Barak Obama sanja, a san glasi: Amerika će imati budućnost ako se vrati svojoj prošlosti i postane onakva kakva je nekad bila – uzor celom svetu, hegemon dobre volje koji poštuje međunarodno pravo i odriče se svake vrste imperijalne arogancije. Onaj ko bude birao Obamu, kažu demokrati, neće se založiti samo za bolju Ameriku. Založiće se i za jedan bolji svet, svet nade i promena (hope and change).
Amerika za upravljačem sveta – to je san jednog idealiste, te na pozornicu kao po komandi priziva sumnjičavce, realiste sa svih strana. Oni, istina, ne osporavaju značaj izbora za zemlju u kojoj je socijalni rascep dublji nego što je ikada bio u poslednjih dvadeset godina. Ali, plaše se da za svetsku zajednicu ne igra bitnu ulogu hoće li u toj zemlji bitku dobiti neki republikanac ili demokrata. Zašto? Zato što Amerika više nije centar sveta, zato što njen uticaj slabi i zato što se pojavljuju druge države koje predstavljaju izazov za njenu moć. Može Obama slobodno da sanja o nekoj novoj vodećoj ulozi svoje zemlje, taj san je ipak od juče.
Nema poslednjih meseci jačeg eksploziva za političku fantaziju američkih politologa nego što je to kraj „ere Buš“, promena u ravnoteži globalnih moći i priča o „propasti“ SAD. Kakav svetski poredak je na pomolu, i koliko moći, koliko uticaja će u njemu još imati jedan američki predsednik?
Mladi politolog indijskog porekla, Parag Kana, bio je jedan od prvih koji su širu javnost obavestili o kraju američkog predvodništva i time odmah izazvali negodovanje republikanskih patriota. U njegovoj knjizi Borba za drugi svet Amerika se pojavljuje u ulozi očerupanog diva, ona je paralisana supersila koju razbuktali kapitalizam čini nesigurnom, koja se blamira u iračkom ratu i koja je sada, čučnuvši u ćošak, počela da se duri, još uopšte ne sagledavajući gubitak svoje moći. Naravno da ta zemlja i dalje ima najkonkurentniju nacionalnu privredu na svetu, no raspodela političke moći, piše Kana, odavno ne ide u njenu korist. U 21. veku „će Azija – sa ili bez Amerike – upravljati sudbinom Zemlje“ i određivati pravila igre. I tada će Amerika, stari hegemon, splasnuti na moćnog među moćnima.
Novi hladni rat? Ne, nego stara srednjovekovna pometnja
Ako verujemo Kani, svetom će ubuduće upravljati tri sfere moći: Sjedinjene Države, Kina i – da čovek ne poveruje – Evropska unija. Rusiji u ovoj podeli nije dodeljena značajna uloga. Kana, ekspert za geopolitiku u New America Foundation, Rusiju vidi kao „odumiruću“ naciju, koja, istina, napadno maše carskom sabljom, ali čija nacionalna privreda nije u stanju da proizvede bilo šta vredno pomena – Evropa bi ne trepnuvši mogla da je kupi. Zato na Kaninoj geografskoj karti Rusija spada u „drugi svet“, zajedno sa ostalim zemljama lociranim između Amerike, Kine i Evrope u, recimo, Istočnoj Evropi, na Bliskom Istoku, u Africi i Latinskoj Americi. U tom drugom svetu vodi se burna borba oko uticajnih zona i tu se odlučuje koliki deo će otpasti na svaku od tri geopolitičke sfere moći – Kana svesno izbegava brizantan izraz „makroprostor“.
Sve u svemu, Kana nam predočava jednu fluidnu, nepredvidivu i zamršenu svetsku zajednicu, u kojoj osetljive alijanse – nepostojane „koalicije voljnih“ – kruže oko tri pola moći, pri čemu i među tim polovima traje neprestana borba za premoć. Ova planetarna predstava „sličnija je srednjovekovnoj pometnji među autoritetima nego nekom novom hladnom ratu s jasno određenim frontovima“.
Kako god, Sjedinjene Države na ovoj karti sveta više ne zauzimaju mnogo mesta. Ključ za mir u svetu sada je u rukama diplomata Evropske unije, jer će Briselu pripasti uloga posrednika između azijskih napadača i američke supersile. Kanina romantična perspektiva Evropskoj uniji pripisuje dovoljno uticaja da osigura mirno jačanje Kine i ostalih sila. Ali tu nije kraj. Ako Evropa osnuje postmoderno Rimsko Carstvo i integriše i države Magreba, pretvoriće se definitivno u „nežnog civilizatora“ svetskog društva u kojem svako može grubo da kvari tuđe planove. Ako sve pođe kako valja, na površinu će, pod evropskim uticajem, isplivati prosvetljene glave koje će zajedno rešavati najvažnije probleme, poput terorizma, klimatskih promena, siromaštva i raspodele sirovina.
Goodbye Americaje gorki refren i u pesmi Farida Zakarije, politologa i glavnog urednika Newsweek Internationala, rođenog u Bombaju. Zakarija ne opisuje samo kraj američke ere; on čak govori o epohalnim promenama u raspodeli moći, o trećoj cezuri od početka moderne. Cezura za njega znači sledeće: posle pobede zapadnjačke racionalnosti u vremenu od 15. do 18. veka i munjevitog uspona Amerike do najmoćnije nacije, svet upravo prolazi kroz treću fazu. On je svedok kraja američkog vođstva, kao i uspona ostalih sila (rise of the rest). Zakarijina nova knjiga zbog toga nosi naslov The Post-American World (u izdanju Norton & Company), koja se međutim svesno kloni govora o propasti, jer želi da nadomesti gubitak moći SAD jednom dijalektičkom poentom. Naime, koliko god predsednikovanje Džordža Buša bilo fatalno – „uspon drugih“ pokazuje pobedu američke misli. „Globalizacija sveta – to je bila američka vizija“, a od nje su profitirale i druge zemlje i uspele da se priključe uspešnima, pre svega Indija i Kina.
Nema nikakve sumnje, Zakarija je liberalni patriota. On je uveren da će se Amerika dovesti u red čim prevaziđe užasnu podeljenost zemlje i razmišljanje po obrascu prijatelj-neprijatelj karakteristično za Bušovu eru. I Zakarijine spoljnopolitičke ideje mogle bi dolaziti od Obame. Amerika bi trebalo da se posveti „uključivanju zemalja u usponu“ i da „integriše u sistem“ nove supersile Kinu i Indiju sve do trenutka kada one počnu iz sopstvenih interesa snažno da doprinose globalnom poretku.
„Uključiti“ svetske i supersile i navući im korset nekakvog globalnog poretka? Roberta Kagana takve preporuke zasmejavaju do suza. Za ovog američkog politologa to je tek slatki san sitnih idealista koji ne znaju koje se igre stvarno igraju u velikoj politici. Kagan se otvoreno izjašnjava kao neokonzervativac i pripadao je udarnoj jedinici onih intelektualaca oštrog jezika čiji je zadatak bio da duhovno naštimaju javnost na rat u Iraku. U međuvremenu on u svojoj knjiziThe Return of History and the End of Dreams (izdavač Alfred Knopf) dopušta da je Amerika postala slabija – ali ne na osnovu Bušove hegemonijalne politike, nego zbog „ponovnog jačanja autoritarnih snaga“.
Nije čudo što Kagan ovih dana dobija krila. Ruski upad u Gruziju, piše on u jednom nadobudnom članku za Washington Post, spektakularno je potvrdio njegovo proricanje „povratka istorije“ i obeležava istorijski preokret koji zaseca jednako duboko kao pad Berlinskog zida. Kratko rečeno, ruski napad je doveo do urušavanja iluzionističke građevine mirotvornih sanjara. Posle kratkog uzleta utopije, istorija se vratila u stari kolosek i, baš kao u 19. veku, opet se velike nacije i velika carstva bore za moć i uticaj. Vratio se stari rat, a to za Kagana znači: zaboravimo smrtonosne iluzije o večnom miru, zaboravimo san o kraju moćničkih igara, čovek nije takav, a ni istorija nije takva. „Atavističke strasti“, „borbe za čast i slavu“, suprotstavljenost prijatelja i neprijatelja delovi su osnovne opreme istorije, i o taj greben, dozvoljeno nam je da Kagana tako razumemo, moraju u paramparčad da se razbiju sve idealističke utopije. „Borbe se nastavljaju.“
Kada se Kagan podsmeva „idealistima“, kada, kao u zbirci glasova više autoraQuo vadis, Amerika? (edicija Blätter), evropskim ljubiteljima kosenzusa približava borbenu suštinu Amerike, čitalac dobija utisak da je on čežnjivo čekao „povratak istorije“. Kaganu je potreban neprijatelj koji ga plaši. Njegove rečenice premazane su vitalističkim glancom i pune slatkog užasavanja pred onim novim „neprijateljima slobode“ koji treba, nakon godina i godina učmalosti, da zaboravu prepuštene dekadentne demokratije istresu iz „sanjalačke lagodnosti“ kao iz gaća.
Konačno su frontovi opet jasno definisani, vidljive su linije rascepa, duboke skoro kao u vreme Hladnog rata. Sa autoritarnom Rusijom, ali i s Kinom, slobodni Zapad konačno je dobio jednog primerenog novog neprijatelja koji je daleko opipiljiviji nego molekularni teror Al Kaide. Borba protiv opasnosti totalitarizma, kako se po svemu sudeći nada Kagan, ponovo će ujediniti razuđeni Zapad. Udruženi demokrati skupljaju se oko Amerike i ulivaju oslabljenom hegemonu staru snagu.
Koliko god različiti bili pogledi Kane, Zakarije i Kagana na svetsku istoriju, jedno im je zajedničko: nedostaje im svaka vrsta kosmopolitske vizije, svaka predstava o globalnom mirnom poretku koji bi značio više od nestabilne ravnoteže moći i protivmoći. Ujedinjene nacije kod njih su tek marginalne, dok poštovanje ljudskih prava ponovo izgleda kao unutrašnje pitanje imperija, koje bi ih – već prema raspoloženju koje vlada na planu svetske politike – poštovale, a možda i ne. Kagan, istina, uporno govori o „demokratiji“ i „slobodi“, ali nakon Bušove ere njegov naoružani humanizam ima čudan metalni prizvuk i iz daljine podseća na zveckanje gusenica tenka. I Parag Kana se Ujedinjenim nacijama samo sažaljivo osmehuje, ipak su ih SAD tako postidele da se od toga do kraja života neće oporaviti. Što znači: ako budu imale sreće, UN će preživeti kao Majka Tereza svetskog društva. Pomagaće kod velikih poplava, i čim se sve umota u suve krpe pakovaće kofere i ići kući.
Realno političko otrežnjenje ove trojice autora je snažno – ali, tek kad ih premerimo obećanjima koja su bila u prometu nakon sumraka komunizma, osetimo koliko je nade u bolju budućnost raspršeno i koliko je vizionarske energije za kratko vreme isparilo. Nije prošlo ni dvadeset godina otkako je Džordž Buš najavio globalnu „vladavinu prava“, novi svetski poredak, kao što su, uostalom, mnogi političari i intelektualci plovili vodenim tragom idealističkih teorija, čiji izvor treba tražiti u čuvenom spisu Imanuela Kanta O večnom miru.
Buš senior se nadao „svetskoj republici“ i globalnoj „vladavini prava“
Ideja pozajmljena od Kanta bila je veličanstvena, a izgledalo je i da je nužna: nakon poraza totalitarnih bauka, trebalo bi da se okonča „prirodno stanje“ među nacijama i njihov odnos da bude zasnovan na pravu – maksima je glasila: „svetska republika bez svetske države“. U toj svetskoj republici bi zajednica država trebalo da izradi zajednički ustav, i da zajednički rešava najakutnije probleme. Ne samo što bi tada svaki čovek imao „pravo na pravo“, nego bi imao i mogućnost da zaštitu svog statusa građanina sveta traži pred nekim internacionalnim sudom. Zamisao je bila da ovom svetskom duhu kumuje i ton daje liberalna supersila SAD, da bi se na kraju i sama dobrovoljno povinovala globalnim zakonima.
Realisti poput Kagana svakako imaju pravo kada sa uživanjem konstatuju da zagovornici svetske republike trenutno nemaju razloga za slavlje i da lebde na idealističkom čarobnom tepihu iznad doline činjenica. S druge strane, Kaganov borbeni urlik o „povratku istorije“ nije manje udaljen od stvarnosti. Autarhijska nacionalna država, koja je preduslov njegovog realizma, više ne postoji; države su odavno suviše međusobno uslovljene da bi mogle da budu takve. Kagan u celini ima premalo osećaja za probleme koje države mogu samo zajedno rešavati, počev od nuklearnog razoružavanja pa do zaštite klime. On uporno ignoriše i međunarodne institucije, na primer nevladine organizacije, koje u svetskom društvu, bez obzira na sve poteškoće i probleme u vezi s njima, „imaju sličnu funkciju kao političke partije u demokratskim državama“ (Hauke Brunkhorst).
Realisti kao Kagan takođe radije ćute o realnim posledicama američke politike. Ni reči o tome da je Bušova bezbednosna doktrina prekršila zabranu nasilja definisanu međunarodnim pravom i da se Amerika, najmoćnija članica UN, u iračkom ratu stavila iznad osnovnih normi međunarodnog prava. Ko „suvereno“ povređuje pravo nema više dobre razloge da sprečava druge u sprovođenju sopstvenih principa suvereniteta. Ne bi li znak realizma bilo da su SAD konkurente u
usponu, dakle u zenitu svoje moći, obavezale na poštovanje međunarodnih zakona u međunarodnoj zajednici? Moralno pozivanje na vrednosti Zapada ruinirano je nakon Abu Graiba i Gvantanama narastajućom sumnjom da su ljudska prava samo marifetluk u igri zapadnjačkih moćnika.
U kakvu god se veličanstvenu budućnost kleo Obama: nakon ove cezure nema više povratka hegemonu dobre volje koji bi još jednom mogao odigrati ulogu predvodnika na kamenitom putu u buduću svetsku republiku. Je li, dakle, zaista svejedno ko će biti predsednik Amerike? Pošto je Amerika ionako samo moćan među moćnima, doduše vojni gigant, ali politički, ekonomski i kulturno u povlačenju?
Nikako, kaže Zakarija, čije su simpatije za Obamu očigledne. Čak i nakon gubitka moći, zemlji ostaje uloga uzora, takoreći neka „kao“-politika. SAD bi se prema međunarodnom pravu mogle odnositi kao da ga nikad nisu ugrozile i, umesto „war on terror“ koji krši pravila, zemlja bi se mogla opet pridržavati onih zakona do čijeg poštovanja je ranije uvek držala.
Za jednog realistu kakav je Mekejn, ovo su puke sanjarije čoveka koji je upravo stigao s Venere i još nije iskusio nemilosrdnost života. No, koliko je realan ovakav realizam? Po svemu sudeći, on sebi ne može da predstavi svet bez zaraćenih nacija, bez nepomirljivog antagonizma moćnih, bez borbe van sopstvenih granica. Drugačije rečeno, za realistu protivnik predstavlja supstancu njegove politike i zbog toga se realisti suočavaju s opasnošću da čine sve da bi njihova politika ostala u pravu. Oni kažu: svet je loš i pun neprijatelja, a ako svoja dela zasnivaju na ovakvoj dogmi i dolivaju ulje na vatru, oni samo umnožavaju broj protivnika kojima bivaju izazvani.
Preterivanja? Jedan predizborni spot republikanaca denuncira Baraka Obamu kao Paris Hilton politike, kao narcisa s Venere, koji naciju neće uspeti da spasi od njenih neprijatelja. S druge strane, tu je herojski realista Mekejn, ratnik s Marsa koji se pojavljuje s olujom povratka istorije. Kagan će uživati u ovom spotu, jer spot nosi njegov prepoznatljiv potpis. On je Mekejnov savetnik.
Thomas Assheuer, Die Zeit, br. 37, 04.09.2008.
S nemačkog prevela Jelena Gall
Peščanik.net, 10.09.2008.