Nezameranje i mediokritetstvo postali su način života u Srbiji. I zato smo društvo koje je sramno otupelo na mahinacije i prevare. Neko bi sad trebalo da kaže Trojanu kakve uši ima.
Pojam kralja, ili lidera, kod Junga se dovodi u vezu s egom, ili sa dominatnim i vladajućim principom na osnovu kojeg je ego struktuiran. Kralj, odnosno lider, personifikuje hipertrofiju ega, njegova žeđ je posledica njegove bezgranične pohote i egoizma. Lider se zatim rastvara u sopstvenom suvišku. Njegov nadut ego je rastvoren sopstvenom neumerenošću. U tom rastvaranju, kao članovi Liberalno demokratske stranke, ne smete više da budete pristojno nesvesni. Morate da pokušate da uspostavite nadzor i kontrolu.
U zemljama razvijene parlamentarne demokratije praksa je da lider stranke i centralni izborni štab u slučaju izbornog poraza podnesu ostavke, ali to u Srbiji naravno nije tako. Mi u LDP-u nismo čak ni raspravljali o rezultatima poslednjih izbora, nismo se ni sastajali. Zato nema ni odgovornosti za bolesno narcisoidnu kampanju koja je vođena i bezgraničnu lidersku samovolju. To je bila turbo-folk kampanja u kojoj smo izgubili sve što smo do tada teško stekli. Kao i uvek do sada, nema ni finansijskog izveštaja, iako je račun stranke blokiran. Svi se pravimo ludi, a svi sve znamo. Mi smo, dakle, članovi uobičajeno primitivne tipične srpske liderske stranke, pitekantropusi demokratije, koji društvu preporučuju nešto što im ne pada na pamet da primene na sebi. I bilo bi dobro da prestanemo da se hvalimo da smo drugačiji, jer uopšte nismo.
Da bismo to postali, moramo da tražimo od Predsednika LDP da se povinuje istim onim principima liberalne politike oko koje je osnovana naša stranka. On mora da nauči da sve bitne odluke moraju uvek da budu podvrgnute organima stranke. Ne može kabinet apsolutističkog vladara samodršca da odlučuje o svemu. Na taj način ćemo i lidera možda da spasemo od solipsističke inflacije koja mu visi nad glavom, odnosno od uverenja da je on centar vasione. Njegov hipertrofirani ego ga je zatvorio u okvire sopstvene, lične realnosti, i tako je podelio sudbinu manje više svih srpskih partijskih lidera i sveopštih usrećitelja. Svi oni na kraju moraju da budu primorani da odu.
Pre toga, ne bi bilo dobro da čekamo evropske istražitelje, ili neke naše, koji će sigurno doći da pitaju da li smo transparentna stranka, sa potpuno prozirnim finansijskim tokovima, barem onog novca koji dobijamo od države. Ni za čiji privatni novac me nije briga, ali državne finansije koje stižu u LDP moraju biti savršeno jasne i objašnjene. Da li se sećate ijednog finansijskog izveštaja ikada podnesenog za ovih sedam godina na Glavnom odboru stranke? A šta je Nadzorni odbor radio sve to vreme, bolje da i ne pitam.
LDP je u veoma lošem stanju. Oštrica LDP, po kojoj je bio prepoznatljiv, sasvim se istupila. Moramo ponovo da pronađemo politiku, jer smo je izgubili. Da li uopšte postoji neko u Srbiji čija je politika dovoljno daleko od naše kako bismo se uzdržali od saradnje s njim? Sad možemo i sa DSS. To pročitamo u novinama, a nijedan organ stranke nije o tome raspravljao i doneo odluku o tome. Nema više procepa između nas i drugih, a procep je osnov svake demokratije. Mi smo osnovali stranku da bismo menjali Srbiju, a ne da bismo iz očaja sarađivali sa onima koji su tu Srbiju upropastili. Procep na kojem smo nastali je nestao zbog nedostatka ideja i sebičnosti Dvora. Beogradska stranka koja ne prođe u Beogradu, jeste stranka na izdisaju. Predsednik stranke se, kao što se to događa u svakoj društvenoj grupi u Srbiji, okružio ljudima koji su svesrdno duvali u jedra njegovih slabosti. Jedan od njih je čak promenio i način hoda kad je sebe video prvi put na televiziji. Ispada da u LDP-u nije uputno kritikovati, a kako nije uputno ni večito ćutati, dakle jedino što se može jeste da se hvali, i kad treba i kad ne treba. Tako se nikud ne stiže. Za sve neuspehe je zato pre svih odgovoran onaj koji je o svemu sam odlučivao, a to je Čedomir Jovanović, kao i svi oni koji su ćutali ili hvalili i kad nije bilo razloga za to. Nisam do sad čuo ni reči od Predsednika o sopstvenoj odgovornosti, i to je zaista zabrinjavajuće.
LDP sve u svemu nema neki naročiti potencijal za povećanje biračkog tela. Najveća prepreka za to je sam lider stranke, koji je i dalje društveno nepoželjna osoba – iako smo se svi mi upeli da tokom svih tih godina od njega napravimo modernog evropskog političara. Njegova bahatost je ipak obesmislila sve takve naše pokušaje.
Umoran od velikih odluka, i pored svega, ne mogu da vam preporučim da se svrstavate na ovu ili onu stranu. Živa celina se ne sme izrezati na delove da bi se zadovoljila suprotstavljena gledišta. To može da predloži samo onaj koji poznaje suprotnosti, ali ne i životnu stvarnost. Svaki čovek i svaka društvena grupa, kao i celokupni narodi, menjaju se onoliko koliko se menja njihov najdivljiji deo. Tako je i sa našom grupom, tako je i sa svakim od nas ponaosob. I ono što bi trebalo da pokušamo da kao minimum postignemo jeste bezuslovno prihvatanje osnovnih demokratsko-liberalnih procedura u stranci. Svaka ozbiljna stranka mora da bude svesna da ima svoj levi blok, centar i desni blok, recimo. A ne da se ponaša kao uvređena primadona, ako nije po CK. Mada, ako hoćete baš moje tvrdo mišljenje, teško ćemo se dogovoriti sa onima koji su u svojoj prevelikoj oholosti pobegli od nas, kad su nam bili najpotrebniji u borbi za slobodu. Oni nikad neće doći do mesta koje smo mi odavno napustili.
Umesto decentralizacije stranke, u skladu s politikom koju javno zastupamo, sada se na Dvoru priželjkuje promena i odlazak ljudi koji imaju zamerke, kao i nada u pronalazak novih koji bi se dali zavoditi barem nekoliko sledećih godina, kako bi se bolest produžila. Pritom se uglavnom računa na intelektualni promiskuitet svih članova. Bez tog elementa takva prevara neće moći da bude uspešna. A ono što bi zapravo trebalo prvo da se desi jeste opsežna rasprava o brojnim prekoračenjima ovlašćenja Predsednika stranke.
Do sad je LDP čuvala naša vernost; od sad će se Predsednik ili promeniti, ili će ostati sam sa kamarilom, koja će ga s povećanjem teškoća napustiti, jer je s njim iz sasvim drugih razloga od onih koji nas još uvek vežu za LDP.
Naš lider ne ume da komunicira, pa saradnje u nekom naročitom obliku nikada nije ni bilo. Ili držiš govore, Čedomire, ili gledaš u telefon dok drugi govore. Međutim, u okviru ideje koju zastupamo, neko manje neko više iskreno – “taj veliki posao”, kako ti voliš da kažeš, u Srbiji nije još ni počeo. Ako ga mi ne radimo, radiće ga neko drugi. I ovo moje obraćanje se događa zbog ljudi koji su uložili ogromnu energiju, vreme i novac u ono što si ti olako proćerdao. Tužno je što svi ti “radni sastanci” nisu ničemu služili, ili ako su nečemu služili, bolje je da preko tog “cilja” pređemo prezrivom carskom ćutnjom.
Od početka je bilo tako u LDP. Ali donedavno nije bilo velikih političkih grešaka Predsednika. A kada je počeo da ih pravi, nije bilo izgrađenog mehanizma u stranci sposobnog da ih spreči ili ispravi. Pa zato više i nije ništa kao što je bilo, a vide se i sve slabosti stranke, koje nas prikazuju kao ljude koji drugima preporučuju ono što nisu sposobni da primene na sebi. Ako ne uspeš da se izmeniš, onda ćemo ili postati druga stranka u istoriji višepartijskog sistema u Srbiji koja je uspela da promeni lidera, ili ćemo napraviti razlaz uz, barem s moje strane, duboko izvinjenje svakome ako nešto nije bilo u redu. Jer, kad ne znamo da se borimo protiv gluposti u nama samima, nemamo nikakvo pravo da se bavimo javnim životom. Za sada, možemo samo da sanjamo o onome što se dešava u Demokratskoj stranci, čiji bismo trebalo da budemo napredni derivat. Tamo dva čoveka suspenduju demokratski donesenu odluku stranke o datumu Glavnog odbora. A kod nas to čini još uvek jedan.
U krajnjoj analizi, suštinska stvar je život pojedinca. Samo to stvara istoriju, samo se tu veliki preobražaji prvo dešavaju. I samo promena u stavu pojedinca može potaći promene u psihologiji naroda. Ako samo pričaš da hoćeš da se menjaš, a živiš na način podvrgnut toj istoj psihologiji, podvrgnut svim tim istim bednim idealima koji su upropastili društvo, onda ti ubrzo niko više neće verovati.
Veliki događaji u svetskoj istoriji su, u suštini, duboko nevažni. Tako ni 5. oktobar nije važan, jer nije uspeo da promeni čak ni svoje glavne protagoniste, pa kako onda da promeni društvo? Svi oni su zadržali Miloševićeve mehanizme i alate. U takav čvor smo se i mi zapetljali.
Međutim, ja imam opasnu ljubavnicu – slobodu. Neko za ljubavnicu ima moć, neko novac ili slavu. Moja je takva kakva jeste. Zbog nje, neodoljive svoje ljubavnice, sve ovo vam i pišem. I to ne ni Predsedniku, ni organima stranke, već običnim članovima bez kojih ne bi bilo ni njega ni njih, ni stranke. A njih ignorišem, isto onako kao oni sve vas. Ostajem otvoren za kontakte sa pojedincima u stranci i sa odborima koji će eventualno imati potrebu za takvim kontaktom. Predsednika neću napadati, jer se moje shvatanje odnosa profesor – student razlikuje od Đinđićevog. Moji studenti kod mene imaju doživotni imunitet. I podržavam ih, sve dokle zaslužuju podršku.
Svima želim sreću, zdravlje i prosperitet. Odoh kod svoje ljubavnice. Ona ne voli da čeka.
Nenad Prokić
ŠIRI DALJE! SRBIJI SE ŽURI!
Peščanik.net, 30.10.2012.