zakon koji je proturen kroz skupštinu je zapravo neka vrsta Miloševićevog lex specialisa i jednog teksta koji je protivustavan, najkraće rečeno. Drugi problem jesu blanko ostavke. I tu možemo da prisustvujemo debati na temu da li je za blanko ostavke potrebno promeniti ustav ili nije. Nismo promenili ustav ni kad je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost i ne vidim zašto bi to moralo da se uradi sa blanko ostavkama. Način na koji se pitanje pokušava rešiti zapravo je zatrpavanje tog pitanja jer se ono povezuje sa promenom izbornog sistema. To je jedna suviše velika tema, čije bi rešavanje bitno usporilo rešavanje pitanja blanko ostavki. Mislim da se pitanje blanko ostavki može rešiti sa nekoliko zakonskih odredaba, odnosno promena zakona o izboru za parlament, da za to zaista postoji politička volja. Meni se čini da je većina političkih partija iskreno i duboko u duši protiv blanko ostavki, jer tako ne mogu da kontrolišu svoje parlamentarce. Tačno je da bi odstupanje od tog sistema izazivalo potrebu da se izborni sistem prilično radikalno promeni. Ali, čini mi se da je moguće da se od toga odstupi i u okviru ovog proporcionalnog sistema sa Dontovim metodom kada bi se postavila čvrsta pravila o tome kako se daje ostavka, kad mora biti potpisana i da li se mora saslušati poslanik koji daje ostavku. To je pitanje koje je tehnički relativno lako rešivo, ali mora da postoji ozbiljna politička volja koja bi se pojavila kao većina u parlamentu. Posle ovoga sa strankom G17 plus, mogućnosti da se takva politička volja formuliše bitno su se smanjile u odnosu na pre nekoliko dana.

Svetlana Lukić: Među građanima, biračima, postoji zamor od tolikog broja političkih stranaka među kojima većina ne može da pređe cenzus. Sa druge strane, interes velikih partija je da se raščisti ta situacija i da, ako već ne mogu sami da vladaju, uđu u jednu “veliku koaliciiju“. Nekako se sve sklopilo da bi to, imam utisak, relativno lako prošlo u javnosti. Ako se tako nešto dogodi da li mi kao građani treba da kažemo – pa da, što da ne velika koalicija, možda je to rešenje, ili ima razloga da zaziremo od toga?

Vesna Rakić-Vodinelić: Mislim da bi prvo valjalo da kažemo šta podrazumevamo pod velikom koalicijom. Ovde ću se držati jednog nemačkog poimanja, gde se redovno smatra da je to politički savez međusobno ideološki ili politički suprotstavljenih partija, i to savez koji omogućava postizanje komotne većine u parlamentu. Razlozi zbog kojih se formiraju velike koalicije nisu redovni politički. One se formiraju ili u stanjima ozbiljnih ekonomskih nevolja, ili u slučaju kada postoji izlazak iz autoritarnog režima i potreba da se izgradi novi državni i politički poredak, ili su to neka stanja posle ratova. U savremeno vreme velike koalicije postoje, recimo, u Velikoj Britaniji. Ta koalicija je stvorena 2010. godine između dve zaista suprotne političke stranke, Konzervativne partije i Liberalno demokratske partije. U Nemačkoj je između 2005. i 2009. vladala velika koalicija CDU i SPD koja nije imala naročito veliki učinak, ali kada se raspala prvi put se u Nemačkoj neko usudio da glasno izgovori da je multikulturalni program propao. I zato se u Nemačkoj, više nego igde drugde, građani odista pribojavaju velike koalicije. Italija je takođe primer koji bi mogao da bude uznemiravajući. U Berluskonijevoj koaliciji ima i nekih krajnje desničarskih političkih stranaka. Ni u toj zemlji formiranje tako velike koalicije nije donelo mnogo dobrobiti. Ali, Italija i Nemačka su ipak zemlje sa mnogo dužom demokratskom tradicijom nego što je Srbija. Postoje tužioci i sudije koji se usuđuju da protiv čoveka koji se nalazi na čelu vlade, Berluskonija, povedu jedan krivični postupak. Krivični postupak se, doduše pošto je prestao da bude na funkciji, vodi i protiv Žaka Širaka. Prva velika koalicija koja je formirana u Srbiji bila je posle svrgavanja Miloševićevog režima. To zaista nisu političke stranke koje su ideološki bile na istoj strani. One koje su u početku imale veoma sličan program, veoma oštro su se suprotstavile jedna drugoj tek kada je premijer Đinđić najavio diskontinuitet sa Miloševićevom vlašću oličen tada u isporuci Miloševića Haškom tribunalu. Tada se pokazalo da je to koalicija koja se sastoji od dve moćne stranke, tada moćne, koje se nalaze na potpuno različitim stranama.

Slušajući razne komentare o tome zašto bi ta velika koalicija sada bila poželjna, mogli smo da naiđemo na stav da bi to bio dobar način da se promeni ustav, budući da je za promenu ustava potrebna dvotrećinska većina. I kako bi to bio dobar način da se sa nekim ko je doskora bio na drugoj strani podeli odgovornost za to što Kosovo prestaje da bude, ne samo faktički, nego i formalno pravno u sastavu Srbije. Kada je u pitanju Srpska napredna stranka, kao glavni razlog za promenu ustava pominjan je broj članova parlamenta – umesto 250 trebalo bi da ih ima 125. Kada je tu i tamo davao izjave o tome da treba promeniti ustav, predsednik republike je takođe pominjao preveliki broj članova parlamenta i regionalizaciju Srbije, decentralizaciju. Meni se čini da broj članova parlamenta i potreba za decentralizacijom nisu dovoljan razlog za donošenje novog ustava. Oni mogu biti nekakav razlog za amendiranje toga ustava, odnosno za njegovu izvesnu promenu. Ako bi se velika koalicija formirala zbog toga da se ustav odista promeni, da se formira jedna vrsta ustavotvorne skupštine koja bi donela ustav sasvim drugačiji, i po sadržini, i u pogledu načina donošenja i, što je za mene najvažnije, kojim bi se zaista uspostavio diskontinuitet u odnosu na vreme autoritarne vlasti u Srbiji, to bi bio dovoljan razlog.

Ne verujem, međutim, da to pada na pamet bilo DS-u, bilo SNS-u. To bi bila neka druga republika u Srbiji ako računamo otkad je Srbija nezavisna država. Za mene bi formiranje velike koalicije bilo opravdano i u stanju ozbiljne ekonomske krize, ako bi to pomoglo. Ali, niko nije pomenuo da bi se velika koalicija formirala zbog toga što je kod nas zaista ozbiljna kriza. Veliki izazov za formiranje velike koalicije bio bi i radi ulaska u EU. Tu treba rešiti neke ozbiljne stvari koje se tiču pravosuđa, hapšenja preostalih ratnih zločinaca, ozbiljne ustavne reforme i reforme izbornog sistema. Ne vidim da su te dve stranke spremne na toliki sporazum koji bi omogućio da se ovakvi ciljevi postignu. Osnovni argumenti protiv formiranja velike koalicije jesu da bi to bila zamena demokratije sabornošću. Kod nas se stalno insistira na nekoj sabornosti, na nekom nacionalnom spasu.

Vi ne možete demokratiju zameniti sabornošću jer demokratija počiva na potpuno drugim principima. Velike koalicije možda mogu da pogoduju stvaranju velikih partija i odumiranju malih, ali ne znam zašto bi ikome smetale male partije, ako ima uslova da postoje i ako osvoje neki broj mesta u parlamentu. Problem je u tome što se, kad god se postavi pitanje pravljenja tih velikih koalicija, neke dobrobiti uopšte ne izlažu kao očekivane, nego se izlaže upravo princip sabornosti. Dve velike stranke, jaki mišići itd. To samo po sebi nije dobro za unapređivanje demokratije. Ako pogledamo iskustva nekih država iz okruženja, ona su prilično zastrašujuća. Tu pre svega mislim na Nemačku. To su zaista teški primeri. Mislim takođe i na Italiju, kojoj uopšte ne ide dobro i pitanje je koliko će joj vremena trebati da se povrati od tog ipak antidemokratskog udara koji joj je zadao Berluskoni. Dakle, za sad mi izgleda da tu ideju ne treba preterano ohrabrivati. Moguće je da dođe do nekih zagrljaja, do nekog navodno velikog pomirenja i neke manje ili više smešne deklaracije kao ona koju su zaključili DS i SPS. Ali, tu nema nikakve ideje koja bi ovo društvo mogla da povuče napred. To su prosto neki gestovi, čak i groteskni, i nemaju nikakav politički potencijal.

Problem laicizacije ili sekularizacije ove države je jedan veliki problem i mi smo navikli da ga posmatramo u odnosu prema najbrojnijoj i ipak najmoćnijoj verskoj zajednici u Srbiji, a to je Srpska pravoslavna crkva. Međutim, ne smemo da zaboravimo nešto što bih nazvala priličnim lukavstvom ove vlasti, a to je uvođenje pojma tradicionalnih verskih zajednica. Ima ih sedam ili osam, među koje spada i Islamska verska zajednica. Sada se u nekim trenucima tradicionalne verske zajednice suprotstavljaju manjinskim verskim zajednicama. One su zaista verske zajednice prvog reda, i do tog trenutka njihovi poglavari deluju veoma sinhrono na političkoj sceni. To se naročito lepo moglo videti kada je bio donošen zakon o zabrani diskriminacije i one dve za njih ključne odredbe. To je bila odredba o pravu na izražavanje sopstvenog polnog identiteta i o pravu na slobodno ispovedanje vere uključujući i pravo da se vera promeni, da se uopšte ne ispoveda. To je bilo nešto što je njih jako zabrinulo. Oni su tada formirali jedan zajednički front, koji je vrlo uspešno pokazao da naša vlada nije sekularna, jer je vratila zakon na doradu. Tu je došlo do izvesnih promena koje nisu bile baš suštinske, ali neke od njih možda donekle i jesu.

Te tradicionalne verske zajednice uvažene su na način koji je zapravo diskriminisao druge zajednice, nevladine organizacije i građane koji su učestvovali u javnoj debati o donošenju tog zakona. Tu su oni na neki način pokazali svoju slogu i neotpornost ove države na uticaj crkve. Država je pokazala da ne shvata šta znači princip odvojenosti crkve od države. Sam zakon o crkvama sadrži niz odredaba iz kojih se vidi da naša vlada, koja je predložila taj zakon, i naša skupština ne shvataju šta znači taj princip. One ne shvataju da sekularna ili laička država čuva versko pravo na ispovedanje vere bolje nego teokratska, jer omogućuje multikonfesionalizam. Taj multikonfesionalizam je kod nas odobren od strane mejnstrima samo ako se kreće u domenu tih sedam ili osam tradicionalnih verskih zajednica. Čim stvar izađe odatle, verske zajednice počnu da se suprotstavljaju jedna drugoj. Oživljava se identifikacija etničke i verske pripadnosti, koja je ovde imala vrlo bitan uticaj i na rasplamsavanje rata i na njegov zaista tragičan i krvav tok i ishod. Sada se na tom terenu, ili unutar jedne verske zajednice, ili između čak i tih tradicionalnih verskih zajednica, opet pojavljuju određeni lomovi i sukobi. Sukobi na nivou država – verske zajednice, koji su najvidljiviji kada je u pitanju ministarstvo za ljudska prava i pojedine verske zajednice, u ovom slučaju jedan deo Islamske verske zajednice u Srbiji, nisu dokaz neke velike moći te verske zajednice. To je dokaz slabosti ove države i njene neotpornosti prema uticaju religije na one poslove sa kojim religija nema šta da radi i na koje verske zajednice ne bi imale pravo da utiču. Ali, ako ste jednom dozvolili, dozvolićete i drugi, treći, peti put.

Zaista ne znam da li postoji ijedan političar među najužom političkom elitom koji veruje u ono što priča. Poslednji je na mene takav utisak ostavio Zoran Đinđić. Posle njega većina političara izgleda kao da izgovaraju neku lekciju koju su manje ili više naučili napamet, i koju izgovaraju zato da bi dobili neku prelaznu ocenu. Kao nezainteresovani đaci u školi. A da li oni zaista veruju da su dva i dva četiri ili eventualno imaju neku metafizičku formulu koja će dokazati drugačije, iz njihovih istupanja ne možete da zaključite. Ima ljudi koji su entuzijastični u nekom tehničkom smislu reči. To su pokazivali ljudi okupljeni oko kancelarija za pridruživanje EU. Ali, oni treba da obavljaju taj posao kao stručnjaci u određenim oblastima i nemaju veliki politički uticaj. Oni nisu u stanju, niti su u prilici da, na način na koji bi oni to dobro razumeli, prenesu građanima šta nas zapravo čeka i šta moramo da uradimo sami, a gde možemo da budemo potpomognuti, šta znače predpristupni fondovi, koliki je to iznos novca, za koje svrhe možemo očekivati da bude odobreno, a za koje opet ne možemo.

To bi mogao da bude indikator nekim ljudima koji još uvek imaju dovoljno energije i odvažnosti da sami organizuju taj svoj život. Da odluče na primer – hoću li da pravim štalu u kojoj ću držati goveda, svinje, konje, hoću li se baviti uzgojem ove ili one poljoprivredne kulture, hoću li praviti neku malu manufakturu za proizvodnju ovoga ili onoga. Jednostavno, takvih ljudi nema. Ima možda na ekspertskom nivou, ali jezik kojim ljudi govore na ekspertskom nivou suviše je daleko od jezika koji se upotrebljava u svakodnevnom govoru i on ostavlja utisak kao da više toga skriva nego što objašnjava. To je sve zajedno kao neka igra žmurke – sada ćeš ti brojati do sto, a ja ću se negde sakriti i ti ćeš me naći samo ako imaš sreće, a ne ako imaš dovoljno pameti ili informacija kojim putem treba da me pronađeš. Nedostatak energije u samom društvu nije za čuđenje. Mi smo imali jedan kratkotrajan uzlet posle svrgavanja Miloševićevog režima kada su bile probuđene mnoge nade, zahvaljujući pre svega čoveku koji je tada bio predsednik vlade. Zahvaljujući tom zaraznom entuzijazmu koji je zaista oko sebe emitovao Zoran Đinđić. Posle toga smo imali umrtvljivanje koje je bilo vidljivo i po gestikulaciji i po načinu govora. A posle toga je došlo nešto što ponižava građane više nego bilo šta drugo, a to je jedan težak nedostatak verodostojnosti.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Vesna Rakić-Vodinelić. Čujem maločas da će predsednik večeras primiti Aidu Ćorović i tako valjda pokazati da ova žena koja više od dve decenije pokušava da se bori za ljudska prava u Sandžaku uživa zaštitu i podršku države na čijem je čelu on, predsednik države. To je, ja mislim, veoma lep gest od predsednika, to ne kažem sa cinizmom, ali sa cinizmom kažem da mi zlonamerni imamo neke amandmane i mogli bismo da razmišljamo na sledeći način – lako je primiti i podržavati Aidu Ćorović, kao što je bilo lako u znak podrške piti kafu u kafiću u Knez Mihajlovoj sa pevačem Darkom Rundekom koga su, kao što se sećate, napali mladi pravoslavni Srbi ovde u centru Beograda. Lako je, dakle, braniti Aidu Ćorović jer tako jednim udarcem ubijete dve muve, pokazujete se kao veliki zaštitnik boraca za ljudska prava, a u isti mah napadate, doduše, ovog puta sa razlogom svog političkog protivnika muftiju Zukorlića koji se ponaša kao konkurent za vlast u Sandžaku. A naravno, zaboravljate da ste u međuvremenu iz Beograda pomogli osnivanje paralelne islamske zajednice, da ste to učinili vođeni parolom – zavadi pa vladaj. To je opasna politika koja je iz Beograda vođena godinama unazad u Sandžaku i sada stižu jedan po jedan rezultati. Ono što bi ovaj gest šefa države učinilo verodostojnim jeste da je jednom, bilo kada, ikada, pozvao kod sebe na primer Natašu Kandić, na primer Sonju Biserko, na primer pokojnu Biljanu Kovačević-Vučo, Borku Pavićević… i rekao – vidite ove žene ovde, ja se ne slažem sa njima, ništa mi se ne sviđa njihov način rada, ali one uživaju zaštitu ove države i mene kao predsednika. Onda bi tek i ovakvi gestovi mogli da budu shvaćeni ozbiljno, pa i od nas zlonamernih.

Naša sledeća sagovornica je Borka Pavićević.

Borka Pavićević: Pomislila sam da je Dinkić podneo ostavku, i mislila sam da će sad premijer da pozove deset glavnih stručnjaka za ekonomiju u ovoj zemlji. Šta bih ja uradila? Pozvala bih Vladu Gligorova ili Zeca, ili nekog drugog. Ovde itekako postoji potencijal. Ali ne, ja shvatim da će tamo da dođe neko iz partije. Dok partijama pripadaju ta mesta, neka dođe ko god. Sada stalno slušaš koliko je Dinkić kriv, pa koliko je Cvetković krivac, a to je potpuno ličan odnos, grupaški. Taj događaj je tamo negde, on nije događaj za građane ove zemlje. To svaka vlada deli svoj plen. Dakle, svi smo plen i oni će sada to da podele. To više nije krađa, to je neki oblik bluda, neki oblik rimskog ponašanja bez Rima. Sve ovo što nije po zakonu je stvarnost, a ovo što nam kažu da je po zakonu ili po proceduri, ti vidiš da je to zapravo nešto što se svakodnevno denuncira. Kako onda ljudi da reaguju na to? Kada slušaš, gotovo ti je neverovatno.

Sada gledaš Kolubaru, u kojoj je sinoć jedan službenik iz Lazarevca na krajnje odgovoran način govorio o tome šta je sve video i šta je on zapisao. Tebi građani tamo odgovaraju da su to znali već tolike godine. To sa Kolubarom nije pitanje krađe, to je pitanje poroka. Porok truje i, što bi rekao Bihner, porok nije samo moralni, nego i politički zločin. Kada ti dovedeš do jedne voajerske situacije u koju smo mi bačeni, ne znam kako da čovek sa tim izađe na kraj. Mi smo zapravo gurnuti u to da na taj način razgovaramo. Imamo procedure za ličnosti iz javnog života ili ministre koji to možda rade po zakonu. Ali, to se inače uopšte ne radi. Ne piški se na sred ulice, ne uzima se od siromašnijeg, ali možda može da se radi pa da bude po zakonu. Tu je ta blasfemična nota iza koje nas čeka mogućnost da bude gore. Ali ljudi, mi vam deset godina nešto pričamo, pa može li se nešto misliti, može li se nešto osećati?

Jer ono što vidiš u Kolubari je bezdušnost. To prelazi granice. To se prosto ne radi, i nema kazne. Nema načina da se to izvede osim da se ljudi pošalju na poljoprivredno dobro, pa neka tamo kopaju jedno vreme. Taj blasfemični način stvara beznađe, to narušavanje pravde po zakonu u stvari dovodi do te entropije. Jednako je strašno ne jesti i to osećati, nemati jesti i to osećati. I tu su negde te granice iz kojih sad imamo to ljuštenje luka na sve strane i ta se materija među nama gomba. To je materija nemogućnosti nekakvog javnog interesa i javnog prostora, jer ti zapravo ne razumeš. To su suicidi, prosto izjedanje samoga sebe. Da li se to razume, nisam sigurna.

Evo druga stvar – kažu da Kalanovićkino ministarstvo treba ukinuti, da ono nije trebalo ničemu. Pa, što je onda postojalo? I šta ja sada da mislim kad ti formiraš drugo ministarstvo? Ili – interesantno je da je predsednik, što bi rekao Basara, rekao da je DS nacionalna institucija. Pa, jeste. A šta ćemo sa drugim institucijama? Kako rade te institucije ako je partija najveća institucija? Ti vidiš da je koncept toga ustava zajedno sa upartijenom zemljom u podeli tih mesta i tih interesa. Ti to ne treba da znaš, iznutra to vidiš. Ako svi u Kuršumliji rade u opštinskoj skupštini, onda vidiš da je država, tj. partija koja se identifikuje sa državom, jedini nosilac posla. Ako se tebi ubije 74-oro vlasnika malih preduzeća u toku prošle godine, ne znam kakav je Bekov ili Miškovićev račun, ali ti vidiš da taj ne može da prosperira i vidiš da je ugušen. A onda tražiš inicijativu i samoartikulaciju, i tražiš kreaciju kod građana. Ako je 70 studenata Elektrotehničkog fakulteta već zaposleno u inostranstvu i to tako prođe, izgovori se i prođe… Ne mora čovek da zna ko šta od njih kome kaže, on stoji i gleda.

Neću ni pod pretnjom smrtne kazne glasati za naprednjake, ali nemojte mi zapušiti usta tom stvari, nemojte to raditi. To je kao da čovek svakodnevno govori – ja sam invalid. Šta znači to – mi ćemo ponovo ako izgubimo? Pa niste još, ljudi, izgubili. I nema ponovo, za živote nekih ljudi nema ponovo. Samo na neki način da to sklonimo jer je ta igra kao i igra sa Evropom. Objavljeno je da je moguće da ponovo dobijemo vize. I ništa, tišina. Mozak mi se prevrnuo kad sam čula jer živim pored ovog konzulata 15 godina. I to sve zato jer ti ne možeš dovoljno da uspostaviš kontrolu nad vlastitom teritorijom i zato što proizvodiš pauperizovane ljude. A to što su granice izvor pauperizacije je još jedan problem. Ta blokada stvara svet neslobode. Iz neslobode ne može da se uradi ništa. Ne mogu da se naprave cipele, ne može da se napravi pozorište, ne može da se napravi radio emisija. Čovek mora da bude slobodan da misli i da stvara, i ne sme da se plaši.

Da li neko zna da su nama, hajde da kažem matorima, rudari nešto što je nepovredivo? Rudari, deca. Prvi je Sloba ušao da bije studente. Tito nije ušao, on je stao na vrata fakulteta Kapetan Mišinog zdanja jer je znao da u narodu baš nije popularno tući decu. E, onda su ovi ušli na Elektrotehnički, isključili struju i prebili. I tu je društvo otišlo u pičku materinu. To je ta granica pokazne vežbe koja zapravo celu stvar stavlja u jedan novi kontekst dozvoljenosti.

Dakle, ne mogu da ponovim šta sam sve videla u tom Insajderu, ali ti vidiš da su iznajmljivali privatne mašine na osnovu kojih su ti ljudi uzimali pare. U proizvodno ekonomskom smislu, to je nešto neviđeno. A druga stvar je da je ceo taj plan, koji si ti našao u Kolubari, igra sa toponimima. To je igra stajanja u oko, to je igra nagaza na ranu. Kolubara 2000. je od tog trenutka sakralno mesto jedne demokratije. Ti sada ulaziš u to oko iz koga si ti ispao i džaraš po njemu. Dakle, ne radi se više o 32 ili ne znam koliko toga tamo ima, a ima mnogo, nego se radi o postupku. On te potpuno delegitimizira kao čoveka koji može biti čovek, a tek onda ministar ili direktor ili bog ili otac. Ne mogu takvi ljudi biti ministri, ne mogu biti poslanici sa tim kredibilitetom. Dakle, Kolubara je to traumatsko mesto. Kao što postoje traumatska mesta rata, na kojima si ti izveo to što te jednom zanavek izbacuje iz istorijskog toka, da ne govorim iz ljudskosti. Ta povreda je u uglju. Ne krade se u uglju. Ne, ljudi, ne može. Ne možemo se šarmirati i dogovarati oko takvih stvari. Ne možemo ih prepričavati na taj benigan način. One su dramatske, i one su razrezale biće naroda. Nije problem, nosite, vozite, obucite, ne znam šta radite, ali ne razarajte. Podvlačim da to što govorim nikako ne znači da navijam na drugu stranu. Ali, ima čovek neku gadnu potrebu da kaže. Bilo je ljudi koji na taj tok ukazuju. Opet nam one strašne snage stoje za leđima, ali mi nismo uspeli da izađemo iz toga. Da li se vidi o čemu se radi?

Svetlana Lukić: Ponekad mi se čini da vladajuća stranka upravo igra na to o čemu ste malopre govorili, da nemamo izbora, da mnoge od nas hvata panika od mogućnosti da Toma Nikolić i Vučić preuzmu vlast. To je opasna igra.

Borka Pavićević: To je opasna igra, kao što je svaka ucena opasna igra. Sigurno da ima ljudi koji neće nikad pristati na ucenu. Pusti me svojim činovima da te izaberem, oslobodi me ucene, izabraću te. Ne valja potuljen ići i birati, nešto tu nije u redu. I nemoj izgovarati to što ti je već rečeno, nego se ti ponašaj tako da si razumeo ono što ti je rečeno. Ne možeš ti to meni reći, to smo mi vama govorili pa ništa. I kada dođeš u to stanje mislim da će kod ljudi da radi inat. I sa čim onda operišemo – sa inatom, sa ucenom, prinudom. O kakvim slobodnim izborima se radi? Bez obzira da li je u pitanju krađa ili ne, izem ti to sada. Daj, shvati da to ne treba da radiš, pa ćeš biti izabran. I što je najbitnije, pokaži u stvarnosti da o tome misliš. Povuci neke gestove koji pokazuju da ti to razumeš. Ako već ne možeš to da napraviš – puteve, fabrike – onda daj pokaži da si razumeo šta se zapravo dešava.

Svaki put se okrenem da pogledam gde je ta država iza mojih leđa. Kad se kaže država, šta je ta država, koje su njene institucije, zašto toliko ljudi traži rešenja van toga? Zašto moraš da imaš vezu da ideš kod lekara, zašto moraš da imaš vezu da se zaposliš? Kad to pogledaš, vidiš da ta država u stvari ne funkcioniše. Funkcionišu partije koje su na vlasti. To je opasan put jer se tako Afrika ispraznila. Društvo bez institucija se pretvara u pesak i ostaće da se mi međusobno gložimo. I to je ono što vidiš u svakom incidentu. Sad je pitanje ko je jači i ko ima vlast. Ali država nije snaga, niti je država vlast. Ona je sistem vladavine, odnosno sistem političkih institucija koje mogu da regulišu odnose među ljudima. A mi smo bačeni u to da regulišemo ko je jači. Pitam svoju šeficu računovodstva kad dođe svakog prvog i kaže da moramo ovo i ovo jer su to oni doprinosi – pa čekaj, kako je moguće da za 60 hiljada ljudi to nije plaćeno. Znači, neko je nekom telefonirao. A mi kad se pojavimo, a to nismo uradili, ne može da se prihvati taj obračun. S kojim pravom ti nekog pitaš da to plati, a nema dve milijarde ili koliko na tenderima? Koje je tvoje pravo nadamnom, ako ti ne ispunjavaš svoje obaveze? I kako onda ja vidim tu državu? Vidim je kao gospodarsku, ili kako reče jedan sa Pravnog fakulteta, mi smo podanici. Mi moramo to da uradimo jer nismo dovoljno jaki. Ako ja ne platim struju, oni će je isključiti, ali ako neko drugi ne plati struju, oni ga neće isključiti. I dok mi znamo da između tog prava i dužnosti postoji neki telefon ili neka naredba, onda nema države. Imaš paralelno zakon o restituciji i zakon o građevinskom zemljištu. Pa kako  misliš da legalizuješ objekte na tuđem zemljištu i da doneseš zakon o restituciji?

Što je rekao Marčelo, a to je najbolja misao o mitingu naprednjaka – ti meni govoriš o pravdi i o nekrađi, a tog trenutka kradeš moju muziku. To je najbolja od svih mogućih analiza. Jesam za pravnu državu, jesam da platim porez, jesam da čekam u redu, ali moram da znam šta ja dobijam nazad za to. Ako ne dobijem ništa, onda se pitam – pa, s kojim pravom ti to tražiš od mene. Za istog čoveka koji ti kaže poštuj pravnu državu, saznaš da je tamo nešto smuvao. Pa, ne može. Moraš biti primer onoga što zastupaš. On na radnoj akciji ipak mora da kopa više od mene ukoliko je politički postavljen. Kad pitaš muškarce za vojsku, oni će ti reći koji je oficir super, a koji je budala. Ako vidiš da je naselje prljavo i ako oficir kaže – vojsko, dajte da ovo počistimo, onda svi vojnici to i počiste. A ako je to neka budala koja sedi negde u toplom i tera ljude da čiste čisto dvorište, oni će reći – nosi se, nema vojske.

Nikad neću da zaboravim jedan uputan primer kod Margaret Jursenar o rimskim legijama, zašto su one valjale. Valjale su zato što su od centuriona do komandanta svi živeli pod istim uslovom. Hadrijan je imao samo lekara, a inače se jela ista hrana i živelo se na isti način. Zato su ti ljudi ratovali. Zato što su imali komandni kadar sa sobom. To je ono – ako urednik ne odgovara čitaocu, nego nekoj instanci, jebeš novine. Ako ovaj ne odgovara bolesnicima, nego odgovara vladi, ako ti odgovaraš partiji, a ne građanima, onda tu nema nikakve rasprave. Ali, to je sve kao u školi i to su tako pasuljarne stvari. To su stvari koje bi sve trebalo da budu normalne. A one nisu normalne i zato se ljudi sa time bore, muče, promišljaju, ili dižu ruke i kažu – pusti me, ja ću da spavam popodne. Uvek me udari šlog kada probudim nekog popodne. Ne mogu da shvatim kako može da spava. I onda bi došli do one rečenice Zorana Đinđića. Ali, tu je ta korozija. To počne time što tebi ubiju premijera, a ti ideš na letovanje. Pa, čekajte, bre, ljudi, šta je ovo?

Sve što govorim je zaista zbog toga što mislim da ima neke nade. Aca Popović je jedanput rekao – slušaj sine, šta misliš da bi bilo u evoluciji i gde bi ljudi bili da su pobedili gubari. Kad gledaš neke ljude i neke žene, pa kad pomisliš ko je bio umesto ovoga što sada jeste. Oni koji su pravili onu bivšu domovinu, a je l’ se vidi koji su ljudi? A kakvi su ovi ljudi koji su je srušili? Kad njih uporediš sa onima koji su je pravili postoji ta stratifikacija i ne bih volela da se ona pomakne još dole. Kad se setim ko je ranije bio šef, ko je bio potpredsednik, onda kažeš – au, dokle to može da ide, što je možda i neka stravična dijalektika tog celokupnog obrta koji smo izveli sami nad sobom. Eto, ta pravda. Ja ne bih volela da se ona namiri između zločina i kazne. U pitanju je bol. Mi patimo, to boli. Mi smo nesrećni, očajni, izbezumljeni, destabilizirani. Sami smo. Tražimo nekog oko sebe, nema pomoći i moramo se snaći same, i ti i ja i Aida Ćorović i ne znam koliko žena. Mi nemamo ništa iza svojh leđa i to je strašno. Gde je ta potka? E, to nije za uz kafu, nije ni za uz viski, ni uz plastične hirurge, ni uz markiranu odeću, ni uz džip. To je nešto sasma drugo. A ako se to ne vidi, onda ne znam šta.

To sabijanje ljudi u kuće je pitanje politike kao javnog prostora, što znači artikulacije javnoga interesa. Ili bih to nazvala idejom opšteg dobra. Mnogo se o tome po svetu govori. Da li će u našem javnom prostoru biti samo stranci? Da li ćemo mi ograditi sve kuće i kvartove? A u stvari će se u javnom prostoru nalaziti siromašni ljudi i stranci. Da li javni prostor ustvari zauzimaju oni koji nemaju ništa? I to je to – u se i u svoje kljuse. Nema strašnijih stvari od tih izreka – ničija nije gorela do zore, ili svih tih poslovica koje su sitnodušne. To znači da nema javne diskusije i nema zajedničkog interesa. Da li je ova zemlja posle celog nacionalizma, pa onda modifikovanog rodoljublja, da li je ovo moje? To povlačenje u kuće je povlačenje iz zemlje u kojoj živiš, iz njenoga javnog i političkog prostora. Iz toga da ti kao građanin možeš na nešto da utičeš ili nešto da obaviš. O tome nam govore naša javna mesta i naši polupani spomenici, naš odnos prema prošlosti. Naravno, ništa nije nastalo juče, sve su to procesi dugoga trajanja. Mi samo u jednom trenutku vidimo ono što se kumuliralo, a ono je postojalo. I to su stvari koje su lošost. Da ljudi odustaju sami od sebe, ili su umorni, ili im je neprekidno zima. Ti vrlo dobro znaš da, ako si stalno umoran i ako nikako ne možeš da se ugreješ, nešto u tvojoj glavi nije u redu i da je to bolesno i stresno stanje. To je ono što je gore od gladi. Kad se dođe na tu ivicu, zaista je pitanje kako će jedna civilizacija ili jedan narod izaći na kraj sa problemom. A ne može izaći sama partija, niti mogu izaći sami građani. U tom kontekstu to treba shvatiti. To nikako nisu stvari o kojima se ćaska, a to što vidim je da su se krucijalna pitanja pretvorila u kolokvijalne razgovore, da je odjedanput bitno da ja sad budem mnogo pristojna s tobom. Šta to znači? Cela situacija je nepristojna i ako se zaista nešto kritički kaže, to znači da se kaže istina, a to se ne meri pristojnošću ili nepristojnošću. Pa, koji je to bulšit? Nama treba toliko nepristojnih radnji, nama treba toliko skandala u kulturi, nama treba premetačina, nama treba uzbuđenje. Sve nam to treba. Ne treba nam, sad se o tome nešto govori, tolerancija i pristojnost. Sa čim, ako boga znate? Pa, nismo gospođice u klubu na bridžu. Na to liče te javne rasprave – ko je kome kada i šta je kome i kada. I ti onda u jednom trenutku vidiš da te ne interesuje više to da pratiš. I dobijaš kod ljudi – ne čitam novine, nemam pojma, nisam gledao, smučili su mi se. I to je onda entropija.

• Adele – Lovesong

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. U njemu je bilo priče o stvarima koje smatramo bitnim, mnoge su propuštene, ni nama ni našim sagovornicima, a ni vama koji slušate, nije lako da se odbranimo od svakodnevnog zasipanja đubretom koje nam odvlači pažnju od glavnih tokova, seizmičkih pomeranja u društvu koja više i nemamo čime da osetimo, pokušavajući da se održimo na nogama. A mučne i opskurne vesti stižu iz sata u sat. Sinoć je obelodanjeno da Tomislav Nikolić mesečno plaća 7.500 evra Vilijemu Montgomeriju, bivšem američkom ambasadoru za savete, Montgomeri savetuje Nikolića kako da poboljša imidž te stranke u SAD. To je vrlo zanimljivo, jer je veoma problematičan ugled Montgomerija u njegovoj zemlji, on izgleda ima dosta razloga da se zadržava na ovoj strani okeana. Doduše, ovde i u Hrvatskoj ima i poslovne interese. Kao što znate, on ovde ima biznis sa Gradimirom Nalićem, perjanicom Demokratske stranke Srbije, drže neku veliku firmu za fizičko obezbeđenje. Možda, u stvari, Tomislav Nikolić mesečno plaća 7.500 evra za eventualne usluge, sadašnje ili buduće, te privatne vojske kojom rukovode Montgomeri i Nalić.

Naravno da je prošla nezapaženo vest da je propao sastanak Socijalno ekonomskog saveta i naravno da više nikoga ne zanima činjenica da u Srbiji prema poslednjim podacima živi 652.869 apsolutno siromašnih građana. A šta to znači – apsolutno siromašnih građana? Da su njihova primanja manja od 8.327 dinara. Taj broj se dramatično povećava iz godine u godinu, samo prošle godine povećan je za 100.000. Bio je ovo Peščanik.

Emisija Peščanik, 18.02.2011.

Peščanik.net, 18.02.2011.