Beleške za uvodno predavanje, Berkli 1955.
O važnosti postavljanja pitanja: Sokrat. Svako učenje se odvija putem postavljanja pitanja. Naš glavni interes nisu teorije raznih ljudi nego razumevanje ko je čovek ukoliko je političko biće, ili ukoliko živi u zajedničkom svetu sa drugima, ili ukoliko egzistira u pluralu, ili kao stvaralac javnog sveta, itd. Mi želimo da razumemo stvari. Makijaveli je rekao da postoje tri tipa ljudi: oni koji razumeju stvari bez ičije pomoći, oni kojima je potrebna pomoć i znaju da je iskoriste i oni koji čak ni uz pomoć ne razumeju. Mi spadamo u drugu kategoriju i tražimo pomoć. Ispit: Jeste li sposobni da na pravi način iskoristite pomoć?
Tehnikalije
1. Diskusija nakon što je obrađena jedna tema ili ličnost, ne nakon svakog predavanja. Prvo odgovori na posebna pitanja koja moraju biti formulisana na papiru i dostavljena meni. Posle toga diskusija od jednog sata na svaka tri do četiri sata. Završni ispit i kolokvijumi. Tekst, prikaz i komentar: razumevanje.
2. Udžbenik. Ovaj naš (G. H. Sabine A History of Political Theory 1950) je koristan i adekvatan. On nam daje kontinuitet i istorijsku pozadinu koje nećemo izlagati u predavanjima nego ćemo ih pretpostaviti kao već poznate. Ipak, bolje je pročitati Burkharta. Razlika je u tome što Burkhart ne može zastariti. U izvesnom smislu on je otkrio renesansu i nije važno što je na nekim mestima dao pogrešne ili nedovoljne podatke.
Još važnije: U udžbeniku ćete naći mnoge ličnosti koje ja neću čak ni pomenuti. (Glavni test je modernost. Makijaveli je moderan jer kao i svi ostali kojima ćemo se baviti tvrdi da je otkrio nešto potpuno novo. To tvrdi svaka od naših 10 ličnosti. Posle Marksa niko više, ali to je i kraj političke nauke.) Neke od tih ličnosti su zaista velike poput Bodena, neke su imale sveobuhvatan uticaj poput Kalvina i Lutera, a neke su još uvek veoma fascinantne poput Rišeljea. Mi nemamo dovoljno vremena da pokrijemo čitav period koji se, u razlici spram modernog sveta, može nazvati modernim dobom. Na njegovom pragu stoji Makijaveli, na njegovom kraju stoji Marks. Makijavelijev uticaj na vreme posle njega može se dovesti u vezu sa uticajem koji Marks još uvek ima na naš svet. Međutim, oni sami su izvan toga. Makijaveli još nije imao ono presudno iskustvo koje je centralno za moderno doba, iskustvo mnoštva otkrića moderne nauke. (Makijaveli nije bio naučnik u modernom smislu. Poslednji pogled na antiku možemo baciti iz ponovnog oživljavanja antike u renesansi. Važno je ali je zaludno sad spekulisati šta bi se dogodilo da nije bilo moderne nauke. Jedna stvar sigurno – nacionalna država, ali sve drugo je u mraku. Makijaveli ovde spada u dva pogleda – država i nešto novo.) A Marks još nije imao presudno iskustvo našeg veka, to jest da je sve moguće a ne samo dozvoljeno. A ovo iskustvo je presudno zato što je iskušano istovremeno i u svetu nauke (čak i planeta može biti uništena) i u političkom svetu sa totalitarizmom koji od te pretpostavke polazi da menja prirodu čoveka. (Tokom celog modernog doba priroda čoveka i priroda prirode ostaju nepromenjeni, mogu se menjati samo veze između čoveka i prirode: progres u ovladavanju prirodom i veze između ljudi – novi tipovi vladavine. U novom svetu su, naprotiv, oboje postali sumnjivi: danas manje nego ikada znamo šta je priroda i ko je čovek. A veze između njih najviše zbunjuju: težeći da ovladamo prirodom otkrili smo sredstva kojima možemo uništiti čovečanstvo i svu organsku prirodu.) Da je sve dozvoljeno ako se čini zbog određene svrhe već je bila Makijavelijeva pretpostavka. Marks to nije promenio. Iz ovog možete videti da moja namera nije samo da toliko mnogo velikih ljudi izostavim zbog nedostatka vremena. Ja želim da vam pokažem izvesne elemente modernog doba, elemente koji su još uvek jasno vidljivi u našem svetu. Moj kriterijum je da je svaki od ovih 10 ljudi kojima ćemo se ovde baviti bacio po jednu reč u naš svet i tom rečju ga obogatio zato što je ispravno i dubokoumno odgovorio na određena presudno nova iskustva svog vremena. Drugim rečima, mi nismo zainteresovani za to da budemo iscrpni niti za to da budemo sposobni da trasiramo uticaje jednog na drugog. Da budem još određenija: mi smo toliko malo zainteresovani za to koliko se Makijavelijevog učenja može naći u ogledalima raznih vladalaca koliko i za to u kojoj meri je Hobs uticao na Loka ili Spinozu itd. (Jedini izuzetak od ovog pravila je veza između Rusoa i Kanta, zato što je Kant posebno ističe.)
Ovim se ne kaže da uticaji nisu važni, ali oni spadaju u domen istoričara a mi našem predmetu pristupamo kao politikolozi. Mi ćemo o pojmu istorije govoriti veoma opširno, ali to je opet nešto sasvim drugo. Istoričar je uvek pričalac priča, ako nije onda nije istoričar. A da se može ispričati čisto duhovna priča, priča o idejama, ono što nazivamo istorijom ideja a što Nemci nazivaju Geistesgeschichte, to je veoma sumnjivo i to iz tri razloga:
a) Priča se može ispričati tek kad je došla do svog kraja. Istoričarov pogled unazad. Sporno je to da jedna ideja može imati kraj kao neka priča.
b) Još očiglednije: ideje su za razliku od događaja same po sebi fluidne, uvek se mogu razvijati jedna iz druge; razlike nisu dovoljno oštre. Ništa novo pod suncem važi za sve misli. Wer kann was kluges wer was dummes denken was nicht die vorwelt schon gedacht / Nema te misli, pametne il’ glupe, o kojoj neki predak već nije promislio (Gete, Faust II, prevod Branimira Živojinovića).
c) Najvažnije: veza između mišljenja i događanja. Nijedna ideja nikad nije proizvela neki događaj. Ne može se reći da su Niče ili Šopenhauer učinili ateizam prihvatljivim. Jer to je jedan događaj. Oni su bili prihvaćeni zato što je on postao prihvatljiv. Ideje ne prave istoriju, ne zato što je prave materijalne sile ili proizvodne snage ili šta sve ne, nego zato što ništa, nijedna jedina stvar, ne pravi istoriju. Istorija se ne pravi, istorija nastaje ukoliko se događa, svi mi delamo ali niko pojedinačno nije autor istorije. Čovečanstvo nije proizvod istorije nego, u svom pluralitetu, njen jedini autor.
S druge strane: istorija, a ne istorija ideja, je sine qua non političke nauke. Bez istorijskog znanja mi ne bismo znali šta radimo i o čemu govorimo. Politička teorija između istorije i filozofije: sva njena iskustva su istorijska, ali svi njeni termini su termini koje je u neko vreme iskovala filozofija.
Politička teorija je jedna vrsta mesta susretanja ovih dvaju tipova: S jedne strane nalazimo filozofe koji su se okrenuli onom političkom iz očaja zbog nepodnošljivosti određenih istorijskih iskustava. To je bio slučaj sa Platonom, ali takođe i Spinozom. Politika nije bila njihovo glavno zanimanje, istorija ih je u to uvukla. S druge strane nalazimo rođene državnike i velike delatne ljude koji su se opet iz očaja okrenuli filozofiji. To je bio slučaj sa Makijavelijem i Tokvilom. Rezultat je u oba slučaja bila politička teorija. I na kraju nalazimo filozofa koji se iz očaja nad filozofijom okrenuo politici. To je Marks koji je želeo da „ostvari“ filozofiju. Ovo opet ne iscrpljuje sve. Mnogi se ne mogu ubrojiti ni u jednu od ove dve kategorije. Važno upozorenje protiv ovakvih kategorija i njihovog kapaciteta: one se mogu iskoristiti da osvetle nešto, ali nikad ne treba na njima graditi teoriju. One nisu tipovi, čak ni idealni tipovi. Ja samo ukazujem na poreklo, na izvor iz koga sve teče.
Bibliografija: autori i komentatori
Autori su auctores, to jest oni obogaćuju, augmentuju svet. Mi se krećemo u svetu koji su autori obogatili. Bez njih ne možemo ništa, oni ovde spadaju na potpuno drugačiji način od komentatora. (Komentatori dolaze i prolaze, autori ostaju i biće čitani i nakon sto godina, kad drugi ljudi budu augmentovali svet. Ubacivanjem ideje, nečeg samog po sebi permanentnog, oni obogaćuju svet ukoliko je permanentan.)
a) Svet u kome se kreću komentatori je svet knjiga; svet u kome se kreću autori je isti svet u kome se mi krećemo, stvarni svet. Ili: Makijavelija je zanimala Italija a ne politička teorija, čak ni njegova vlastita, da tako kažemo. Samo komentatore zanima politička teorija sama po sebi. Ili: Platon je bio zabrinut za Atinu i za ugroženost filozofa koji žive u polisu čega je primer bio Sokrat. Ili još jasnije: filozofija je ljubav prema mudrosti – šta god ona bila. Filozofe zanima sophia, mudrost, samo komentatore zanima filozofija. (Filozofi su zaljubljeni u biće (thaumadzein), prirodni naučnici u univerzum, filolozi u knjige – svaki dobar komentator je zaljubljen u štampanu reč.) Ili – da to prenesemo na političku nauku: politički pisac voli svet, jer je svet, ljudski svet, svet pragmata ton anthropon, predmet politike u najširem smislu. Samo komentatore zanimaju političke teorije, samo komentatori vole političke teorije. (Politikolog je zaljubljen u svet, u mundus a ne kosmos, u nešto što su Grci zvali polis, ono što ljudi čine. Ovo uključuje brigu za svet – bojimo se da bi se nešto moglo dogoditi mundus hominumu.) Nama su potrebni komentatori ali moramo znati da se sa njima krećemo u jednom svetu koji strogo govoreći nije više svet autora. Međutim, ako nekog autora čitamo direktno mi se krećemo u istom svetu – samo što dolazimo iz drugog kutka sveta koji je, između ostalih stvari, obogatio upravo taj autor.
b) Klišei poput idealizma ili kolektivizma ili individualizma su kategorije kojima komentatori pokušavaju da organizuju svoj materijal, tu ogromnu biblioteku knjiga koja ih preplavljuje. One su neadekvatne u smislu da nijedan autor nikad nije imao nameru da postane kliše. Kad je Platon pronašao koncept ideja on nije imao nameru da postane idealist. Isto važi za Marksa, ili za Rusoa za koga niko ne zna da li je bio individualist ili kolektivist.
c) Opasnost se kod komentatora sastoji u tome što su oni skloni da autora sahrane još dublje pod gomilama knjiga komentara, a ipak podjednako je velika druga opasnost da bez komentatora autor uopšte neće biti čitan. To ne znači da možemo izbeći njegov uticaj, naprotiv (kao što je slučaj sa Hegelom, a takođe i sa Marksom). Razlog za ovaj permanentni uticaj, bilo da autora čitamo ili ne, je to što je on otkrio nešto što ne bi mogao otkriti da već nije postojalo, a što ipak ne bi postojalo onakvo kakvo sada postoji da ga on nije otkrio. Primer: Makijaveli je otkrio reč država, on je prvi upotrebio tu reč kao što je Platon prvi upotrebio reč ideja. On je to mogao učiniti samo zato što je u izvesnom smislu grad-država Firenca bila prva moderna država, kako ju je Burkhart nazvao. Međutim, Makijavelijeva imaginacija je bila ta koja je to proširila tako da obuhvati čitavu Italiju i tako od reči država napravila ideju nacionalne države – jedan narod na svojoj istorijskoj teritoriji pod jednom vlašću, trojstvo država-narod-teritorija, nešto što se nipošto nije podrazumevalo. I opet, da se stvarni razvitak nacionalne države, prvo pod apsolutizmom a zatim nakon francuske revolucije, nije dogodio, i firentinsko iskustvo i Makijavelijevo obogaćenje su mogli biti izgubljeni. (Ovo ne znači da ideja zahvata mase, kako je Marks imao običaj da kaže.) Pravi autor ne obogaćuje neki duhovni ili knjiški svet, nego stvarni svet jer odgovara na to što se događa u stvarnom svetu. Drugim rečima, on nikad ne spada samo u istoriju ideja već je integralni deo istorije. Pravi autor zavisi od sveta u dva pogleda: iskustvo i sećanje.
Mnoga iskustva su izgubljena, zato im je mnogo teže ući u trag. Samo jedan primer: političke implikacije Isusovog učenja. Opraštanjem mogu poništiti učinjeno. Mi još uvek govorimo: Što je učinjeno ne može biti poništeno. Ovo neizbežno vodi osveti koja je igrala veliku ulogu kod Makijavelija i Spinoze. Protiv toga Isus kaže: Pošto stalno delamo a ne znamo tačno šta time činimo moramo pronaći način da poništimo učinjeno ili ćemo upasti u neku vrstu automatizma, u proces gde jedno nužno rađa drugo tako da ništa nećemo moći da učinimo. Osveta je bazičan primer toga. Isusovo iskustvo nije potpuno izgubljeno, ali je rezervisano samo za religijsku sferu – zavisi od božije milosti. To je upravo ono što Isus nije mislio. Mi praštamo da bi nam se praštalo – uzajamni proces koji se odvija jedino među ljudima. Kao takvo, ovo iskustvo je izgubljeno zato što rana hrišćanska zajednica nije uspela da se razvije u punokrvno političko telo, nego je bila apsorbovana od strane rimskog carstva iz čega je izrasla rimokatolička crkva. Ono što smo dobili umesto toga bilo je odustajanje od svetovnih poslova – što je u priličnom skladu sa Platonom i Aristotelom.
d) Ove komentatore aleksandrijanizma, koji su prilično neophodni i korisni, ne treba brkati sa izvesnim modernim komentatorima koji sve čitaju novim očima. Njih ima jako malo ali su presudni za moderno mišljenje – u političkoj kao i u drugoj filozofiji. Oni gledaju na svet autorstva istim novim očima kakvim Pikaso gleda na vidljivi svet, a rezultat je da su kao i on optuženi da vrše nasilje nad svetom i izvrću ga. Žestoka borba se vodi između komentatora i ovih novih – možda? – autora čije se najvažnije delo ponekad sastoji u njihovim komentarima onoga što su drugi rekli. To nema nikakve veze sa onim o čemu ovde govorimo nego spada u izvesne zamršenosti naše savremene situacije – nakon sloma jedne velike tradicije a pre početka nove.
e) Komentatori koje vam ja preporučujem su samo sugestija. Obavezno štivo su samo sami tekstovi i uvodi. Nakon njih možete koristiti šta god hoćete i kako hoćete, ali je poenta da se uvek vraćate samim tekstovima i da se nikad ne gubite u komentarima i objašnjenjima. Čitajte polako!
Preuzeto i prevedeno iz: Hannah Arendt Papers: Subject File, 1949-1975; Courses; University of California, Berkeley, Calif.; “History of Political Theory,” lectures, 1955; Introduction
Preveo Branislav Dujmić
Peščanik.net, 05.05.2022.