Primanje vakcine nije samo mudro i moralno ispravno, ono je isto tako i patriotski čin. Primiti vakcinu znači preuzeti svoj deo tereta u održavanju jednog važnog javnog dobra – kolektivnog imuniteta. Takođe, primiti vakcinu znači dati svoj doprinos rasterećenju zdravstvenog sistema države u kojoj živimo i bržem oporavku njene ekonomije. Drugim rečima, primiti vakcinu znači raditi ne samo u korist sopstvenog dobra i dobra svojih najbližih, već i u korist dobra svoje države.
Odbiti vakcinu (pod uslovom da za tako nešto ne postoje objektivni zdravstveni razlozi) znači ne samo uraditi nešto nepromišljeno (ostaviti sebe bez zaštite od oboljevanja i potencijalno teških zdravstvenih posledica), niti samo nešto nemoralno (dovesti u opasnost svoje bližnje), već i nešto nepatriotski. Odbijanje vakcina znači odbijanje da se preuzme svoj deo tereta očuvanja institucija države u kojoj živimo.
Očigledna paralela je, naravno, rat. U ratu se od građana očekuje da preuzmu svoj deo tereta odbrane države. Štaviše, ovo očekivanje se ne zasniva samo na ličnom osećanju patriotske dužnosti, već neretko uzima oblik prisile, odnosno – mobilizacije. Sloboda da samostalno odlučujemo, biramo šta hoćemo a šta ne, u takvim situacijama pada u drugi plan – tada se postupa po naređenju.
Danas smo, s dobrim razlozima, sumnjičavi prema ratu i ratnoj disciplini, kao i prema patriotskom žaru kojim je u takvim situacijama najlakše manipulisati. Čak i u najpravednijem ratu, od vojnika se traži da ubijaju druge ljude, druge vojnike, ali i civile. Učestvovati u ratu znači dovesti sebe ne samo u fizičku, već i u moralnu opasnost.
Ali „rat“ protiv pandemije je nešto sasvim drugo. U ratu protiv pandemije nema (ljudskog) neprijatelja. U ratu protiv pandemije se od građana ne traži da čine bilo šta nemoralno, niti da na bilo koji način kompromituju svoj moralni integritet. Štaviše, deo tereta odbrane koji bi svaki običan građanin u pandemiji trebalo da preuzme na sebe je izuzetno mali – on podrazumeva izuzetno mali zdravstveni rizik (koji se poništava znatno većim rizikom od posledica oboljevanja) i malu investiciju vremena i truda – odlazak do najbližeg vakcinalnog punkta i najviše nekoliko dana u krevetu zbog reakcije na vakcinu. Nikada nije bilo lakše ispuniti svoju patriotsku dužnost, tim pre što joj u prilog idu i svi ostali razlozi, kako oni sebični, tako i oni moralni.
Pa ipak, više od polovine građana Srbije još uvek nije primilo vakcinu. Među mladima, ovaj udeo je još i mnogo, mnogo veći, i kreće se oko 80 odsto. Kako to objasniti? Ako se o nečemu u Srbiji stalno priča, onda je to patriotizam. Ako se nešto slavi – to je patriotizam. Ako škole nečemu podučavaju, podučavaju patriotizmu. Međutim, građani Srbije, a posebno oni najmlađi, najtemeljnije indoktrinirani patriotskim obrazovanjem, nisu spremni da podnesu ni najmanju žrtvu za zajedničko dobro. Kako to objasniti?
Čitateljka već pogađa – u Srbiji se zapravo ne priča o patriotizmu, već o nacionalizmu. Ne slavi se patriotizam, već nacionalizam. Škole ne podučavaju patriotizmu, već nacionalizmu. A nacionalizam nije briga za zajedničko dobro, nego pre svega, „kolektivna i pojedinačna paranoja“ i „refulirani individualizam“. Jednom kada to shvatimo, sve dolazi na svoje mesto, i sve je tačno tamo gde jedino i može da bude. Vakcinama se ne veruje jer se ne veruje nikome i ničemu, jer ceo jedan ogroman ideološki ekosistem podgreva ovaj duh paranoje kao vrhunski izraz ljubavi prema otadžbini. Nema ovde mesta ni za brigu za druge, pa ni za brigu o državi u koju se zaklinje, jer se već odavno ne veruje nikome osim sebi.
Nije stoga ni čudo što najveće „patriote“ bez stida i srama ispaljuju najgore laži i budalaštine protiv vakcina, raspirujući nepoverenje prema jedinom rešenju pandemijske krize i aktivno radeći protiv sopstvenog naroda i države. Ako već nisu do guše u antivaks konspirologiji, onda daju besmislene i besramne izjave o tome kako „svako treba sam da odluči“ da li će primiti vakcinu. Zašto su ove izjave besmislene, a zašto besramne? Besmislene su zato što vakcina nije sladoled pa da je uzme ko voli, a ko ne voli ne mora. Niti su pojedinci u stanju da potpuno samostalno načine informisan izbor na temu vakcina (ne oslanjajući se na preporuke stručnjaka), niti je vakcinacija individualna, to je kolektivna mera, koja svoj puni smisao dobija tek ako se vakcinišu svi kojima to zdravstveno stanje dopušta. Zašto su još ove izjave besmislene? Zato što ne možete biti neopredeljeni po pitanju vakcina – one su ili korisne i bezbedne, u kom slučaju treba da ih prime svi, ili su pak beskorisne i opasne, u kom slučaju ne treba da ih primi niko. I tu dolazimo do besramnosti ovakvih, navodno „suzdržanih“, a zapravo aktivno štetnih izjava o vakcinama: njihovi autori kao da i sami dobro znaju da su vakcine i korisne i bezbedne, i zato se suzdržavaju da kažu suprotno, ali istovremeno ne žele da se zamere svojoj bazi i da izgube glasove antivaksera. Naravno, izvor ovakvih stavova dolazi sa samog vrha, iz režima koji zvanično podržava vakcinaciju, a de facto potkopava njeno masovno sprovođenje, puštajući da u njegovo ime o vakcinama govore „stručnjaci“ poput Dragoslava Bokana i Branimira Nestorovića. Opet, nema mesta iznenađenju – desnica je još jednom završila u kolaboraciji, ovaj put ne sa nacistima, već sa pandemijom.
Vakcinacija je dobra prilika za razvijanje upravo one vrste patriotizma kakav Srbiji najviše treba – patriotizma, ne kao paranoje i „refuliranog individualizma“, već kao solidarnosti i spremnosti da se preuzme svoj deo tereta za održavanje, odbranu i unapređenje zajedničkog dobra. Ako tu priliku ne želi da iskoristi vlast, treba da je iskoriste drugi akteri na političkoj sceni.
Peščanik.net, 21.08.2021.
KORONA