Vlada ne objašnjava kako bi, u zamišljenim okolnostima, primenila svoju politiku na Kosovu, koja podrazumeva preuzimanje nadzora nad granicom pokrajine sa Albanijom i Makedonijom, tj. povratak policijskih snaga, i uključivanje Albanaca u politički i državni sistem u onoj meri u kojoj bi to predviđala njihova pripadnost državi. S druge strane, nacionalni konsenzus kosovskih Albanaca podrazumeva nametanje i održavanje suvereniteta silom, bez obzira na prirodu i sadržaj odluka koje bi zatvorile kosovsko pitanje.
Usredsređenost na budući status Srbiji ne dopušta da razvije novu kosovsku politiku. Verovatno će ponavljati da je, u svakom ishodu, njen interes na Kosovu vezan za bezbednost i razvoj srpske zajednice te za zaštitu istorijskog, umetničkog i sakralnog nasleđa. Ali, osim tih interesa postoje i oni koji su vezani za evropski put Srbije. Vlada uzalud pokušava da evropske integracije razdvoji od kosovskog procesa. Usvajanje evropskih vrednosti zvaničnoj Srbiji i njenoj političkoj kulturi ne dopuštaju nastavak negovanja etničke distance i rasizma u odnosu na Albance i na ostale nesrpske i nepravoslavne zajednice. U Srbiji to zasad čine pre svega mediji pod kontrolom vlade i pojedinaca i grupa bliskih vladi. EU neće prihvatiti u punopravno članstvo Srbiju kao nedovršenu državu i nereformisanu zajednicu. Evropeizacija podrazumeva odustajanje od etničkih i teritorijalnih sukoba, usvajanje racionalnog pristupa spoljnoj politici, popunjavanje praznina i nelogičnosti, katkad i nezakonitosti, u pravnom poretku (od prekršajnih do Vrhovnog i Ustavnog suda), raskidanje sprega tužilaštava s policijom i vladom, ispunjenje međunarodnih obaveza i suočavanje s prošlošću, od nastavka saradnje sa Hagom do pokretanja denacionalizacije, restitucije i lustracije.
Postoje potrebe Srbije vezane i za njeno kolektivno dostojanstvo. Odbijanjem da se uvaže izgledi buduće stvarnosti, ni ta potreba, u pregovorima koje je Srbija vodila sa Albancima i međunarodnim posrednicima, nije racionalno postavljena. Očekivana posledica, u slučaju ostvarenja kosovske nezavisnosti, biće produbljivanje ovdašnjih frustracija i prepuštanje srpske zajednice na Kosovu brizi novog, evropskog protektorata i milosti albanskih suseda. Opstanak i razvoj srpske zajednice na Kosovu pretpostavljaju njen konstitutivni položaj u slučaju da Kosovo stekne nezavisnost. Njena budućnost ravnopravne konstitutivne zajednice takođe je jedno od obeštećenja koja su Srbiji potrebna. Vlada i premijer nikad nisu dopustili da se takva mogućnost bar nasluti, ukazujući da njihove političke potrebe, sve očiglednije, nalažu očuvanje kosovskog aparthejda. Prelomivši da ipak razgovara s predsedavajućim EU u Lisabonu, premijer je, ne upuštajući se u pojedinosti, ponovio da Kosovo ne sme biti druga albanska država. U međuvremenu je, vezivanjem za Rusiju, Srbiju ionako udaljio od mogućnosti da – u slučaju ostvarenja kosovske nezavisnosti – kosovskim Srbima obezbedi status konstitutivne nacije koji bi bio zasnovan na pravnom, istorijskom i kulturnom kontinuitetu. Takav status bio bi i pravedna kompenzacija za etničke pritiske i nasilje koji su, u razdobljima koje su albanski lideri smatrali u tom smislu povoljnim, imali odlike genocida. Gotovo zastrašujuća albanska većina podrazumeva i njenu odgovornost koju bi trebalo institucionalizovati pravom srpske zajednice na apsolutnu konstitucionalnu ravnopravnost u donošenju najvažnijih državnih odluka. Takav ishod omogućio bi Kosovu kao celini da se oslobodi karaktera nedovršene države kojoj će verovatno biti nametnuto evropsko tutorstvo. Ako ništa drugo, razvoj i evropeizacija Kosova trebalo bi da spadaju u važne nacionalne i regionalne prioritete same Srbije. Nova platforma srpske vlade o Kosovu ne predviđa stvarnu budućnost i nudi naznake spremnosti da se na Kosovu primeni sila. Ministarstvo za KIM još nije uputilo nijednu verodostojnu poruku koja bi pozvala na etničko pomirenje i saradnju. Doprinelo je, ničim izazvano, zaoštravanju retorike prema Hrvatskoj. Zamenik Miloševićevog omiljenog opozicionara, optuženog u Hagu za ratne zločine i etničko nasilje, dočekao je s neprikrivenim zadovoljstvom tu novu zvaničnu bedastoću, koju kao da je smislio neki “umereni radikal”.
I kao da se namerno remete osećanja optimizma koje je učinila osnovanim upornost EU da sa Srbijom, nespremnom i mrzovoljnom, pregovara o njenoj novoj budućnosti. Exit i Rolingstounsi dodatno su provetrili, makar na kratko, postruralnu čamotinju kvaziurbane svakodnevice. Ne bi trebalo zaboraviti slučajeve iz prošlosti kad su se reformski napori, ili dobra karma, svejedno, gušili pozivanjem na istoricizam i kolektivizam. U ovom slučaju, politički poredak koji otkriva predsednika države koji saučestvuje u poigravanju nacionalnim frustracijama, ukazuje ne samo na posledice ideoloških čistki u njegovoj stanci i približavanje populizmu, nego i na pritiske ostrvljenih elita čijim monopolima, poslovnim ili mentalnim, odgovara da se tok vremena ponovo vrati unazad. Na opštu sreću, može se pretpostaviti da se ovakva prilika više nikad neće ukazati.
Danas, 17.08.2007.
Peščanik.net, 16.07.2007.