Menjanje naziva ulica – još uvek omiljeno sportsko nadmetanje među Srbima – nedavno se usred Novog Beograda pretvorilo u klasični politički performans na otvorenom prostoru, uz sve neophodne elemente ovdašnje sveprisutne poremećenosti: hoće li se jedan bulevar zvati imenom Zorana Đinđića ili kamom Ratka Mladića? Čitava bolesna priča je započela u predizbornoj kampanji kad se Demokratska stranka Borisa Tadića odjednom prisetila Zorana Đinđića čiji je politički legat uvek zanimljiv za dobijanje neophodnih glasova; koristeći mrtvog Đinđića kao desktop po kojem su filovali prezir prema ubijenom predsedniku, Tadić i njegovi savetnici ne samo da su osmislili kampanju u kojoj je supruga likvidiranog premijera postavljena na prvo mesto izborne liste, već su i fotografijama Zorana Đinđića sa znakom DS oblepili bilborde, pokušavajući da dokažu da su njegovi (jedini) legalni politički naslednici, što ovog časa, danas, nakon seksualne koalicije s Koštunicom, izgleda kao urnebesni vic.
Povrh svega, tobož u znak sećanja na “dragog Zorana” pokrenuli su inicijativu da se novogradski Bulevar AVNOJ-a preimenuje u “Bulevar Zorana Đinđića”, ispravno računajući da uvek ima naivaca koji će se na ovu vrstu prevarantskog lepka uhvatiti. Tako je lepo skupljeno 30.000 potpisa za peticiju, predlog prošao u Gradskoj skupštini gde DS ima većinu a potom je novi resorni ministar, čim je formirana ovakva Vlada, dao zeleno svetlo da Bulevar AVNOJ-a ode na đubrište istorije što je značilo da su nove table sa Đinđićevim imenom puštene u saobraćaj.
Kad presaberemo vizuelnu komponentu da je pomenuti Bulevar, u stvari, jedna od najružnijih avenija u gradu jer izgleda kao najgora vrsta autoputa – i da sa Zoranom Đinđićem nema nikakve veze: čovek nikad nije živeo na Novom Beogradu, a kamoli na AVNOJ Bulevaru – i kad oduzmemo primisao da je bilo mnogo drugih rešenja kojima bi se obeležilo sećanje na ubijenog srpskog premijera, dogodilo se da su već iduće noći patriotske snage čitav “Đinđićev bulevar” prelepile posterima na kojima se nalazila fotografija table s naslovom “Bulevar Ratka Mladića”. Čim je narodna milicija uhapsila jednog od rodoljuba koji je lepio plakate, u Skupštini Srbije nastao je očekivani haos: radikali Vojislava Šešelja uz podršku socijalista Slobodana Miloševića najavili su da će koliko sutra lično lepiti iste plakate, izazivajući policiju da ih uhapsi ako sme!
Kako to obično biva u zemlji u kojoj je premijer Vojislav Koštunica a njegov posilni Boris Tadić, radikali su, uz pomoć nekoliko stotina svojih pristalica, bez ikakvih problema lepili plakate gde su stigli; osokoljeni hrabrim prisustvom policije koja se čvrsto zakopala u mestu, SRS poslanici okitili su svaki zgradu ili ulaz imenom Ratka Mladića; niko od građana nije im se suprostavio, niko sa spratova na njih nije bacao kofe fekalija ili vruću vodu, niko ih nije gađao kamenicama, Bulevar Zorana Đinđića dostojanstveno je trpeo i ćutao, baš onako kako su Tadićevi poslanici trpeli i mučenički ćutali u Skupštini Srbije kad su njihovi budući partneri (Koštunica) za predsednika Parlamenta birali radikala Tomislava Nikolića.
Čak ni kad su radikali otišli, građani se nisu odvažili da izađu na ulicu: ta vrsta šutnje premazana strahom za svoju guzicu uz izvesne erotske simpatije za druga Ratka – slika je i prilika ovakve Srbije u kojoj danas između Tadića i Koštunice nema nikakve razlike.
Govori o tome cirkusko finale ove priče: ministar policije – isti onaj koji je u mladosti obijao trafike a sada izdržava drugi mandat u Vladi Koštunice Voje – objasnio je da lepljenje plakata nije “krivično delo” već “politički stav”, dok je iz Tužilaštva stiglo demenetno objašnjenje da su poslanici SRS “bili lukavi” jer imaju “poslanički imunitet” te ih nije mogućno uhititi ili privesti ili skloniti s ulice. Kako je u ovom slučaju magarac pojeo vuka, sve je zaboravljeno posle 24 časa: ostalo je jedino izvesno saznanje da se obe strane, ona koja je tobože za Zorana i one koja je iskreno za Ratka, slažu oko toga da je ime “Bulevar AVNOJ-a” nedopustivo i da takvo, neprilično, nema mesta u ovakvom vrlom demokratskom društvu!
Baš u takvom društvu u kojem je Koštunica večiti Predsednik Vlade, odnos prema krvnicima svih boja i paravojnih zastava – nije upitan; ovde se većina zločinaca smatra herojima, domaći monstrumi uvek su lepši, pametniji i pošteniji od tuđih, svaki srpski zločin je “iznuđen” za razliku od tuđih “neiznuđenih”, kao da govorimo o iznuđenim i neiznuđenim greškama u tenisu a ne o ludacima koji su, kao u Lovasu, terali civile na minska polja, ponosni što su im vođe Dragoslav Bokan i Mirko Jović, pod znamenjima “Belih orlova” i “Dušana Silnog”. Baš kao u slučaju Ratka Mladića za kojeg se usred Skupštine govori o “najvećem srpskom heroju”, razumljivo je da sličan oreol ovog časa imaju uhićeni debili iz “Belih orlova” ili sudskom presudom nagrađeni “Škorpioni”; sve i da se izvedu na sud i osude – to se ovde tumači pojedinačnim “incidentom” u kojem, naravno, država nije učestvovala.
Ovakvom pranju ruku nema kraja: počev od Koštunice koji nikad, nijednom rečju nije pomenuo da je njegov ideološki drug Mladić optužen za najmonstruoznije, mengelovske zločine, pa preko medija u kojima ratni zločini “nisu popularni” pa do političkih stranaka koje su “zagledane u svetlu budućnost, nikako u krvavu prošlost”.
I kad nakon svega, čujemo izjavu tadićevca Božidara Đelića, potpredsednika Koštuničine Vlade, koji trabunja da će Srbija postati “Dubai Balkana”, možda nas stvarno ubedi argumentima: da je Dubai svojevremeno masakrirao okolne zemlje, da je odbijao da izruči optužene šeike za ratne zločine, da je Dubai bio na meti NATO avijacije 1999. ili da Dubaijem već dva mandata vlada Al Voja Al Koštunica, poznat po specifičnim moždanim i pustinjskim reformama.
Do juče je neki (sad bivši) ministar bulaznio o Srbiji kao o “tigru s Balkana”; danas se tigar pretvorio u Dubai, sutra će Dubai braniti Kosovo do poslednjeg ruskog diplomate! Možda je, jebiga, rešenje da onaj Bulevar na Novom Beogradu konačno dobije svoje pravo ime: “Bulevar Dubai: Ujedinjeni srpski emirati”! Prevedeno na hrvatski: “Jebaćemo AVNOJ!”
Feral Tribune, 29.05.2007.
Peščanik.net, 29.05.2007.