Kao što sam unapred znao da će Koštuničin miting završiti u razbojništvu i destrukciji isto sam tako pouzdano znao da će se sahrana patrijarha Pavla pretvoriti u cirkus i paradu kiča. To nikako ne znači da sam vidovit nego samo da sam dovoljno mator da uvidim pravilnost u ponavljanju idolopokloničkih manifestacija koje se ovde medijski plasiraju kao „sabornost“. Jer da sam vidovit, onda bih svakako predvideo da će sve biti mnogo gore, da će organizatori otići korak dalje i svešteni čin monaške sahrane izvrgnuti u čisto svetogrđe.
Ništa ne zameram političarima, ljudima nepovratno duhovno osakaćenim nezajažljivim vlastoljubljem, slavoljubljem i srebroljubljem. Moramo se, međutim, zapitati šta su mislili episkopi, među kojima je onoliko doktora teologije, pristajući da sahranu monaha Pavla, organizuje propagandna mašinerija jednog režima u kojoj sve „glavniju“ reč vode površno umiveni doskorašnji borbeni ateisti i komunisti? Izgleda da se u Sinodu ipak našlo dovoljno razumnih ljudi da spreče (verovatno planirani) direktni prenos – kako su ga novinari nazvali – „događaja“. Ali i ovako, sve sa uparađenim podnarednicima i džandarima, sa političko-umetničkom fukarom koja se preko „veze“ i „urgencija“ ugurava u prve pogrebne redove sve je mnogo više ličilo na sprovod latinoameričkog diktatora.
Ovde se mogu čuti primedbe da crkva gospodari državom; ali stvar je obrnuta – država je ta koja zapoveda crkvi i koja – što je neuporedivo gore – manipuliše crkvom, a posredstvom crkve i vernicima. Kako drugačije, recimo, objasniti pojavu Borisa Tadića na sednici Sinoda? Pre svega, šta će on tamo? Ako njegov upad na Sabor nije bio duhovne prirode – a uopšte ne vidim moguć način da to bude – onda ispada da je ta intruzija bila politički čin. Tačnije: političko-propagandni čin.
Dobro, upotreba smrti u političke svrhe ovde ima dugu tradiciju, ali ta naopaka tradicija nipošto nije obavezivala arhijereje-monahe, ljude, dakle, koji su položili zavet celomudrenosti i siromaštva, da se uortače sa promoterima i habitualnim praktikantima svih sedam smrtnih grehova. Tim pristankom i posledicama koje su iz njega proistekle, vrh SPC je uzeo učešća u jednom paganskom ritualu. „Svaki sabor koji nije u Hristu“, svojevremeno je napisao Berđajev, „jeste sabor u Antihristu.“ Stotine hiljada ljudi na ispraćaju patrijarha, nemaju ništa s tim; oni su došli iz dobrih namera. Ali skup na sahrani patrijarha, ma koliko se organizatori upinjali da to prikriju, nije bio skup u Hristu već sabor u nekakvoj „srpskosti“, još nekakvijoj „državnosti“ i klanjanje idolu nacije.
Izgleda da naši teolozi radije čitaju Vučelin Pečat nego Knjigu postanja u kojoj se, između ostalog, govori o Pometnji jezika. Samo tako se može objasniti totalni teološki zaborav jedne od ključnih parabola Svetog pisma koja nedvosmisleno govori da je nastanak nacija (jezička pometnja) posledica produbljavanja pada i iskvarenosti, kazna i prevencija za bezbožnu i bogobornu sabornost čiju su nam reprizu, leta gospodnjeg 2009, priredili lokalni serdari. Udaljavanje srpskih arhijereja od mase anonimnih vernika i njihovo otvoreno pajtašenje sa „knezovima ovoga sveta“ daje za pravo da se postavi pitanje: „Da li je SPC Hristova crkva ili se pretvara u organ predsedništva i vlade Republike Srbije?“
Odgovor na ovo pitanje dobićemo kada bude poznato ko će na tronu svetog Save naslediti patrijarha Pavla.
Danas, 22.11.2009.
Peščanik.net, 23.11.2009.