Upitnik

Radio emisija, 26.11.2010, govore Mirko Đorđević i Nadežda Milenković. 

Svetlana Lukić: Broj 1244 je broj koji zna svako dete u Srbiji, to je broj rezolucije UN na koji se pozivamo kad god nam želje nadmašuju moći; sada treba zapamtiti drugi broj – 2483, ili 24-83, kako god nam je lakše da zapamtimo. To je broj pitanja u upitniku koji nam je pre neki dan poslala EU. Na osnovu odgovora koje budemo dali, oni će proceniti da li smo spremni za sledeći korak ka Briselu. Iako potpredsednik vlade za evropske integracije, čovek zadužen za klovnovske poslove i klovnovske izjave, Božidar Đelić, tvrdi da smo već spremili 90 odsto odgovora, ostaje nejasno da li su ogovori davani imajući u vidu Srbiju iz preambule ustava ili Srbiju do Merdara. Šefica kancelarije za pridruživanje EU, Milica Delević, reče juče da ćemo na pitanja odgovarati u skladu sa ustavom, to jest tretiraćemo Kosovo kao svoju teritoriju. Dobro, ništa pametnije se nije ni moglo smisliti kao odgovor, kada smo tako dugo i glupo ponavljali mantru iz preambule rođene u glavi Vojislava Koštunice, koja je onda iskočila iz nje i uskočila u prazni prostor mozga Borisa Tadića koji je taj ustav prisvojio kao svoje čedo.

Ako stvarno budemo odgovarali u skladu sa ustavom, onda će nam reći – sedi, jedan. Iako se formalno ovim upitnikom Kosovo tretira statusno neutralno, traže se odgovori za Srbiju bez Kosova. Čak i da hoćemo da se pravimo ludi i da dajemo odgovore uzimajući u obzir Kosovo, to neće moći. Na primer, jedno od pitanja glasi – koliko korisnika interneta ima u vašoj zemlji? Otkud mi znamo koliko stanovnika Kosova ima internet. Ili – koliki vam je bio uvoz a koliki izvoz – mi ne znamo ni koliki su naš uvoz i izvoz, a kamoli koliko je Priština trgovala sa Tiranom, Hrvatskom ili Crnom Gorom.

Pa kako ćemo preseći naš Gordijev čvor sa Kosovom kao srpskim Jerusalimom i Briselom kao srpskim Eldoradom? Rešićemo to pitanje kao i obično – lako i elegantno: za unutrašnju upotrebu ćemo pričati da upitnik ispunjavamo u skladu sa ustavom, a na pitanja ćemo odgovarati protivno ustavu, odnosno u skladu sa realnošću.

Mnoga od pitanja iz ovog upitnika su tipska, na ista su odgovarali Hrvati, Albanci, Crnogorci, ali neka su i specifična, i tu ne mislim samo na saradnju sa Haškim sudom, nego i na neprijatna pitanja o čuvenoj reformi pravosuđa. Takozvani predsednik vlade Mirko Cvetković je ogovarajući na poslaničko pitanje – šta će vlada učiniti kako bi otklonila tolike nepravilnosti u pravosuđu, rekao: sve će učiniti. Inače, zanimljivo je ko je to prekorno pitanje postavio Cvetkoviću, niko drugi do Čedomir Jovanović koji je u avgustu dramatično pozvao vladu i parlament da od politički motivisanih napada pod hitno zaštite one koji su tu reformu sproveli – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, posebno naglašavajući da je LDP podržao reformu i zbog toga što ju je sprovela osoba, a osoba je Nata Mesarović, koja je, kako kažu, imala hrabrosti da osudi ubice Zorana Đinđića. Neprijatno je kada najgrađanskija, najevropskija, najliberalnija i sve naj naj partija, ima potrebu da javno hvali jednog sudiju zato što je osudila ubice i da joj to uzima kao olakšavajuću okolnost za to što je vodila reformu pravosuđa zbog koje sada moramo da se pravdamo EU.

Nesrećna ministarka pravde Snežana Malović, kada je dobila packe iz Evrope, malo se ućutala, ali kad god progovori, ne propušta priliku da brani reformu pravosuđa. Pošto je gluposti teško braniti a da ne ispadneš i sam glup, ona sve češće nesuvislo spaja stvari koje su po definiciji kontradiktorne. Evo, pre neki dan nam je ministarka otkrila da je, kako je rekla, zgrožena činjenicom da postupak protiv Svetlane Ražnatović traje punih 7 godina, i da su takve stvari, kako je rekla, bile razlog što se krenulo u reformu pravosuđa. Prvo, od tih 7 dugih godina, ona je ministarka tek dve i po, drugo, ako je reforma dobra, kako to da reformisano tužilaštvo nije tražilo da se gospođi Ražnatović oduzmu putne isprave, a ne da nam iz Skoplja poručuje da je žrtva medijskog linča, i kako to da tužilaštvo nije tražilo privremenu zaplenu imovine Arkanove udovice, Dačićeve prijateljice, Koštuničine pevačice, Palmine i Veljine ljubimice i Dodikove mezimice.

A možda sve ovo pričamo bez veze, jer možda ta optužnica i ne postoji, ili postoji samo kao zvečka za narod i kao povod da kandidatkinja za potpredsednicu DS Nada Kolundžija, između dve posete frizeru kaže – isključena je svaka mogućnost da oni koji su prekršili zakon budu pošteđeni odgovornosti. Tačka.

Uz crkvu i vojsku, Ceca je najpopularnija srpska institucija. Ona je spoj svega što mladi i stari Srbi vole: lepa, bogata, silikonski nadarena, udovica ratnog komandanta Željka, prijateljica pripadnika žestokih momaka iz zemunskog klana, šefica FK Obilić koji fudbalere prodaje kao belo roblje, velika Srpkinja koja peva na mitinzima i svadbama koje organizuju Palma, Dodik, Velja Ilić, Koštunica, žrtva operacije Sablja zbog koje je bila utamničena na pravdi boga, i nadasve to je prava pravoslavka kojoj krst skoro erotski klizi u klividž, koja zajedno sa narkodilerom Kristijanom Golubovićem pred demostrantima sa cedulje čita Oče naš. Naravno da nije lako uhapsiti instituciju, a možda i ne treba; zamislite još tu sramotu da neko zapreti da će izaći iz vlade i da zbog te sestre imamo prevremene izbore. Znam da ne zvuči demokratski i pravno korektno i da to ne treba reći, ali ću reći: ako za 7 godina nisu mogli ili nisu hteli da je, zajedno sa sestrom, kumom i ostalim svatovima, smeste u zatvor – ne treba ni sada. Kao što ne treba više da nas ponižavaju ponovnim početkom suđenja ljudima koji su pre skoro 10 godina ometali hapšenje Slobodana Miloševića. Pri tome se vojvoda Siniša Vučinić, kojem je Koštuničina pravna država dala milionsku odštetu zato što je bio uhapšen za vreme Sablje, nije na suđenju ni pojavio, a Bogoljub Bjelica se branio ćutanjem. Koliko sam razumela, ukoliko presuda ne bude doneta u naredna 4 meseca, a to je skoro izvesno, ovo suđenje bi moglo biti prekinuto zbog zastarevanja. I logično je da će da zastari, jer je zastarela i krivica partijskih drugova i šefova Bogoljuba Bjelice, koji su od Tadića dobili indulgenciju i sada sede u vladi i zapomažu za još dva mandata da bi Mrkonjić završio koridor 10, a Ivica Dačić nas uveo u Evropsku uniju.

Ako ne računamo Cecu, dve apsolutno najuvaženije institucije među Srbima su crkva i vojska.

Logično je očekivati da će posle ovih čupanja za bradu, povlačenja za mantiju i otimanja za episkopski štap, pasti popularnost SPC, verovatno i hoće, jer se radi i o parama koje je bivši vladika Artemije pokrao, a ljudi su ovde postali skoro isključivo osetljivi na novac. Pa i ode koje su pevane pokojnom patrijarhu Pavlu uglavnom su počinjale i završavale se divljenjem što je sam sebi pravio cipele, vozio se trolejbusom i gasio svetla po patrijaršiji štedeći struju. To je bilo mnogo važnije nego činjeica da je bio na čelu crkve u jednom od najsramnijih perioda u njenoj istoriji. Neću da pominjem, o tome će danas govoriti naši sagovornici, kako potrese u crkvi i pad njene popularnosti među građanima nije izazvala ni pedofilija, ni brutalno mešanje u državne poslove, ni anatemisanje homoseksualaca… I ja ću se za trenutak vratiti na pare, ali pri tome ne mislim ni da je glavni krivac Artemije sa novcem u grčkim bankama, ni Kačavenda čiji je vladičanski dvorac u Bosni takav da bi i Milanka Karić uzdisala za svakim komadom nameštaja, ni Nikanor i ostali božji izaslanici u Srbiji. Glavni krivac je država. Zašto, pa zato što je potpuno jasno da je sav taj novac kojim raspolaže crkva, novac koji je dobila od države. Za sada nema indicija da je Sveti Petar osnovao kovnicu novca koja kroz milenijume, koristeći sveti duh kao poštara, šalje dinare na eparhijske račune. Svaki put kada je crkvi davan novac, na svetogrđe od pitanja – a kako država zna da li je novac trošen namenski ili ne, ministri vera su bez trunke zadrške govorili: ne, država ne kontroliše kako se taj novac troši, mi imamo poverenja u crkvu. Dinkić i ostali navodni finansijski policajci stalno pričaju kako svakoga dana usavršavaju mehanizme borbe protiv, kako se Dinkić izrazio, netipičnog kruženja novca, ali se ta borba završavala na stepenicama patrijaršije.

Iza tih vrata su se zajedno sa svojim bogom i svojim parama zaključale vladike i ulaz je za ostale bio zabranjen, sem za Jeremića, Koštunicu i Tadića, i to samo kada su imali želju da nekome celivaju ruku. Pare su se isporučivale vladikama na te ruke, štampane su poštanske markice koje je morao da kupi svako ko hoće da pošalje pismo i taj novac je išao direktno na račun SPC. Tu markicu su morali da lepe, hteli ne hteli, i katolici i muslimani i ateisti, samo se crkvama vraćala imovina koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata… I šta sad ima da se žalimo na vladike, oni smatraju, vera im tako nalaže, da imaju puno pravo da odlučuju i o rađanju i o umiranju, i da li žene imaju pravo na abortus, i da li je neko zaslužio da bude sahranjen unutar groblja ili mora da leži sam, kao pas, izvan grobljanskih zidova. Ako o svemu ovome odlučuju, što je onda čudno ako smatraju da imaju neograničeno pravo da odlučuju o dinarima i evrima koje im daje država. Ali to pravo im je dala država oličena u ministrima vera koji kao ovce trče za vladikama gledajući na koju stranu će pokazati svojim pastirskim štapom.

Kako li je tek kosovskim Srbima koji su, posle poraza 1999. i opšte bežanije u koju su se dali njihovi dojučerašnji lideri, okupili oko crkve, tj. oko vladike Artemija. Sada im je rečeno ono na šta su i oni sumnjali, da su njihovi stubovi srpstva i čuvari kosovskog zaveta lopovi i vucibatine koji se otimaju za pare, manastire i monahinje, jer valja da im neko služi – kuva, pere, čisti cipele i loži vatru kada oni, uz čašu dobrog vina, zapevaju setno: Ječam žela Kosovka devojka…

I na kraju, nekoliko reči o trećem stubu srpstva – vojsci. Malo-malo pa čujete pohvale, i iz Evrope, o uspešnoj reformi vojske, o profesionalizaciji vojske, ministar vojni Šutanovac ubira aplauze na otvorenoj sceni zbog svoje otvorenosti prema NATO paktu. Neka je sve to i tačno, a nije, iritantna je ta Šutanovčeva samopromocija koja je u poslednje vreme postala bezobalna. Juče je na predavanju na Vojnoj akademiji rekao da vojska podiže privredu. Nije čak ni najveći problem što se on toliko hvali, nego je problem što, bukvalno preko leševa, od vojske pravi instituciju vrednu poštovanja. Šta smo sve čuli poslednjih dana a da niko nije rekao – stoj. Ministar se ponaša pre svega kao uspešan trgovac oružjem, hvali se velikim ugovorima sklopljenim sa nekim zemljama sa severa Afrike, čitaj Gadafijem, govori o vojnoj industriji kao najuspešnijoj izvoznoj grani. Što je najgore, to je tačno, osim malina, oružje je naš najvažniji izvozni proizvod. Zbog toga što smatramo da je to izvrsna privredna taktika, u Savetu Evrope i u UN moramo da podržavamo zemlje koje od nas kupuju oružje, a mnogima od njih vladaju razni diktatori i ludaci. Pre neki dan je prolepršala vest da je vlada odlučila da Srbija duplira broj vojnih izaslanika; bilo ih je 19, a sada će ih biti skoro 40. Kako? Zašto? Na osnovu čega su premudri ministar i vlada odredili toliki broj izaslanstava i po kom kriterijumu su birali zemlje u koje će ih slati.

Oglasio se izvesni v.d direktora Vojnoobaveštajne službe i rekao – na osnovu analize bezbednosti, sagledavanja pretnji i potrebe za procenom političko-bezbednosnog stanja u pojedinim zemljama. Šta će na primer raditi novi vojni izaslanik u Libiji, procenjivati bezbednosnu situaciju na severu Afrike ili nastaviti da po Africi sklapa poslove sa oružjem. A šta će raditi novi vojni izaslanik u Norveškoj – sagledavati pretnju od ove nama tradicionalno neprijateljske zemlje? Šta će raditi novi Šutanovčev izaslanik u Belgiji, čuvati da se Belgija ne raspadne, a ako se raspadne, da dilujemo malo oružja Flamancima, malo Valoncima… Ne razumem, ali bi bilo dobro da nam neko objasni, zašto pored onih nesrećnih 28 Dinkićevih ekonomskih diplomata sada udvostručujemo vojne diiplomate.

Juče se vojska hvali da je donela Kodeks časti, kojim se utvrđuju opšta moralna načela – prvo načelo je služenje otadžbini Srbiji. To, što bi rekli srpski političari, postoji svuda u svetu, svaka vojska se kune da će služiti svojoj zemlji. Ali mi ovde imamo neke probleme sa tim moralnim načelom, iza njega su se krili i na njega pozivali najveći zlikovci i ubice, od kojih ne malo njih još uvek sedi u vojsci i na uniformi nosi razne šarene epolete. Znam da države i vojske, pa i ova, proizvode i prodaju oružje, da neguju imidž vojske kao čuvara nacije i države, ali mi, kao i sa onim Upitnikom EU s početka ove priče, imamo neke specifičnosti. Zbog njih je najblaže rečeno neumesno da, na primer, svake godine, šef države napravi vanredno stanje u Beogradu da bi novim mladim oficirima podelio neke sablje. Da bi na to imao pravo, prvo je morao jednom od tih sablji da, kao u stara vremena, ražaluje neke oficire, pukovnike i generale, tako što će im tom sabljom prvo iseći jednu po jednu epoletu, a onda jedno po jedno dugme na utegnutoj uniformi. I to onim oficirima koji su učestvovali u zločinima, krili Ratka Mladića u Topčideru, koji su odgovorni za sumnjivu smrt vojnika u kasarni u Leskovcu, koji su skrivali dokumenta koja potvrđuju da su namerno žrtvovani radnici RTS-a za vreme bombardovanja 1999, oficiri koji su porodicama stradalih vojnika na Kosovu slali besramne telegrame u kojima ih obaveštavaju da su im deca izvršila samoubistvo…

Pa čak i da se desilo, na bilo koji način, to ražalovanje oficira koji su osramotli i svoju vojsku i svoju zemlju, ostale bi neke mirnodopske tragedije na koje moraju da odgovore pre nego što počnu da mi pričaju o kodeksu časti i velikim poslovnim dostignućima vojne industrije.

Ministar Šutanovac kaže da su do skoro radnici u vojnoj industriji štrajkovali glađu jer nisu imali posla, a sada će se pušiti od poslova koje im je on nabacio. Možda će morati da zapošljavaju nove ljude da bi ispunili obaveze iz ugovora. A šta bi sa onih sedmoro ljudi koji su poginuli u eksploziji u fabrici oružja Prvi partizan iz Užica, koja će i sada biti uključena u veliki Šutanovčev posao sa severom Afrike. Posle te tragedije je gradonačelnik Užica rekao da su u fabrici radili ljudi koji nisu obučeni za te opasne poslove. Tvrdio je da je poslovodstvo firme više puta tražilo od države da odobri prijem novih radnika na posao, ali im to nije bilo dozvoljeno. I onda su angažovani ljudi, među njima i jedna devojka koja je poginula u nesreći – preko omladinske zadruge. Tako je u momentu nesreće oružje u fabrici pravilo 650 stalno zaposlenih i 600 radnika po ugovoru, tih iz omladinske zadruge. Ne znam šta je bilo na kraju, ko je i da li je neko odgovarao za smrt tih sedmoro ljudi. Da li će i u realizaciji ovog istorijskog Šutanovčevog ugovora opet barutom baratati omladinci iz omladinskih zadruga.

A sad ću da stanem, najzad, da bi mogao da govori naš prvi sagovornik, Mirko Đorđević.

Mirko Đorđević: Mnogi se pitaju šta ovo bi. Kad je u pitanju Srpska pravoslavna crkva, nešto je bogami trulo u crkvi danskoj. Sad kad led puca i kad se vladičanske krune valjaju po kaldrmi, traje ljuta svađa, mnogi još uvek neće da vide da sve ovo ima duboku političku pozadinu. Uopšte se ne radi ni o kakvim dogmama, nego je negde moralo pući. Godine 2005. vladika taj Artemije, sada već nije vladika, smenio je svog vikara Teodosija, koji je bio vladika kao i on, lipljanski. To je sada prvi čovek eparhije raško-prizrenske posle Artemijevog pada. Tada je njemu taj Teodosije rekao i objavio to u Beogradu kao dokumenat. Ova avantura, misli Teodosije na 1999. godinu, pohod Miloševićeve soldateske sa neviđenim zločinima, je najgori način, citiram, koji smo izabrali i kao država i kao crkva. On završava jednom konstatacijom koju ovde vredi pomenuti – mi ni kao država, ni kao crkva, kaže Teodosije, nismo toliko jaki da određujemo status Kosova, ali mi jedno možemo, a to ne činimo, možemo da ostanemo i kao ljudi i kao nacionalna zajednica na Kosovu. Tu je prvi put puklo, ali to se zataškavalo. Artemije ga je naravno oterao i nastavio po svome. Osam ili devet saopštenja je izdao taj Artemije, u kojima kaže – Jeremić, Šutanovac i drugi su veleizdajnici. Mi treba da, govorio je Artemije, pozovemo ruske dobrovoljce, da se obratimo velikoj Rusiji i vojskom da rešimo status Kosova. A od Rusije treba, opet citiram, da kupimo najsavremenije raketne sisteme i da tako to rešimo. Sada kada je puklo, i Sinod i Sabor su morali da urade nešto što se retko događa u crkvama, da ga liše vladičanske panagije, da ga vrate u red monaha i da ga obore i raščine. Kada je Artemije u duhu svojih intencija pokušao neverovatno, za vreme samog Sabora, blickrig na Kosovu, i u prvom naletu sa svojim istomišljenicima osvojio nekoliko manastira, došla je policija i isterala ga odatle. Sad se dogodilo to što se moralo dogoditi. On i dalje ne miruje, navodno će osnovati nekakvu novu istinsku svetosavsku crkvu srpsku, a mi već dve imamo, Srpsku pravoslavnu crkvu i imamo jednu koja se zove Istinska pravoslavna crkva u Srbiji, i ona izdaje debelo svoje glasilo Revnitelj.

Drugi potez mu je bio, kad to sa crkvom izgleda nije krenulo i sa njegovim istomišljenicima, da se obrati ponovo majčici Rusiji. Primio je ambasador Artemija, ali mnogi zaboravljaju da je Njegova ekscelencija ambasador Konuzin već u Šišatovcu posetio Artemija, a neki, evo jutros, tvrde da ga je tri puta primio. Valjda je ambasador Konuzin rešio sva slična crkvena pitanja u Rusiji, pa će i ovde da ih reši. Sada se, vidim, pravda – saslušali smo stranu koja traži. Ništa od toga, pucaju i međucrkveni odnosi sa velikom Rusijom, a da Rusija drži političke neprijatelje ovoga režima kao emigrante, to svi znamo. To ambasadoru na pamet ne pada. Ovako je moralo to da se završi, a Artemija prati nekih osamdesetak ili stotinak monaha fanatika, zilotski nastrojenih, slabo obrazovanih ljudi kojima fanatizam predstavlja sve i došlo je do onoga što se zove raskol. Ozbiljniji istraživači oklevaju, ali ovo jeste raskol u crkvi, kosovski i politički raskol. Raskola ima velikih i malih, mogu da budu diktirani nekim dogmatskim nesuglasicama, mi i katolici 1054. godine itd. Srpski raskoli su po nečemu drugačiji. Dok se u drugim crkvama od Ukrajine do Grčke oni koji se odvajaju uobličuju u nekakvu novu zajednicu koju formulišu i tačno se zna ko su i šta su, poimenice se zna, kod nas nismo s jednim bitnim momentom načisto – ko je sve uz Artemija, to je sad pitanje. Tako da mi ovde imamo jednu vrstu ne samo puzeće, nego permanentne raskolničke situacije.

Svetlana Lukić: Godine 2005. Artemije je prognao vladiku Teodosija, sa njim je otišao i otac Sava Janjić. Taj čovek je u svom ludilu političkom napredovao sve vreme, zašto se to dešava tek posle pet godina?

Mirko Đorđević: Kakve smo sreće mi u Srbiji, moglo je to potrajati još sedam ili osam godina, jer ovde postoje paralelne strukture i u državi i u crkvi koje prikrivaju ili odlažu u stranu, i u tome su vešti, to su do savršenstva doveli, da se problemi zataškavaju. Pa molim vas, šta sve nismo radili oko tog nesrećnog Pahomija vladike vranjskog, pa se čekalo da zastari, pa veštačenje. Kada je u pitanju smena Artemija, navodno je 21 episkop glasao za njegovu smenu, 7 je bilo protiv, a 17 se pominje uzdržanih. To je ozbiljna situacija. Koja sabornost, molim Vas, koji bakrači? Pokazalo se da je bezmalo većina u Saboru na strani Artemija i sada Artemija gone oni koji su od njega gori. I nije nam prvi put da mi nudimo lek koji je gori od bolesti.

I sada smo dobili nešto o čemu smo i vi i ja za naše slušaoce govorili, pa smo dobijali poruke – kako vi to razgovarate o crkvi, kako smete. Naša crkva ima tri sveta stuba, to su tri velika A – Artemija, Amfilohija, Atanasija, koji su duhovna čeda Justinova. Sad se ta duhovna čeda vuku po sudovima, viču – gde su novci, ko je ukrao novce, pominju drogu. Ovo je raspad sistema i što se više bude krilo sve će gore biti. Imali su oni u Crnoj reci onaj centar za lečenje tih zavisnika. Vrlo je teško za ozbiljnog istraživača da utvrdi da li će se u ovome do kraja ići. Ne mislim samo na bivšeg vladiku Artemija. Da li će se ići na druge, gde ima još težih situacija i da se jedanput raščiste neka pitanja koja nisu beznačajna. Jeste da ovaj patrijarh sadašnji hoda po mukama, vuče neke poteze, ali vidite, ogromni su pritisci i unutra i spolja. On ode u Bosnu i izrazi pretenzije prema državi koju mi priznajemo, to se ne može tako raditi, dabome. Drugo, oni ne uspevaju da povuku nijedan potez koji bi crkvu vratio njenoj misiji, a da je odvoji od politike, od kriminala, od sukoba interesa. I zato sad nije nikakvo čudo što ljudi kažu – pa ovo je neka interesna organizacija političko politikantska u kojoj traju neviđene stvari. Ima i onih koji sa pomalo ironije gorke kažu – vreme je da se odigra, ako ne Brionski plenum, ono VIII sednica u crkvi, pa da se vidi ko je ko. Ne zaboravimo, molim vas, to smo dužni da podsetimo, ova je crkva deset godina bila u vrtlogu ratnih zbivanja. Većina je pismima lordu Karingtonu, dokumentima podržavala ratnu Miloševićevu politiku. I kad se to lomilo oko Dejtona, crkva se sukobila sa sistemom, ali ne zbog toga što je rat vođen, što su ti ratovi vođeni, nego zbog toga što ratovi nisu vođeni do pobedonosnog kraja. Drugi deo takođe znamo, odigrava se na Kosovu.

Svetlana Lukić: Kada ste rekli da osim slučaja Artemija postoje i teži slučajevi i gore stvari, nagovestite nam na šta mislite.

Mirko Đorđević: Artemiju se danas pripisuju utaja, finansijske malverzacije, pominju se stotine hiljada evra, ali preko ministarstva vera godinama su išla ogromna sredstva za obnovu manastira, za izdržavanje kaluđera. Pa nije on jedini sve to uzimao i time raspolagao, jer neko mu je to davao. Vreme je stoga da se postavi pitanje koje su to vladine strukture, raniji kabineti, Koštunica i drugi, odobravale, to su enormna sredstva, što se vidi po tome što su ne samo vladičanski dvorovi u sedištima eparhija dvorci, nego i po selima stvorena je jedna kasta i umesto uobičajenih parohijskih domova imate skupocena zdanja. To sve neko plaća i sad nije nikakvo čudo što postoji gunđanje prvi put, i to je dobra pojava, u samoj crkvi i među vernicima – šta je ovo, pobogu. Sad oni jedni drugima viču – gde su pare, pokrao si narodne pare. Ako je on sam to uradio dobro će biti, ali bojim se da nije, jer su to poveće pare. Sada nam otkriva niko drugi nego Atanasije, da na računima u bankama u Grčkoj, gde sve ne, ogromni novci stoje. Ali država, pa i crkva, nisu moćne da nešto urade, jer naše pravosuđe nema snagu ni na unutrašnjem planu, a kamoli na Kosovu ili u inostranstvu. Oni su van dometa svoje pravne moći da nešto urade, da dođu do njih… A kad do nečega i dođu procesuiranje ne ide nikako. Oni su čekali da sekretar Vilovski uradi što je uradio, pa su čekali da on bezbedno ode u inostranstvo, sredi račune i onda su poslali nekakvu poternicu. I sad nemojmo se ljutiti na braću Grke, oni odgovaraju – mi ne možemo ovako, on je sad klirik ovde i građanin.

Svetlana Lukić: Formalno postoji kontrola budžeta, novca koji je trošen, ali stalno su nam slali poruke da država pomaže crkvu, ali da crkva ne mora da polaže račune kako taj novac troši.

Mirko Đorđević: Setite se, ja sam vam citirao dopise eparhije žičke koja preko ministarstva vera traži od države, ministar vera je bio Radulović, da eparhija žička zahteva da pravoslavlje bude proglašeno državnom verom, a SPC jedinom državnom institucijom. Ali u tom zahtevu jasno stoji da država pomaže materijalno, da daje, ali da se ne meša u to kako će crkva time raspolagati. Pa ko zida ovaj faraonski hram na Vračaru Svetog Save, a nijedan dokaz ne postoji da je on bio faraon i tu se milijarde rasipaju. Ko to daje? Država se odrekla te kontrole, jer za desetak godina barem unazad, ni u jednom jedinom slučaju mi nismo imali državnu revizionu komisiju koja je zavirila u poslovanje crkve. Odgovornost države je ogromna, možda čak i veća od same crkve. Nemojmo kriviti onoga kome daju šakom i kapom. Nijedan jedini put do sada ministarstvo vera u javnim raspravama u parlamentu se nije pojavilo, ministar da se pojavio ili neki od njegovih sekretara, da objasne tu situaciju. Ne, njih to ne zanima. A samo njihova graditeljska delatnost i njihova izdavačka delatnost i njihov vozni park podrazumeva sredstva koja bi poželela danska vlada recimo.

Svetlana Lukić: Da, pri čemu se vraćamo na pitanje ministarstva vera, koje je svih ovih godina bilo ekspozitura crkve, i to jedne crkve.

Mirko Đorđević: Mi smo jedna od retkih zemalja koje imaju ministarstvo vera, resor ministra vera u vladi. Nema ga ni velika Rusija, i sada kada govore o reorganizaciji, nikome na pamet ne pada moj predlog iznet javno toliko puta, i ne samo moj, da je to prvo ministarstvo koje treba ukinuti. Oni drže to ministarstvo vera preko kojeg su išli svi ti novci o kojima sada, evo, i vladike pod mitrom zapomažu – gde su pare.

Svetlana Lukić: Govorim o momentu kada se dogodio ovaj raskol, meni se čini da to ima veze delimično sa zaokretom u smislu presude Međunarodnog suda pravde i pristanka da se pregovara o tehničkim pitanjima sa Prištinom. Da u tom svetlu treba posmatrati delovanje Artemija, ali i političkih struktura u liku Koštunice i Nikolića preko svojih ljudi na severu Kosova. Jer blickrig na Kosovu je izvršen na severu, je li tako? Ima li smisla povezivanje na samom Kosovu tih političkih struktura vezanih za Koštunicu i Nikolića sa Artemijem?

Mirko Đorđević: Sve je krenulo sa povlačenjem one rezolucije, pa sa Jeremićevim nastojanjima, setite se, on je u Sinodu bio da primi instrukcije. Kad se na kraju videlo da od toga nema ništa, onda dolazi do ovakvog potresa i ako na ovome ostane, biće loše. Potrebno bi bilo da se do kraja tu stvari raščiste, ali bojim se da ovaj način raščišćavanja, gde se kaluđeri tuku, vladike jedan drugom viču – ti si lopov, drogirant, da to nije najbolji način. Niko nije podvukao crtu ispod ratnog perioda srpske crkve, niko nije podvukao. Crkva se ne može spasiti bez bukvalne lustracije, jer ovako kako ide stvar će jednom pući. Crkva je postala totalitarna. Nije da nije bilo u svetu promene u crkvi, imali su naša braća rimokatolici revoluciju u crkvi, Drugi vatikanski koncil kada su srušili jednu srednjevekovnu crkvu do temelja i pokušali da sagrade novu. Crkva ima šanse da se vrati i da bude ono što ona jeste. Najbolja definicija crkve je da ona bude zajednica vernih koji šire kulturu ljubavi i civilizaciju normalnih ljudskih odnosa u nekom jedinstvu koje se može poimati samo kao jedinstvo različitosti. Ne, svako ko se odvaja tvrdi da on poseduje punu istinu i da je on jedna jedina i jedino spasavajuća crkva. Šta mi da očekujemo od naše crkve koja je 2003. godine ljotićevskog ideologa proglasila za svetitelja, šta drugo da očekujemo? Jednom je moralo pući i to će sve više pucati.

Svetlana Lukić: U ovom periodu posle 2000. godine kada se ušlo u tranziciju, kad su izgubljeni neki stari, kakvi god da su bili, kriterijumi, vrednosti, ono što je i onima koji su gledali sa strane jako smetalo jeste da je crkva bila, najblaže rečeno, blagonaklona i tolerantna prema nekim javnim ličnostima koje su teatralno manifestovale svoju religioznost, a u stvari su predstavljale nešto praktično najgore što postoji u društvu. Evo, sada se govori o tome da će biti pokrenuta optužnica protiv Svetlane Ražnatović. Ta scena mi je u glavi, kada ona čita Očenaš pred demonstrantima. Crkva je prihvatala svakoga ko je na teatralan način izražavao svoju navodnu religioznost ne vodeći uopšte računa o suštini.

Mirko Đorđević: Setite se kako su se nakon hapšenja Karadžića upinjali iz petnih žila da dokažu kako je on tihovatelj, malne monah, dok se nije našao sveštenik koji im je rekao – ovo je običan hajduk kome nema mesta u crkvi. Kome sve nisu prikačili orden Svetog Nikolaja, pa ga je primio nedavno i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Ja po prirodi stvari nisam pesimista, ali ovo će potrajati. Artemije je jedna karika koja je pukla, ali ako ne bude dalje išlo biće sve gore i gore. Da li ste imali u rukama izdanje Vojska i vera? Pogledajte, tamo su vladike malne u činu generala sa platom i pozicijom, imaju čin komandanta vojne oblasti.

Svetlana Lukić: Nedavno je ministar Šutanovac najavio da će za nekoliko meseci vojni sveštenici ući u kasarne.

Mirko Đorđević: Svakom razumnom čoveku u Evropi i u crkvi i van crkve davno je jasno ono što u Srbiji niko neće da mu bude jasno, da je institucija vojnog sveštenstva krahirala i da nema nikakve šanse da se obnovi, osim u vidu nekakvog prisustva, da se i vojniku da pravo da veruje kako veruje. Ali kada se ministar Šutanovac zalaže za instituciju vojnog sveštenstva slobodan sam reći da njemu ništa nije jasno o instituciji vojnog sveštenstva.

Svetlana Lukić: I povodom institucije uvođenja vojnog sveštenstva koristi se to čuveno objašnjenje – tako je svuda u svetu.

Mirko Đorđević: Ne i ne, nije tako svuda u svetu. U vodećim evropskim zemljama situacija je drugačija. Svešteniku nije zabranjeno da posećuje vojsku i vojnike koji su vernici, ali on nema uopšte onu ulogu u vojnim strukturama koju ovde hoće. Ovo što se ovde hoće je jedan relikt davne prošlosti, mislim da je to nerazumno.

Svetlana Lukić: Ministar Šutanovac je najeksplicitnije za priključenje NATO paktu, tako makar kaže, a crkva preko svojih sveštenika je ta koja je, imajući naravno Nikolaja za sveca, antizapadno orijentisana. Ona smatra NATO đavoljom institucijom, i meni nije jasno šta će ti sveštenici da pričaju tim vojnicima?

Mirko Đorđević: Vreme je da se i crkva okrene Evropi. Ovako kako se to radi, oni hoće od crkve da naprave silu koja treba da odobrava represiju i time automatski ukidate pravo na prigovor savesti. Kako ćete vi uvoditi vojno sveštenstvo iz naše crkve kada većina vladika smatra da su svi pripadnici manjina ili koji drugačije veruju otpadnici? Pa kako ćete vi raditi, kada taj famozni Justin Popović u svom znamenitom delu jasno kaže i podvlači svoj stav – u istoriji roda ljudskoga bila su tri pada koja su unesrećila čovečanstvo, rod ljudski survala, Adamov, Judin i papin. Vreme je možda za lustraciju, a da li će biti snaga i u samoj crkvi, sumnjam, jer još uvek veliki deo nacionalne elite zagovara nekakvu crkvu koja će biti transmisija totalitarnih struktura. Moguće je to, a kad će biti, počekaćemo.

Svetlana Lukić: Slušate Nadeždu Milenković.

Nadežda Milenković: Reči definišu, kreiraju tvoju stvarnost. I kad nešto imenuješ, ti mu daješ sadržaj. I sad, neke stvari se rade iz gluposti, iz neznanja, nebavljenja time, a neke se rade tendenciozno. Znači da oni tačno znaju da reč ima težinu, nisu dali da bude u deklaraciji reč genocid, nego teški ratni zločin. Po tome znamo da oni razumeju taj koncept da kad nešto imenuješ ti si mu dao sadržaj i značaj. E, onda je samo pitanje da li to rade tendenciozno ili iz neznanja. Ovo što mi jako ide na živce – kad ti ljude koji skrivaju Mladića nazoveš jatacima, znači mi znamo od kosovskog ciklusa da su jataci kul face, oni su pozitivni, oni su seksi jer su krili hajduke, a hajduci su se, oh kakve slučajnosti, borili protiv Turaka. S druge strane, ti čoveka koji je optužen za neke strašne zločine, da ne kažem sad ja tu strašnu reč genocid, zoveš haškim beguncem. Ponovo to vrlo seksi zvuči, mislim kao da je Robin Hud, samo što on nije krao, možda je malo klao. Ali ako ti preskočiš za šta je optužen i samo ga zoveš begunac, onda prirodno nekako navijaš za njega. I to je sad opasno, jer mi smo i vaspitavani i skoro da nam je u genetski kod ugrađeno to da je okej da si protiv države. Kad su bili Turci, naravno da je bilo okej da si protiv njih i da si hajduk, u socijalizmu niko ne može da me plati tako malo koliko malo mogu da radim. Znači, građeno je to i ugrađeno u nas, taj način razmišljanja da treba da si protiv države i da je to pozitivno, da to nije nikakva negativna stvar. Sad sam se setila moje drugarice Nemice, kad je prvi put otkrila ovo ablendovanje koje upozorava druge vozače da ih čeka saobraćajna policija. Prvo je bilo kao – jao, jao, stani, nešto ti nije u redu s kolima, vidi, svi ti ablenduju. Ja kao – ne, to je saobraćajna policija, radar, pa me obaveštavaju. I ona ne može da veruje, kao zašto, pa to je kad si drug na drumu ti javljaš, kao pazi, smanji brzinu, panduri. I sad, naravno, zašto njoj to ne ide u glavu, jer taj koji vozi brzo treba da bude kažnjen i ne treba da vozi brzo, jer će sutra da napravi udes u kojem ćeš ti da pogineš ili tebi neko drag. To je ta razlika. Naravno da treba da uhvate onog ko vozi brže, a ne da mu svi javljamo kao – bajo, sad uspori, a posle nagari, radi šta hoćeš. Ali to suštinsko nerazumevanje i činjenica da mi baš i nemamo iskustva da država radi za tebe i za tvoje dobro, između ostalog je izazvano i takvim nekim gafovima kao što su ti da je ovaj haški begunac, a ovi jataci.

Šta je bilo kad su ovi huligani… ne, ne, nisu huligani, to su deca. Čak je Olja Bećković otišla dalje – dete je svako ko ima tatu i mamu. Znači, dete je po pravu do 14 godine, posle je mlađi maloletnik, stariji maloletnik, pa mlađi punoletnik. Znači, zakon je predvideo tu kategoriju, ali ti tendenciozno kažeš da su to deca i onda kao anuliraš – to nema veze, to su deca. I tu vidiš u stvari kako manipulišu rečima da bi nama kreirali neki odnos o temi o kojoj se govori. Sledeća stvar, ne znam da li si primetila da se ovde od ’41. do ’45. vodio građanski rat. Tekstovi u novinama, Politika, to se sad zove građanski rat, znači nije oslobodilački, nije antifašistička borba, ništa, to je bio jednostavno građanski rat i od sad ćemo to tako da zovemo. Pritom, to govore političari, ne istoričari, u svakom slučaju ne neki istoričari koji imaju težinu. Verujem da bi se Dubravka Stojanović bunila da joj objasniš da ubuduće treba to da zove samo građanskim ratom. Još je gore što političari često kažu da je njihov motiv krajnje ličan, porodični. Znači, ja ću da branim Nedića i sada ćemo da ga rehabilitujemo, jer je moj deda bio u njegovoj vladi, a i moja baba je navijala za Dražu na suđenju.

Znači, vidiš da njihova motivacija ne da nije društvena i da nema veze sa razvojem društva, nego je užasno lična, porodična priča o dedovima koji su uradili nešto. Mislim, mani me se sa tvojim dedom. Ove što su za restituciju, njih najviše i možeš da razumeš, to su konkretne neke materijalne stvari koje oni hoće. I to što se zalažu za restituciju je okej, ali ovo, zalagati se da se dogovorimo politički da je ovde bio građanski rat od ’41. je stvarno najblaže rečeno nedopustivo. Ali ja ne čujem da se neko tu pobunio i da sad imamo okrugle stolove, javnu raspravu, nego to tako ispod žita samo ide, prolazi kroz tekstove – to je građanski rat, i nemoj da bi neko nešto drugo rekao.

Svetlana Lukić: Da li se sećaš da je Tadić imao inauguraciju za predsednika države na dan da li kada je počela opsada Sarajeva, tako nešto, i kada su mu rekli da je izabrao baš dobar dan, on je rekao kao argument da je on rođeni Sarajlija i da voli Sarajevo.

Nadežda Milenković: Znaš, taj nedostatak inteligencije kod njih, to mene često porazi. Ima ova grupa Veliki prezir, predivan naziv, znaš, to kad osetim, to kao – ma baš me briga, neću sad ni da se potrudim da ti dam neki inteligentan argument, ja mogu da kažem šta hoću i možeš da se piškaš, gotovo.

Kad je ubijen Martin Luter King u nekoj zabiti američkoj učiteljica koja vodi treći razred je htela s decom da radi tu metodsku jedinicu rasizam i uopšte tolerancija. I sad, pošto je to neki gradić koji ima hiljadu stanovnika i svi u istu crkvu idu, nema Jevreja, nema crnaca, Indijanaca, ništa. I onda je pitala decu kao je l’ ima nešto po čemu se oni u razredu razlikuju, kao spolja vidljiva neka osobina kao boja očiju. I onda je odlučila da napravi sa njima eksperiment, jer je shvatila da jedino na svojoj koži ako osete to kako izgleda kada si diskriminisan mogu da razumeju koliko je to glupo. I onda ih je podelila po tome ko ima plave oči i ko ima braon oči, i pošto je ona sama plavooka, objasnila im je da su plavooki pametniji, čistiji, inteligentniji i vispreniji od ovih drugih. Sad vidiš face klinaca kojima nije pravo, ali veruju učiteljici, jer ona je tu sve i svja. Dala im je čak i neke kragne da stave tamnookima i da ih obeleže, i onda ovi tamnooki ne smeju da jedu sa njima, ne smeju da piju sa fontane, nego imaju kartonske čaše. Za 20 minuta si mogao da vidiš promenu u deci, ovi plavooki odjednom Hitler jungen, na pauzi šikaniraju ove – vi ste glupi, vi nemate pojma. Ovi mučenici sad tamnooki, ne znaju šta ih je strefilo. Ona im da neke zadatke da urade, oni daju loše rezultate, to je bilo, mislim, srce ti se cepa kad gledaš. Onda je naravno sutradan došla i rekla – ja sam zato što sam plavooka juče onako odredila, u stvari suština je u tome da su tamnooki mnogo inteligentniji od plavookih. I sve je zamenila, opet u roku od 15 minuta tamnooki – jeej, sloboda, plavooki ne znaju za sebe, i sad su odjednom oni glupi, poniženi, loše se osećaju, na ivici suza. I onda je naravno treći dan bio taj dan raspleta, kada ih je pitala kako ste se osećali i kad su oni uspeli da to formulišu, koliko je idiotski da se prema nekome odnosiš samo na osnovu nekog obeležja koje nije duhovno, nije moralno, nego samo na osnovu fizičkog izgleda. Žena je nastavila da se bavi tim eksperimentom, radi te radionice decenijama, jer se to ispostavilo kao strašno uspešno i efektno da ti tako brzo na sopstvenoj koži osetiš kako kad si povlašćen zlo krene da izbija iz tebe.

To je ovde problem, što kad je bila ta poruka od Miloševića da smo mi nebeski i najbolji na svetu, jedan deo je to prihvatio i rekao – da, da, mi smo bolji od svih. A ovi drugi, mi koji nismo poverovali Miloševiću, opet smo poverovali ovim drugima, mislim, da mi jesmo najgori, neka nas i bombarduju, i treba da nas bombarduju. A u stvari nije istinito ni jedno, ni drugo. Nismo ni najbolji, ni najgori. Sad je bilo neko istraživanje Instituta za psihologiju o tome kome se mladi dive. I naravno, pogađaj iz tri puta, estradne ličnosti su prve, sportisti i političari. Estradne ličnosti, ko – Ceca. Galup radi svake godine istraživanje kome se Amerikanci dive i onda su uradili presek za 20. vek kome su se najviše divili. Prvo mesto majka Tereza, onda ide Martin Luter King, Kenedi, Ajnštajn, Helen Keler, gluva, slepa, nema devojka, znači, to su prvih pet-šest mesta. Sad, kako su oni saznali da treba da se dive tim ljudima? Znači, neko je morao da ih promoviše, njihovo delo, to što su zastupali, neke društvene vrednosti. Znači, to nisu sami seli pa smislili, sad ću da se divim majki Terezi, morao je neki poduhvat da postoji društveni da ti kažeš – ovo je okej. Nisu jataci seksi, nije super ovaj što je begunac, nego je majka Tereza super i Martin Luter King. I sad, naravno da su estradne zvezde ovde prve, kada neko kome bi u opisu posla bilo da promoviše društvene vrednosti, kao na primer tzv medijski javni servis tzv evropske Srbije, koji se pinkovizovao, kada se on takmiči sa Pinkom. Sad ćemo i mi da imamo seljake, ti imaš Grand, ja imam Bingo… Gde je Kika Bibić, gde je Na slovo, na slovo, Neven, znači nešto gde ti obrazuješ ljude budući da si plaćen iz budžeta. Nije tvoje da budeš komercijalan i najgledaniji, nego je tvoje da se baviš edukacijom stanovništva. Znaš kad bi ovde nekog zadivila majka Tereza? Pa prebili bi je.

O tome ja stalno pričam, znači, ti stalno šalješ nekakve poruke, moraš da imaš odgovornost za to. Ne mislim samo na predsednika države, mislim na ljude koji su dobili funkcije. Zašto 11 godina nismo imali transplantaciju srca. Nije dovoljno da uvedeš donorsku karticu, to mora da bude kampanja, neka sredstva, neki ljudi moraju da se angažuju, to mora stalno da se radi. Ali ne možeš, pošto je ministar iz G17, koji nikad ni zbog čega ne bi dao ostavku, onda ništa, ti si uzeo karticu i sad nemaš ekipu koja će dalje tu kampanju da sprovodi. Ovaj japanski ministar finansija dao je ostavku, jer je napravio neslanu šalu na sopstveni račun, ali nekome se učinilo da to ima društvene posledice. Unizio je ugled parlamenta, ovo što nama stalno pričaju – novinari urnišu ugled parlamenta, a ne oni. Pre neki dan je bilo izglasavanje amandmana, samo je Slavica Đukić-Dejanović bila tamo i jedan čovek u pozadini koji je čitao novine. Ona iščitava amandmane jedan za drugim. Važi, samo nemoj da svi to vidimo i svi to znamo i još nam ne daš da to kritikujemo. Ja urušavam ugled parlamenta ako to kažem. Kosovo je srce Srbije, a oni glasaju na telefonskoj sednici. To je ponižavanje. Znaš, ako ti pričaš i stalno šalješ tu poruku da je Kosovo srce Srbije, i sad cela Srbija ne da stoji, nego tone, jer je srce Srbije najskuplja srpska reč, i onda vlada na telefonskoj sednici donosi odluku da li da Srbi glasaju ili ne na Kosovu. To je poniženje, to je taj bezobrazluk, taj veliki prezir… Pa, sram vas bilo, barem nemojte da to znamo. Daj saopštenje sutra kad ti je već normalno zasedanje vlade i kaži – evo, puno smo razmišljali, jer je to najvažnija srpska tema. Ne, kao mi ćemo na telefonskoj sednici, ko te šiša.

Razni neki ekscesi koji su se dešavali i problemi koje je crkva mogla da ima nisu izazvali nikakvu reakciju do ovog kad su pare u pitanju. Ovaj drpisao izgleda pare i odmah na njega, kako beše ono, Sodoma i Gomora, i sumpor i sve. Taj rečnik kad govori Amfilohije o gej paradi. Evo, nečastive sile su ga ophrvale. Pazi, drpio im pare i sad odjednom teška artiljerija, a mislim, na Pahomija ništa, zuc, nijedna reč. Dozvoljeno je da Pahomije pobedi državu i njene institucije. Kad je bio onaj iz Vojvodine isto neki pop za voajerizam, oni su ga selili u Bosnu, pa ga isterali iz Bosne, pa iz Hrvatske, pa će onda u neku keliju da ode da tamo samuje, jer on samo crkvenim zakonima podleže. Znači, dok god ne dirneš u pare nema problema, radi šta hoćeš, niko se od crkvenih velikodstojnika neće baviti tobom, nema u javnosti ništa da se kaže. Ali, brate, kada si tamo prišao nekim parama, da ne pitam gde su fiskalni računi. Skoro je bio skandal kada je u nekoj crkvi neki pop postavio cenovnik. Ne, naprotiv, stavite svi cenovnike, ne radite za džabe, ako ne platiš neće ti doći pop. Znači, okej, ako je već tako onda cenovnik, onda fiskalna kasa, račun i onda si ti ušao u sistem države, a ne ovo. Užasne se pare tu vrte. Pritom, od tih para ja ne vidim neki dom za nezbrinutu decu, naprotiv, prvom restitucijom vraćeno je u Zemunu crkveno neko staro imanje, to je dom u kojem su boravila slabovida i slepa deca iz unutrašnjosti. Pritom je to odvratno ruinirano, bila sam tamo, to je u užasnom stanju. Odmah je crkva to uzela. Novi Beograd će da potone, onaj pesak više ne može da podnese toliko crkava na jednom ograničenom prostoru, ali ne vidim narodne kuhinje. Evo, zima je, a beskućnici su izgubili i onaj dom na Voždovcu. Ne vidim da je crkva otvorila ni dom, ni vrata svoja, pa kao izvolite, ugrejte se makar malo, nego tera takve ljude. Imamo veliki problem sa tom institucijom, ali tu ne smeš da dirneš, jer nema političara koji se nije slikao s popovima.

Ima Svedenborg u knjizi Nebo i pakao najbolje objašnjenje tog neba, šta ima posle. I elem, najveći problem za sve vernike je to što po Svedenborgu gore nema nikakve kapije i nikakvog Svetog Petra, nikog ko te sad razvrstava – ti u raj, ti u pakao, ti si zaslužio, ti nisi zaslužio, nego je potpuno slobodna volja, kao i ovde. Na volju ti je, hoćeš da kradeš, ubijaš ili da budeš častan čovek, to je tvoj izbor. I sad, fora je da zapravo imaš na nebu veliko područje koje je svetlo i najsvetlije, pa malo tamnije i tamnije i potpuni mrak. I sad, tvoja duša sama zna gde joj prija. Ti možeš, niko te ne sprečava da ideš ka najvećem tom svetlu gde je najlepše, najudobnije i najtoplije, međutim, pošto ti ne možeš da izneseš svetlo jer si transparentan, tamo svi vide da hoćeš da muljaš, buljaš, da nešto pokušavaš da prevariš i ne uspeva ti da prevariš, jer te svi vide takvog kakav jesi. Onda se ti prirodno povlačiš u senku i sa ljudima tebi sličnim, koji vole da muvaju i varaju, i ti tu boraviš. I obrnuto, ovi koji mogu da podnesu svetlo idu tamo. Ali sad je veliki problem i za pustinjaci i te što po kelijama sede ceo život, jer i oni misle potpuno pogrešno da će biti automatski nagrađeni, jer su se celog života odricali i živeli kao pustinjaci, jeli urmu na dan. Međutim, gore nema nikog ko bi ti dao automatsku nagradu. I oni se gore pojave i nemaju predstavu šta da rade, ne znaju da se ponašaju. Tako da oni opet naprave gore neku svoju pustinju, neku pećinicu i nastave da žive kao što su živeli ovde, jer ništa nisu naučili. A da ne pričam naravno za Pahomija i sve ove druge koji će da ostanu tamo po mraku, da se sapliću, ma šta sada govorili, jer definitivno nisu spremili duše za svetlo, nego za mrkli mrak. Ima da zamrknu gore.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Govorili su Mirko Đorđević i Nadežda Milenković. Možda sve ovo što smo pričali danas u Peščaniku nema veze, odnosno možda mi ne vidimo da je Hanibal pred vratima, tj. da je Tomislav Nikolić pred vratima. Kao što znate, on najavljuje politički protest u Beogradu ili događanje naroda, ili što bi rekao Nikola Pašić – neki narodni odisaj. Moguće je da će ga izbezumljeni i očajni narod dočekati sa oduševljenjem kao spasioca, ali to ne bi bilo prvi put da priređujemo dobrodošlicu svojim dželatima. U novembru mesecu pre 500, 600 godina, kada je španski osvajač Kortez stigao u Meksiko, Asteci su ga primili s najvećim počastima verujući da je on reinkarnacija njihovog božanstva i znamo šta se desilo sa Astecima. Bio je ovo Peščanik, čujemo se sledećeg petka.

Emisija Peščanik, 26.11.2010.

Peščanik.net, 26.11.2010.