U sredu uveče, 23. februara, moji prijatelji i ja smo otišli u bioskop u Kijevu da vidimo novi film ukrajinskog reditelja, lepo smo večerali i popili flašu dobrog vina, a zatim otišli u krevet. Legli smo u postelju kao uspešni ljudi srednje klase sa planovima mesecima unapred, kao građani bilo koje evropske zemlje. U četvrtak ujutru trebalo je da ustanem rano, obučem belu košulju, uđem u avion i odletim za Vilnjus da predstavim svoju novu knjigu na književnom sajmu. Ukratko, sasvim normalan život, poput onog stotina miliona drugih Evropljana.
Ali, u četvrtak rano ujutru smo se probudili u paklu. Kijev je bombardovan u mraku, psi su čas cvileli od straha, čas sumanuto lajali, gledajući u nebo. Na trenutak je sve izgledalo kao noćna mora. Zvuci eksplozija u daljini bili su kao nešto onostrano: kao kada zaroniš pod vodu u kadi i u ušima čuješ glasne otkucaje srca. Kao da su te eksplozije negde duboko u nama. Priznajem da sam se uplašio.
Od tada je prošlo šest dana tokom kojih su nam eksplozije i pogibije postale svakodnevica. Od mirnih i običnih ljudi koji koriste gadžete i šeruju smešne mimove na internetu, postali smo ljudski organizmi sa jednim jedinim ciljem: da prežive, zaštite svoje porodice, sačuvaju svoj dom i svoju državu. Pre nedelju dana bio sam jedini u svom društvu koji je verovao u početak ruske ofanzive, ali ni ja nisam mogao da zamislim da će gradovi biti bombardovani a ulične borbe vođene u glavnom gradu moje zemlje. Smatrajte me naivnim, ali sam mislio da je posle Drugog svetskog rata takav rat u Evropi nemoguć, da smo svi naučili bar jednu lekciju. Pogrešio sam.
Ovo nije samo rat, ovo je nešto mnogo gore – u Ukrajini se sada odvija masovno uništavanje ljudi. Ovo nije rat u kome se na bojnom polju susreću dve armije, ovo je zločin u kome ruska vojska na najpodliji način napada mirne ukrajinske gradove. Ruski vojnici oblače ukrajinske uniforme, otimaju ukrajinska vojna vozila, kao i vozila vatrogasne službe i hitne pomoći, i napadaju kao teroristi. Ruski diverzanti u civilnim odelima ulaze u mirne ukrajinske gradove i terorišu ih, bez oklevanja ubijaju civile i nastoje da poseju paniku. Zar je to rat? To je terorizam u poređenju s kojim čak i talibani izgledaju kao primer morala i ratničke plemenitosti.
Rusi se u našim gradovima pojavljuju u belim lekarskim mantilima, u uniformama naših vatrogasaca i spasilaca, stavljaju sebi na odeću i ratnu tehniku ukrajinske zastave, podmeću mine u civilne zgrade, zarobljavaju civile. Ovo nije rat dve armije već scenario novog nastavka filma „Alien“, kad neprijatelj skače na tebe iz svakog ćoška, kao zombi zaražen nepoznatim virusom. To nije samo zločin, nego i nešto užasno sramno, kukavičko i podlo. Uvek sam mislio da oficiri ne mogu biti tako podli, ali ispada da je u ruskoj vojsci pojam časti atrofirao. Kao i u ruskom narodu, koji ćuti i ne protestuje protiv ovog sramnog rata.
Usred ovog užasa postoji i druga realnost, realnost Ukrajinaca koji nastoje da sačuvaju ljudsko dostojanstvo i da pomognu. Stotine hiljada ljudi beže od rata, a milioni Ukrajinaca u drugim gradovima su se ujedinili kako bi ih dočekali, nahranili, ugrejali i dali im krov nad glavom. Ljudi otvaraju svoje skromne domove za druge ljude koje nikad ranije nisu ni videli; od jutra do večeri se bave volonterskim radom, opremaju sportske sale u školama kako bi primili izbeglice, kupuju lekove za gradove na frontu, pletu maskirne mreže za ukrajinske vojnike.
U ovom strašnom času vaspitači i psiholozi pokušavaju da se igraju sa decom izbeglica, a ljudi im donose igračke. Svi ti dobri ljudi se trude da ne zaplaču, donose humanitarnu pomoć i brzo se vraćaju u svoje automobile, kako bi se tek tamo prepustili emocijama. Mi ne dopuštamo sebi da plačemo jer se moramo držati i hrabriti jedan drugog. A svi bi želeli da zaplaču, od besa i od muke. Da zaplaču za prošlim životom, koji je pre samo šest dana bio normalan, ali više nikad neće biti takav kao ranije.
U ovom trenutku, dok Rusi granatiraju desetine malih i velikih ukrajinskih gradova, predsednik moje zemlje traži od EU da Ukrajini dâ perspektivu za članstvo. Nisam glasao za Zelenskog i važno mi je da to istaknem, jer ono za šta se mi borimo nije samo borba za Ukrajinu, već i borba za Evropu. Borimo se za demokratiju, za ljudska prava i dostojanstvo. Imamo različite političke stavove, govorimo različite jezike, molimo se ili se smatramo agnosticima, čitamo različite knjige i slušamo različitu muziku, ali danas smo svi ujedinjeni i spremni da poginemo za ovo pravo na različitost. Jer upravo ono predstavlja temelj Evrope, temelj poštovanja svih – tako različitih, ali podjednako lepih – ljudi. Rusija želi da uništi ovu raznolikost, hoće da uništi Ukrajinu samo zato što nismo kao oni, što imamo svoje mišljenje o svojoj budućnosti.
Zato toplo podržavam predsednika Zelenskog i apelujem na sve ljude dobre volje u Evropi: priznajte naše pravo da u budućnosti postanemo članovi EU, pošaljite nam signal podrške. Kasnije, posle rata, dogovorićemo se o uslovima i procedurama, a sada nam je potrebna jedna stvar: da budete naš svetionik, tračak svetlosti kao vodič u ovoj strašnoj tami. Danas je u najvećem deficitu nada, koja daje snagu i hrabrost. Dajte nam ovu nadu, pokažite nam da nismo sami.
Pisao sam ovaj tekst sat vremena – i bio je to sjajan sat jer nisam čitao vesti o bombardovanju i pogibiji. To je ono što danas mogu da uradim – da pišem. Zato što sam pisac, već imam takav posao, mada je sramota o tome govoriti u ovim uslovima. Pokušavaju da nas gurnu u pitekantropska, pećinska vremena, u kojima nije potrebna nikakva literatura ili pisanje. Ovo je borba sadašnjosti sa mračnom prošlošću, ratom 2022. i zombijima koji su bez razloga odlučili da nam unište živote.
Rat se nastavlja i šestog dana. Već šesti dan živim sa osećajem da smo svi zaronili pod vodu i čujemo otkucaje srca, iako su to u stvari eksplozije u našim donedavno mirnim gradovima. Pomozite nam da izađemo iz ove strašne vode. Ne dajte da se ugušimo.
1. mart 2022.
Andrij Ljupka (1987), ukrajinski pesnik, pisac i esejist. Završio je Vojnu školu u Mukačevu, ukrajinsku filologiju na Univerzitetu u Užgorodu i balkanske studije na Univerzitetu u Varšavi. Njegov roman Karbid uvršćen je među pet najboljih ukrajinskih knjiga godine po izboru BBC Ukrajine. Prevođen je na engleski, nemački, poljski, slovenački i srpski jezik. Živi u Užgorodu, a ovaj tekst pisao je u Kijevu, gde se zatekao na početku rata.
Preveo s ukrajinskog Andrija Lavrek
Peščanik.net, 03.03.2022.
Srodni link: Aleksandar Pavlović – Jedan od pedeset miliona
UKRAJINA