”Ne razumem bezobrazluk menadžmenta i vlasnika. Vlasnik je privatnik. Mi mu kao Srbija dajemo naš gas, našu struju. Dužan nam je više od dve milijarde kao državi. Hoćemo da EPS i Srbijagas budu profitabilni, teramo ljude da plaćaju struju i isključujemo ih, a ti si tajkun, vlasnik, praviš profit. Zarađuješ odlično, a hoćeš da opljačkaš Srbiju“.
Tako je naš premijer ”isprašio” vlasnika paraćinske Srpske fabrike stakla, bugarskog biznismena Cvetana Vasileva (za kojim je njegova država raspisala Interpolovu poternicu), jer nije plaćao struju i sad srpska Elektroprivreda preti da će mu isključiti struju, jer joj duguje 250 miliona dinara (malo više od dva miliona evra).
Lepo. Tako i treba.
Struja je roba, kao i svaka druga, i ko je ne plaća ne može da je troši.
I zašto bi srpska državna kompanija EPS finansirala privatne firme ako mora da brine o svom finansijskom rezultatu, odnosno profitabilnosti.
Uostalom, resorni ministar je pre neki dan EPS-u poručio da on, premijer i Vlada očekuju od tog javnog preduzeća (u većinskom državnom vlasništvu) ”u drugoj polovini ove godine poslovne i finansijske rezultate koji treba da budu poslovne prirode sa stanovišta efikasnosti sistema, ali i smanjenja troškova, optimizacije svih proizvodnih ciklusa”. Ministar je još poručio da je za Vladu najvažnije da EPS dugoročno postane stabilna i profitabilna kompanija koja će značajno uticati na punjenje budžeta.
Ako je čvrsto opredeljenje naše Vlade da EPS bude profitabilan i ako je čvrsta odluka naše Vlade da struja nije ”alajbegova slama” – nema sumnje da to treba pozdraviti.
Ali…
Ta ista Vlada, odnosno država, gleda sama sebi kroz prste kad javna preduzeća i firme u državnom vlasništvu ne plaćaju struju javnom preduzeću Elektroprivreda Srbije. Dugovi koje su neplaćanjem struje napravile firme u javnom, državnom i nedefinisanom (društvenom) vlasništvu daleko prevazilaze dugove paraćinske Staklare, pa i svih privatnih firmi u Srbiji.
Šta ćemo sa tim dugovima zbog kojih Elektroprivreda Srbije još dugo ne može da bude profitabilna kompanija.
Evo jednog drastičnog primera kako ne treba raditi i koji će zadugo opterećivati poslovne bilanse Elektroprivrede Srbije.
Vlast Borisa Tadića je, da bi zabašurila problem i gurnula ga pod tepih, uporno tolerisala dugove za utrošenu električnu energiju koje je pravio Rudarsko topioničarski basen (RTB) Bor. Nikad nije javno objavljeno koliki je stvarni dug RTB-a za struju – procene su se kretale od 20 do 120 miliona evra.
Da je tada postojala želja da EPS posluje profitabilno, RTB Bor bi morao da plati sve dugove za struju po cenu da završi u stečaju.
Ali, pošto bi to bila nepopularna mera, pristupilo se trange-frange populističkoj opciji da se dug RTB Bor konvertuje u vlasništvo EPS-a. Tako je Elektroprivreda Srbije postala suvlasnik ”Bora”. Ali, EPS nije stekao pravo oparativnog upravljanja Rudarsko topioničarskim basenom nego je sve ostalo kao i ranije, samo je u poslovnim knjigama EPS-a dug preknjižen u vlasništvo (kapital).
Posle takvog ”prekinjižavanja”, u narednih pet-šest godina EPS je vlasništvo u RTB Bor knjižio kao dobit (prinos) u kapitalu. Ta se dobit svake godine uvećavala (multiplikovala) i tako je između ostalog, i zbog te finansijske operacije EPS iskazivao pozitivne poslovne rezultate.
Ali u međuvremenu se dogodio veliki i ozbiljan poremećaj koji je, za sada, prošao nezapaženo.
A mogao bi da ima drastičan odraz na poslovanje EPS-a.
Naime, proletos je menadžment RTB Bora podneo zahtev Sudu u Boru za Unapred pripremljen plan restrukturiranja (UPPR). Suština tog plana je da RTB skine ”s grbače” poverioce kojima duguje velike pare, tako se oslobodi 90 odsto dugova i nastavi da normalno posluje.
Sud je odbio UPPR i vratio ga na doradu.
Šta u krajnjem slučaju implicira zahtev menadžmenta RTB Bora? I šta će se dogoditi, mada je to malo verovatno, ako Sud odbije UPPR kao model ozdravljenja RTB Bor? Da li onda RTB Bor mora da uđe u stečaj?
Investicioni bankari koji se dugo i temeljno bave restrukturiranjem dugova tvrde da kad i ako poverioci pristanu na toliki otpis svojih potraživanja (90 odsto) u RTB Bor, onda to nedvosmisleno implicira da je kapital kompanije – nula.
Ako je to tako, onda se postavlja pitanje šta će biti s vlasništvom EPS-a u kapitalu RTB Bora? Da li onda EPS svoje vlasništvo u RTB Bor može da knjiži kao pozitivan kapital u svojim poslovnim knjigama, ako je on nula. Ili možda mora da knjiži – gubitak.
To onda u značajnoj meri menja poslovni rezultat Elektroprivrede Srbije.
Još 2009. godine kad je objavljeno da će, iznuđenim potezom, EPS postati suvlasnik RTB Bor, rukovodstvo Elektroprivrede Srbije proročanski je predvidelo ”da pretvaranje dugova RTB Bora u suvlasništvo i kapital praktično samo ugrožava likvidnost domaće elektroprivrede”.
U to vreme RTB Bor dugovao je EPS-u, prema nezvaničnim podacima, 50 miliona evra. U EPS-u su tvrdili da ne znaju koliki su deo suvlasništva dobili u RTB Bor, jer još nije bila izvršena procena vrednosti borske kompanije. To se ne zna ni danas.
Posle svega, da li je pretvaranje duga u vlasništvo pomoglo RTB Boru? Nije.
Da li je EPS imao koristi od toga što je uzeo vlasništvo nad delom kapitala RTB Bora? Nije.
Je li neko uopšte imao koristi od te operacije?
Jeste. Vlast koja je trajala duže nego što je trebalo.
I ovo je primer kako populizam tera vlast da pogrešnim odlukama pravi neviđenu štetu privredi. I promoviše poslovni ambijent s dvostrukim aršinima, favorizujući državni sektor privrede u odnosu na privatni.
EPS će, ma koliko se njegov menadžment trudio da napravi efikasnu i profitabilnu kompaniju, na svojoj grbači još dugo nositi ”krst” pogrešne odluke oprosta dugova.
Svaka politička trange-frange odluka kad tad se u ekonomiji vrati kao račun koji mora da se plati.
Peščanik.net, 21.07.2015.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – EPS, vlasništvo građana Srbije
Mijat Lakićević – Ruganje narodu
Mijat Lakićević – EPS: Pet problema nijednog rešenja
Dimitrije Boarov – Naizgled čudne stvari
Dimitrije Boarov – Poskupljenje struje i države