„Đ​ilasov“ most u Beogradu, foto: Neda Radulović-Viswanatha

„Đ​ilasov“ most u Beogradu, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Reakcija predsednika Republike na presudu Miroslavu Miškoviću je naravno skandalozna. Ali nije data u afektu, tj. u trenutku nervnog rastrojstva izazvanog, za njega, poraznom sudskom odlukom. Mada to jeste poraz Vučićeve politike i Vučićev lično, jer nema sumnje da je mnogo ličnog i političkog kredibiliteta uložio u taj proces. Ali on sad – politički vešto, mada bi neki tu veštinu izjednačili sa neprincipijelnošću i beskrupuloznošću – taj poraz pokušava da pretvori u pobedu. Tačnije – buduću pobedu na beogradskim (a možda i republičkim) izborima tako što će presudu Apelacionog suda iskoristiti u svojoj marketinškoj kampanji.

Možda zvuči paradoksalno, ali u tom smislu presuda Apelacionog suda kao da odgovara Vučiću. Jer od optužnice, takve kakva je, za koju se od početka govorilo da je na staklenim nogama, ostao je – i vraćen na ponovno presuđivanje – njen najslabiji deo, tj. onaj u kome se vlasnik Delte tereti da je svom sinu Marku pomagao da izbegne plaćanje poreza. Pravi je kuriozitet da je upravo da bi tu dokazao krivicu Miškovića seniora, sud posegao za tzv. „autentičnim tumačenjem“ (nekih odredaba) poreskog zakona tražeći mišljenje od organa koji je propis i doneo, odnosno od Narodne skupštine. I naravno, poslanici vladajuće većine su bez ikakve rasprave – jer kako bi i raspravljali o materiji koju poznaju samo usko specijalizovani pravnici – usvojili „autentično tumačenje“ koje je „kao da ga je napisao tužilac“. Baš taj deo obrazloženja prvostepene presude Apelacioni sud je ocenio kao „nejasan i protivrečan“.

Ali ostavimo sud na miru i u uverenju da je ovo zaista njegov „autentičan“ rad, a ne rezultat vansudskih nagodbi – kakvih glasova već ima, čudo bi bilo da ih nema – to ionako nije ni glavna tema ni povod ovog teksta.

Očigledno je, naime, da Vučić svoju kampanju već pozicionira u odnosu na Dragana Đilasa koji bi se, kako stvari stoje i ako bivši gradonačelnik uđe u izbornu trku, lako mogao pokazati kao najjači (poimenični) adut opozicije. Iz toga, međutim, ne treba zaključiti da je Đilas istovremeno i najopasniji Vučićev protivnik. Možda Vučić misli da mu Đilas sa svojim „tajkunskim“ imidžom najviše odgovara, pa ga zato i izaziva da uđe u ring. Tu stvari još nisu jasne (da Đilasov program, o čemu je ovde već bilo reči, sad ostavimo po strani). Sa druge strane, sasvim je jasno zašto SNS neće imati istaknuto ime za prvog čoveka glavnog grada: prvo, niko od potencijalnih kandidata nije ni prineti Vučiću, drugo, ni koalicioni partneri sigurno ne bi mogli svakoga da podrže i treće, sam Vučić ne sme sebi da dozvoli ni minimum rizika. Ovi izbori su za njega teži i neizvesniji od predsedničkih.

Elem, dve sedmice pre nego što će Apelacioni sud obnarodovati „inkriminisanu“ presudu, Vučić je – kao da je znao šta će na apelaciji biti odlučeno – izjavio da će „kampanja biti zanimljiva“ te da će njena glavna tema biti: „narod protiv tajkuna“. Pri čemu će ulogu naroda, naravno, igrati on lično.

U trenutku kada je Vučić objavio slogan svoje kampanje, bilo je jasno da tu neće biti mnogo promene u pristupu, čija će glavna karakteristika biti populizam – niti u sredstvima, čija će okosnica biti širenje, blago rečeno, neistina o protivnicima. Što je istom prilikom šef države i demonstrirao izjavivši da je Đilas kada je napustio mesto gradonačelnika ostavio dug od milijardu i 200 miliona evra, koji je njegov naslednik Siniša Mali uspeo da spusti na nešto manje od 700 miliona. To se, međutim, u znatnoj meri ne slaže sa moglo bi se reći zvaničnim podacima, s obzirom da dolaze od stručnog, državnog organa, tj. Fiskalnog saveta. Prema studiji „Lokalne javne finansije: problemi, rizici, preporuke“, koju je FS uradio krajem juna, dakle pre svega tri meseca, dug Beograda 2013. godine, tj. na kraju Đilasovog mandata, iznosio je 412 miliona evra, što je Mali smanjio na 356 miliona 2016. godine. U čemu je stvar, otkud ta razlika? Najverovatnije u tome što Vučić u dug Beograda računa i dugove javnih komunalnih preduzeća. To se (posredno) može zaključiti iz njegove izjave koja doslovno glasi: „Đilas je iza sebe ostavio Beograd sa dugom od 1,2 milijarde evra, a Siniša Mali i tim oko njega su sveukupni dug grada i svih javnih preduzeća sveli na 670 miliona evra“. Šta je sve ušlo u tih milijardu i 200 miliona evra, na koje se razdoblje ta suma odnosi itd – ne zna se. Kao ni kako je tih pola milijarde otplaćeno – koliko su vratila sama preduzeća, koliko je otpisano, a koliko „reprogramirano“ i slično. U stvari, jasno je da Vučić meša „babe i žabe“ i da pola toga što je rekao može da se „baci u vodu“, što je konačno potvrdio i predsednik FS Pavle Petrović na konferenciji za novinare (u petak, 29. septembra) rekavši da „Mali dug Beograda računa po nekoj svojoj metodologiji, dok Fiskalni savet koristi međunarodno priznatu metodologiju“. Ali nije tu problem Mali, nego veliki gospodar, tj. Vučić i njegova gotovo opsesivna potreba da manipuliše podacima. A poluistine su najveće laži.

No, ovo je tek uvertira, to je ništa prema onome što (nam) se sprema.

Peščanik.net, 30.09.2017.

Srodni linkovi:

Đilas, eh da je Milovan, eh

Ponižavanje suda i zloupotreba parlamenta. I obrnuto

K(l)ađenje i/li suđenje

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.