Studenti su opet izašli na ulicu, po drugi put u samo dve nedelje. Po medijskim izveštajima ali i procenama neutralnih posmatrača, izgleda da ih je bilo više no na svim ostalim studentskim protestima poslednjih godina, koji su se ticali pitanja komercijalizacije obrazovanja, bezobrazno visokih školarina, loših uslova studiranja, neadekvatnih obrazovnih profila i hronične nezaposlenosti među tek svršenim akademcima. Činjenica da su se studenti ovog puta odlučili na protest da bi izrazili svoj stav i mišljenje o nepravednosti Haškog tribunala i skoro izrečenih presuda A. Gotovini i R. Haradinaju govori nam najmanje tri, vrlo indikativne stvari, iz kojih dalje možemo da dijagnostikujemo osnovne probleme našeg društva, ali i postavimo pitanje šta se desilo sa mladim intelektualcima u ovoj zemlji?
Prvo, očito je da studenti ne prepoznaju svoje lične probleme kao primarne i najvažnije, pa tako visoke školarine i teška ekonomska situacija njihovih roditelja nisu dovoljno značajne teme za protest većine studenata Beogradskog univerziteta; drugo, evidentno je da se studenti ne identifikuju ni sa širim socijalnim i ekonomskim problemima koji tište najveći broj građana ove zemlje, pa tako razlog za protest nije bilo ni zatvaranje fabrika, pljačkaška privatizacija i ekonomsko uništavanje zemlje; i treće, postaje jasno da su studenti, mahom rođeni u vreme Miloševića ili neposredno pre, prestali da budu avangarda i nosioci progresivih ideja. Usled odrastanja u vreme sveprisutnog lamentiranja nad nacionalnim porazima, jedan deo studentske populacije pokazuje visok stepen nacionalne frustracije i nesposobnosti da pronađe svoje mesto u društvu, pretvarajući se u Kerbera propalih nacionalnih ideja i stožer retradicionalizacije društva, koja dobija na zamahu sa novom političkom klimom. Upravo oni su izneli proteste organizovane prethodnih dana i nedelja.
Ne ulazeći sada u pitanje legitimiteta Haškog tribunala, važno je istaći da principijelno neslaganje sa presudama ne znači podršku iskorišćavanju studenata da protestuju samo onda kada to odgovara političkoj eliti. Onima koji manipulišu studentima (a to nije tako redak slučaj) na umu je samo jedno – skrenuti pažnju sa vitalnih problema na teme koje se, iako mogu biti važne, u osnovi svode na iscrpljivanje energije potrebne za davanje odgovora na ključne izazove našeg društva. Glavni problem, dakle, ne leži u činjenici da su studenti izašli na ulicu i da imaju nešto da kažu, već u davanju prvenstva idejama koje nisu povezane sa studentskim i širim društvenim pitanjima, kao i u korišćenju političke manipulacije na usmeravanje dragocenog potencijala mladih ljudi u pogrešne (tradicionalističke) svrhe. Time se samo rasipa energija za promene i amortizuje naraslo (opštedruštveno) nezadovoljstvo, čiji bi nosilac nekako prirodno trebalo da bude studentska populacija. Nikada nećemo čuti nekog političara da apeluje na studente da se izbore za svoja prava. Studenti su uvek tu kada je državi potrebno da se sakrije iza njih imputirajući im zahteve i ideje koje nisu imanentne mladim, obespravljenim i besperspektivnim generacijama, koje su u stvari najveće žrtve onih koji se kriju iza njih. Čak i da većinu studenata predstavljaju nacionalno isfrustirani pojedinci, u šta duboko sumnjam, njihovo isticanje u prvi plan i promocija ideja koje su i dovele do nastanka Haškog tribunala, duboko je pogrešna. Bućkuriš ideologija, šarenilo natpisa i očita politička pozadina protesta upućuju nas na duboku krizu u kojoj se nalazi studentska populacija, u potpunosti dezorganizovana i sluđena delovanjem studentskih parlamenata u kojima glavnu reč vode omladinci iz političkih stranaka. Nije slučajno što su studentski protesti usahli u vreme kada su studentski parlamenti počeli da dobijaju na značaju. Studentski zahtevi su prestali da se razmatraju pojavom mladih karijerista u odelima koji su preuzeli zastupanje studentskih prava.
Poslednji protest pokazao je da studenti na ulicu mogu da izađu samo po direktivi i jedino kada iza toga stane država. Autentična studentska energija izgubila se negde u vremenu tranzicije, postavši samo jedan od segmenata sveukupno apatičnog društva. Čak i kada se pojavi manjina koja je spremna da ukaže na srž problema, kao što je to bila grupa studenata Filozofskog fakulteta prošle godine, medijska slika koja se šalje je iskrivljena, a svaka želja za promenom unapred osuđena kao suviše revolucionarna ili čak anarhistička. Sami studenti se optužuju za nerad, čime je student koji misli prokažen kao lenj (beskoristan).
Posle svega, jasno je da su studenti danas marginalizovana grupa društva, koja postaje najveći gubitnik tranzicije. Ukoliko se iz korena ne promeni politika prema visokom obrazovanju, nove priučene generacije biće još podložnije manipulacijama političke elite, ma ko ona bila. A u takvom društvu neće biti mnogo sposobnih za slobodno i kritičko mišljenje.
Peščanik.net, 05.12.2012.
Srodni linkovi: