Uzimajući kulturu i umetnost kao ključne alate u borbi za poštovanje ljudskih prava i slobodno društvo, incijativa IDAHO Belgrade ove godine obeležava 17. maj, Međunarodni Dan Borbe Protiv Homofobije i Transfobije. Sa željom da otvori konstruktivni dijalog o kreativnoj snazi koje ovo društo ima i treba da upotrebi u toj borbi, u Kulturnom Centru Grad će u petak biti organizovana panel diskusija na ovu temu i izložba “Signal” na kojoj će grupa lokalnih vizuelnih umetnika dati svoj doprinos razvoju novih strategija za poboljšanje statusa LGBT zajednice u Srbiji, jednoj od najugroženijih grupa u našem društvu.
Razgovorom sa Biljanom Srbljanović, dramskom spisateljicom, IDAHO Belgrade postavlja pitanja svim građanima Srbije koji prepoznaju svoju odgovornost prema sopstvenom okruženju i stavlja u fokus okolnosti koje ugrožavaju svakodnevni život pripadnika ove grupe – od svakodnevne diskriminacije i nasilja nad LGBT osobama do pozitivnih primera umetničke prakse koji mogu da pomognu senzibilisanju okruženja i podizanju opšte društvene svesti o ovim problemima.
Širom sveta se 17. maja obeležava Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije (IDAHO). Kako vi doživljavate položaj LGBT populacije u Srbiji?
Nažalost, mislim da je LGBT populacija među najugroženijim manjinama u našoj zemlji, izložena svakodnevnoj diskriminaciji i neretkom nasilju. Ne radi se samo o tome da je Parada ponosa do sada više puta bila onemogućena. Radi se pre svega o kulturološkoj normalizaciji diskriminacije, svuda, na svakom mestu i u svakodnevnom životu. Homofobični vicevi bazirani na predrasudama, pseudo-naučni diskurs baziran na zastarelim ili nikad dokazanim hipotezama, derogativni odnos i nulta tolerancija pre svega trans osoba, govori da je položaj LGBT manjine jako, jako loš. Da vam dam nekoliko primera: potpuno je normalno da se izraz “peder” koristi kao uvreda za osobu lošeg karaktera, “pederčina” još češće. Vicevi koji se zasnivaju na moronskim stereotipima koji gej muškarce slikaju kao predatore koji samo vrebaju kad će nekog seksualno napasti, razni seksolozi i para-psihijatri koji arbitriraju šta je “normalnost”, a posebno veliko fizičko nasilje i zastrašivanje trans osoba je nešto što svi znamo i što vrlo jasno ilustruje ono o čemu govorim.
Nakon izbora došlo je do promene na političkoj sceni u zemlji i proteklih meseci napravljeni su značajni pozitivni pomaci po pitanju odnosa sa susedima i rešavanja statusa Kosova. Da li očekujete slične pomake i na polju zaštite ljudskih prava?
Mislim da je, kao i u odnosima sa susednom državom Kosovo, veoma važno da promene, ako do njih i dođe, budu propraćene promenom kulturnog modela u kojem živimo i u kojem se vaspitava posebno mlađa generacija. Ne možete nametnuti istinu o bilo čemu – Kosovu ili ljudskim pravima – ako istovremeno u medijima koji se obraćaju najmlađoj i najneobrazovanijoj kategoriji stanovništva, ako u školskim programima i knjigama iz kojih se predaje i uči i dalje zastupate jedan drugačiji narativ, sasvim suprotan i realnosti i trenutnoj političkoj odluci. Dokle god deca budu trovana u školama pričom o nebeskoj pravdi na Kosovu ili normalnom i “nenormalnom ” emotivnom odnosu, neće biti ozbiljnih pomaka.
Da li postoji i kolika je odgovornost organizacija koja se bore za prava LGBT osoba i ljudi koji ih predstavljaju za način na koji javnost percipira zajednicu?
Odgovornost stoji na svima, svakom građaninu pojedinačno koji na bilo koji način učestvuje u javnom životu. Često čujem primedbe da promene u kulturama kao što je naša moraju da dolaze polako i da se javnost ne treba provocirati. Ja ipak ne delim to mišljenje. Smatram da LGBT osobe i udruženja nisu obavezna da na bilo koji način liče, da se ponašaju isto, nije to sekta ili armija, pa da svi moraju biti isti. Ta vrsta sabornosti baš i pripada kulturnom modelu koje te organizacije, verujem, i žele da promene i ja lično mislim da imaju samo svoju intelektualnu odgovornost koju postavljaju pred sebe i to je sve.
U Francuskoj je nedavno odobren predlog zakona koji omogućava istopolnim parovima sklapanje braka. Da li i šta u tom smislu možemo očekivati u Srbiji?
Mislim da da, jer je to civilizacijska neminovnost. Brak je, za mene, koja sam inače srećno udata godinama, ipak jedna potpuno prevaziđena konzervativna institucija i mislim da će se i taj model jednom, u ne tako dalekoj budućnosti, preispitati. Ipak, dokle god postoji, brak mora da bude dostupan svakome, zbog toga me i raduje francuski zakon koji se upravo tako i zove – Brak za sve. Ono što je najlepše u toj instituciji, a to je ljubav koja vezuje dva partnera, ne sme biti predmet bilo kakve diskriminacije. Čak i čisto pravno gledano, nedavno sam slušala debatu američkog Vrhovnog suda o predlogu zakona za istopolne brakove u Americi, kojem se konzervativci protive argumentom da je primarna funkcija braka – reprodukcija. To bi onda značilo da brakove starijim parovima, parovima sa izazovima steriliteta ili jednostavno parovima koji ne žele da imaju decu – takođe trebalo ukinuti i pravo na brak? Svet se menja, više ne živimo u istoj epohi od pre samo desetak godina, sve je drugačije, i mi smo drugačiji. Ta stvar će neminovno doći na red.
Da li je zadatak kulture i umetnosti, danas, u Srbiji, između ostalog i da se bori protiv homofobije i transfobije?
Ja se malo naježim kad me pitaju o zadatku umetnosti, jer umetnost ne treba da ima nikakav zadatak. Umetnik jednostavno radi ono u šta veruje, nije propagandista, već stvaralac i ako je deo njegovog ili njenog svetonazora i borba za LGBT prava, onda super. Ipak, s druge strane, mislim da je zadatak publike da ukazuje na sve ono što oseća kao uvredu ljudskog dostojanstva i elementarnih prava na različitost, da uperi prstom, da odbije da gleda, sluša, čita ona dela koja doprinose diskriminaciji bilo koje, pa i ove manjine.
Ima li u Srbiji takvih inicijativa u umetnosti koje su vredne pažnje?
U poslednje vreme predstava koja je privukla moju pažnju je “Izopačeni” Hartefakta i Bitef Teatra, po jednom starom ali i dalje veoma dobrom tekstu Martina Šermana, ali u odličnoj savremenoj scenskoj adaptaciji Andreja Nosova. Ta je predstava važna upravo zato što je, neovisno od teme, umetnički veoma visokog dometa i što govori o važnoj temi na umetnički releventan način, nije samo obična “borba za prava”. Posebno je za poštovanje izuzetna uloga koju je u njoj ostvario Branko Cvejić, u ulozi ostarelog Geja u plakaru, koji je primoran, a i spreman, na izdaju, brutalnost, podlost svake vrste, da bi pokušao da spasi svoju kožu. Cvejić igra jednu od najboljih uloga života, Madam u nemačkom predratnom noćnom baru, bez imalo preterivanja, artikulisano i tačno, izvan stereotipa i jeftinih šablona. Čini mi se da takva predstava i takva uloga čini mnogo više za LGBT prava od nekih drugih namenskih, politički korektnih, a suštinski neuspelih pokušaja.
Iz perspektive javne ličnosti i umetnice koja se često anagažuje po pitanju borbe za ljudska prava, šta biste poručili svojim kolegama?
Poručila bih da se divim i cenim svakog i svaku od njih, da me impresionira pošteni angažman ali nažalost uvek istog broja ljudi. Inače mislim da je mesto umetnika i intelektualaca uvek jedino uz slabije. Ali svako radi i misli prema svojoj savesti i ona nam jedina sudi.
IDAHO Belgrade, 14.05.2013.
Peščanik.net, 15.05.2013.