Sasvim ispravan utisak da se država Srbija pod tehničkom vlašću odlazećeg/dolazećeg premijera Koštunice ovih dana raspala po mentalnim šavovima i sasvim flipnula – samo je delimično rezultat urnebesne vesti da kabinet dr. Kalašnjikova “razmatra novo ustavno tumačenje o produženju roka za izbor nove vlade”! Ko nije razumeo objasniće mu se: dr. Voja traži ustavnu rupu kroz koju bi se puzeći provukao i ostao večni premijer! Nedobronamerna primedba da se, recimo, ustavnim tumačenjima po nekim belosvetskim državama bavi Ustavni sud, ne važi za Srbiju: ovde, dragi moji prijatelji, Ustavni sud ne radi mesecima, još otkad mu je predsednik penzionisan! Doduše, utehe radi, nije u punom sastavu radio ni s predsednikom: umesto devetorice sudija jedva smo skrpili šestoricu od kojih su petorica uvek bili na bolovanju!
Sad kad je postalo izvesno da nam nikakva nova Vlada nije potrebna i da su izbori bili gola zajebancija za priglupi puk, do punog filozofskog izražaja dolazi spektakularna politička definicija Vladete Jankovića, savetnika Vojislava Koštunice,da “realizam širi defetizam”. Neoprezni Janković lakonski je potvrdio ono što se golim okom videlo: da članovi Vlade lebde u bestežinskom prostoru negde između klasične šizofrenije i tradicionalne srpske poremećenosti! Ništa onda više nije čudno: ni kad ministar prosvete Vuksanović redovno komunicira sa Svetim Savom, ni kad ministar kapitalnih investicija Ilić objašnjava da je umesto na sisama “odrastao na muzici Samanthe Fox”, ni kad Koštunica iz malog mozga zaključi da je “Srbija snažnim i neodbranjivim argumentima oborila Ahtisarijev plan u Savetu bezbednosti”, ni kad Sanda Rašković–Ivić, kćer Jovana Raškovića, šefica koordinacionog tima za Kosovo, uoči sledeće: “Uz puno poštovanje za Sandžak, taj se deo Srbije zove Raška. Da nije tako, ja bih se prezivala Sandžaković.” Nesrećnica je inače psihijatar, ali su izgleda pacijenti još pre nekoliko nedelja pučem preuzeli vlast u njenoj glavi, kad je na pitanje da li Srbija ima plan B o Kosovu, precizno ustanovila da “nemamo plan B” jer bismo tako izgubili koncentraciju na “plan A”! Lekarskim rečnikom, Srbija nije sposobna da istovremeno razmišlja o dve stvari, što se savršeno uklapa u Jankovićevu istoriju bolesti u kojoj piše da “realizam širi defetizam”.
Srećom po sve nas, ludilo širi optimizam; tako valja razumeti vest da je zamenik ministra za dijasporu u Vladi Srbije, izvesni Miodrag Božović, imenovan za četničkog vojvodu. Uz prisustvo sveštenika i svojih kolega iz Vlade, Božović bi 12. maja trebao da položi zakletvu i postane legalni četnički vojvoda, ispravno licenciran da kao 007 Vojvoda koristi toplo i hladno oružje, koje mu po pripadajućem koljačkom činu sledi. Budući da se ova informacija nikome nije učinila neobičnom već nekako prirodnom, sasvim je logično da se više niko preterano ne uzbuđuje nad nasiljem kao prirodnim “brendom” ovakve pomahnitale Srbije. Prošle je nedelje, recimo, usred Zemuna, policiji poznat nasilnik i očigledno poremećeni građanin – usred pečenjare, onako, bez razloga, ubio oca i sina koji su posle ribolova svratili na ručak; ovaj besmisleni pa time još strašniji čin likvidacije nije na ulice izveo deset tisuća ljudi ili deset ljudi ili makar jednog čoveka. Nije se oglasio predsednik države da se glasno užasne, nestao je predsednik Vlade koji je verovatno nešto ustavno tumačio, Sanda Rašković nije mogla da se koncentriše; granitna ravnodušnost u kojoj godinama živimo odbijajući da srebreničke žrtve ili mrtve Albance prevožene hladnjačama prihvatimo kao ljudska bića – došla je po svoje darove. Danas je život najjeftiniji u Srbiji, jer je smrt čiji smo politički kult gradili svih godina počela da svakodnevno obitava među nama, uzimajući danak na ulici, po kafanama, iz snajperskih gnezda.
Slučaj beogradskog novinara Dejana Anastasijevića kojem su “nepoznati izvršioci” (MUP semantika) prošle subote na prozor stana ostavili za uspomenu dve kašikare od kojih je jedna eksplodirala – u direktnoj je vezi s ovdašnjom politikom okretanja glave od realnosti. Nakon Anastasijevićevog komentara o blagim presudama “škorpionima”, kaznama koje su u državnim medijima predstavljene kao “rigorozne” i “oštre”, usledio je kašikarski odgovor iz mraka; sloboda ovdašnjih ludaka i samozvanih patriota da sprovode terorističku taktiku, integralni je deo ovdašnje atmosfere u kojoj se nikad ne zna gde počinje policija a gde završava kriminal.
Sećanje da su upravo “škorpioni” bili specijalizovana jedinica srpskog MUP-a kao da priziva Jankovićev silogizam da “realnost širi defetizam”, što je možda bila inicijalna mentalna kapisla da o ovom pokušaju atentata pred tv kamerama progovori ministar kulture Dragan Kojadinović. Ovaj sledbenik đenerala Draže Mihailovića čiju voštanu bistu drži ispred kabineta, opravdao je reputaciju uglednog psihopate: poručio je novinaru da “ko se čuva, njega i bog čuva”, preporučio mu da ode iz prizemlja (“ne bih stanovao na tom stanu na Vračaru, ma koliki je, može da se promeni za stan slabijeg kvaliteta, ali koji je bezbedniji”), zamerio mu što leti spava pored otvorenog prozora… ukratko, optužio Anastasijevića (kojeg je uporno zvao Atanasković) da se nehajno odnosio prema pravilima službe civilne zaštite i doveo u opasnost članove svoje porodice i slučajne prolaznike!
Kad danas, nakon svega, čujem priče da budućnost Srbije zavisi od aktuelne “političke elite”, tj. od Kojadinovića, Sandžakovićeve, Kalašnjikova, Ilića Foxa ili Svetog Save koji se preselio u telo ministra prosvete – osećaj da poželim da odem u pizdu lepu materinu nema samo metafizičku već samoubilačku formu. Realnost, jebiga, stvarno širi defetizam, po principima stare crnogorske poslovice koju je srpska Vlada usvojila kao logičku preambulu: blago onom ko rano poludi – vascjeli mu život prođe u veselju!
Feral Tribune, 17.04.2007.
Peščanik.net, 17.04.2007.