Nedavno su mediji preneli kako je glumac Branislav Trifunović pocepao zastavu Republike Srbije na izvođenju predstave „Pad“ u Leskovcu. To je navodno uvredilo mnoge iz publike, koji su izašli sa predstave. Tabloidi su gotovo demonizovali taj „sramni“ čin dok je policija podnela krivičnu prijavu protiv gospodina Trifunovića zbog toga što je povredio ugled Republike Srbije.
Nezavisno od toga da li je gospodin Trifunović pocepao zastavu ili ne, i u kom kontekstu je to uradio, ovaj slučaj veoma jasno ilustruje veliko nerazumevanje ideje slobode izražavanja u Srbiji. A to više šteti ugledu Republike Srbije od cepanja hiljadu zastava. Ovde ćemo ukratko objasniti šta podrazumevaju međunarodni standardi slobode izražavanja i zašto krivični zakoni kojima se štiti ugled apstraktnih pojmova (kao što su simboli jedne zemlje, ideologije, religije) dovode do nedozvoljenog ograničenja te slobode.
Brojni međunarodni ugovori za zaštitu ljudskih prava, kao što je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (MPGP) i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, garantuju slobodu izražavanja, ali dozvoljavaju njeno ograničenje radi zaštita prava i ugleda pojedinaca. Dodatno, MPGP posebnom odredbom štiti čast i reputaciju građana od nezakonitih napada. U svakom slučaju, na sudovima je da u konkretnom predmetu procene koji je interes važniji: interes javnosti da dobije informaciju (što za nekog može biti uvredljivo) ili reputacija određene osobe.
Međutim, iako su čast i ugled pojedinca legitiman osnov za ograničenje slobode govora, u mnogim zemljama postoji trend ka dekriminalizaciji uvrede i klevete. Sama svest građana o mogućnosti vođenja krivičnog postupka zbog povrede nečije časti sputava slobodu izražavanja. Krivično kažnjavanje pojedinca nije proporcionalna mera za ograničenje slobode izražavanja i samim tim nije dopuštena. Sa druge strane, sasvim je u redu da osoba čija je reputacija povređena nečijom izjavom ili postupanjem traži zaštitu i naknadu štete u parničnom postupku, u kome nema sankcija.
UN Komitet za ljudska prava, nezavisno telo eksperata koje prati sprovođenje MPGP, preporučilo je zemljama da dekriminalizuju dela protiv časti i ugleda (Opšti komentar 34). Evropski sud za ljudska prava je u jednom predmetu istakao da čak i umerene krivične sankcije odvraćaju ljude da slobodno govore (Morice protiv Francuske stav 127). Inter-američki sud za ljudska prava je u nekoliko slučajeva utvrdio da je krivično kažnjavanje za povredu ugleda neproporcionalna mera kojom se krši sloboda izražavanja (Herrera-Ulloa protiv Kostarike, Ricardo Canese protiv Paragvaja, Tristan Donoso protiv Paname). Afrički sud za ljudska prava utvrdio je povredu slobode izražavanja kada je novinar osuđen zbog uvrede sudije na 12 meseci zatvora i novčanu kaznu (Lohé Issa Konaté protiv Burkine Faso).
Republika Srbija uopšte ne prati taj međunarodni trend, jer inkriminiše uvredu (član 170 Krivičnog zakonika). Štaviše, povreda ugleda Republike Srbije predstavlja takođe krivično delo prema članu 173 Krivičnog zakonika. Onome ko izloži poruzi Republiku Srbiju, njenu zastavu ili himnu preti novčana ili zatvorska kazna do tri meseca. Krivično zakonodavstvo Srbije je u suprotnosti sa međunarodnim standardima zaštite slobode govora.
Pojedine zemlje štite svoj ugled kažnjavanjem političkih disidenata. Iz tog razloga je Specijalni izvestilac UN-a za slobodu izražavanja posebno istakao da apstraktni pojmovi ili ideje kao što su država i njeni simboli, nacionalni identitet, političke i verske doktrine ne treba da budu zaštićeni od povrede ugleda kao ljudska bića. Ljudska prava štite pojedince i grupe ljudi, a ne apstraktne kategorije i institucije koje su svakako, svojim položajem u društvu, izložene javnoj kritici i preispitivanju. Ugled nekog apstraktnog entiteta je potpuno neodrediv, pa tako ne možemo ni znati sa sigurnošću kad i koliko je povređen. Kako da ocenimo kakav je ugled Srbije, Hrvatske, Nemačke ili Kine? U kom razdoblju i iz čije perspektive? Za vladajuću garnituru zastava je simbol zlatnog doba u kome cvetaju privreda, ljudska prava i demokratija. Opozicija će smatrati da je ugled Srbije otišao do đavola i da državni simboli predstavljaju mrak i diktaturu.
Cepanje zastave Republike Srbije, posebno radi ostvarivanja umetničke slobode izražavanja, ne zaslužuje baš nikakvu sankciju, osim možda iznenađenih pogleda građana koji treba da se zapitaju ispred kakve države žele da se ta zastava vijori. Za cepanje zastave niko ne treba javno da se pravda. Krivično gonjenje za to delo predstavlja nedopušteno ograničenje slobode govora, jer zastava ne može da se uvredi. Neko će je ponovo sašiti ili zakrpiti. Možda ju je malo blam što su joj skinuli petokraku i zalepili joj krunu nepostojeće kraljevine i što se ljudima ne sviđa kako igra u predstavi „Pad“. Ovaj tragikomični slučaj uvredio je samo one koji se u potpunosti identifikuju sa državom i njenim simbolima. Valjda nemaju sa čim drugim. Država, to su oni.
Autorka je pravnica, sa masterom iz međunarodnog prava ljudskih prava.
Peščanik.net, 24.10.2019.