- Peščanik - https://pescanik.net -

Većina živi kao u Gvineji, manjina na proseku Španije

Kraj jedne i početak druge godine dobra je prilika za rezimiranje onoga što je postignuto u prethodnim godinama i za predviđanje onoga što se može desiti u sledećoj. Cilj ovog članka jeste upravo da predstavi rezime četiri ekonomske teme: (1) gde se sada, u ekonomskom smislu, nalazi Srbija u odnosu na svoje okruženje, (2) kako smo na tu poziciju dospeli, (3) kako se mogu oceniti ekonomski rezultati postignuti u razdoblju od demokratskih promena 2000. do danas, i (4) kakav može biti efekat globalne finansijske krize na Srbiju. Prve dve teme ću posmatrati u ovom članku, a druge dve u nastavku.

Gde se Srbija danas ekonomski nalazi?

Pre otprilike godinu dana objavljeni su rezultati najvećeg projekta u istoriji ekonomskog merenja kojim je u 146 zemalja sveta procenjen nivo domaćih cena. Procena nivoa cena je neophodna kada želimo da poredimo realni standard stanovništva u različitim zemljama jer upotreba dohotka izraženog u dolarima ili evrima po tržišnom kursu potcenjuje dohotke siromašnih zemalja. To se dešava zbog toga što je nivo cena u siromašnim zemljama, kao na primer Indiji, niži nego u bogatim zemljama, te otuda jedan dolar vredi više (ima veću kupovnu moć) u Indiji nego, recimo, u Švedskoj. Ovaj ogroman projekat obuhvatio je više od 1.000 cena individualnih roba i usluga u svakoj zemlji. Ako se kao osnova za poređenje uzmu svetske cene (što su u suštini cene koje dominiraju u razvijenim zemljama jer se najveći broj dobara i usluga proizvodi i razmenjuje u ovim zemljama) i ako tu meru označimo sa 100, očekujemo naravno da siromašnije zemlje, kao Srbija, imaju niži nivo cena. Situacija je upravo takva. U 2005 godini, kada je sprovedena ova anketa, nivo cena u Srbiji bio je 44 odsto svetskog nivoa. Ako pogledamo naše susede, isti nivo cena ima Bosna, Bugarska je nešto jeftinija (38 odsto svetskog nivoa), Hrvatska i Mađarska značajno skuplje (oko 65 odsto). Ovaj rezultat znači da svaki dolar (ili evro) vredi oko 2,3 puta više u Srbiji nego u svetu. To nam, pak, omogućava da poredimo dohodak u Srbiji sa bilo kojom drugom zemljom u svetu jer se na ovaj način svi dohoci izražavaju u istovetnoj valuti (međunarodnom dolaru) čija je kupovna moć jednaka u bilo kom delu sveta.

Tako možemo da odgovorimo i na pitanje koje smo postavili: kakav je srpski nivo dohotka u odnosu na susede, Evropu i svet? Naš društveni proizvod 2006. godine je iznosio oko 9.200 međunarodnih dolara. Ovaj nivo dohotka stavlja Srbiju negde u sredinu zemalja u tranziciji. Bugarska i Rumunija nalaze se za oko 10 odsto ispred nas, Hrvatska čak 50 odsto, Mađarska je skoro duplo bogatija, dok su Makedonija, Bosna, Albanija i Turska siromašnije. U odnosu na razvijene zemlje Zapadne Evrope, mi smo daleko zaostali. Najsiromašnija zemlja Zapadne Evrope (Portugal) sa više od 20.000 međunarodnih dolara po stanovniku dva puta je bogatija od Srbije. U odnosu na Grčku stojimo još gore: odnos je tri prema jedan u korist Grčke. Po nivou dohotka, nama su, naravno, najsličnije zemlje u neposrednom okruženju, ali i neke daleke zemlje kao što su Brazil, Panama, Južna Afrika ili Tajland. Ali u Evropi, ako izuzmemo evropske zemlje koje su bile deo SSSR-a, Srbija se nalazi na samom dnu. Iza nas su jedino (kao što smo već pomenuli) Bosna, Makedonija, Turska i Albanija. Ekonomski istoričar bi iz toga mogao da izvuče pouku da je zaostalost neke zemlje od razvijenih zemalja Zapada tim veća što je duže trajala vladavina Otomanskog carstva. Jedino se, izgleda, Grčka otela od tog “prokletstva”.

Do sada smo razmatrali samo prosek (društveni proizvod po stanovniku). Ali nema svaka porodica u Srbiji isti dohodak. Na kom nivou dohotka žive različiti socijalni slojevi? Zahvaljujući podacima iz anketa o raspodeli dohodaka, možemo porediti ne samo prosek Srbije sa prosekom drugih zemalja, nego i mnogo konkretnije, standard života najsiromašnijih, srednje klase, kao i bogatih u Srbiji, sa standardom života u drugim zemljama. Raspon dohotka po članu domaćinstva između najbogatijih pet odsto stanovnika Srbije (što znači otprilike 400.000 stanovnika ili nešto više od 100.000 najimućnijih porodica) i isto toliko najsiromašnijih stanovnika Srbije iznosi 8:1. Srbija se i po tom indikatoru nalazi negde u sredini zemalja u tranziciji. Neke države, kao Mađarska, Češka i Slovačka, imaju manju nejednakost; Bugarska, Slovenija i Hrvatska otprilike istovetnu, dok su Rumunija i Poljska “nejednakije”. Nivo dohotka najsiromašnijih stanovnika Srbije približno je jednak prosečnom dohotku u Gvineji. S druge strane, najimućniji građani Srbije imaju nivo dohotka koji je jednak proseku dohotka u Španiji. Ipak, u odnosu na Zapadnu Evropu i ovih najimućnijih 400.000 Srba ne stoji sjajno: njihov dohodak jednak je dohotku niže srednje klase u Nemačkoj ili više srednje klase u Italiji.
Otuda se za savremeno srpsko društvo može reći da je u proseku na nivou dohotka susednih balkanskih zemalja, značajno ispod Hrvatske, daleko ispod Zapadne Evrope, ali da u sebi sadrži čitav jedan mali svet jer se dohoci pojedinaca i domaćinstava kreću od nivoa Gvineje (za one najsiromašnije) do proseka Španije (za one najbogatije).

Kako smo ovde dospeli?

Poređenja se mogu vršiti u dve dimenzije: prostornoj i vremenskoj. Upravo smo načinili poređenje u prostornoj dimenziji. Ako pogledamo situaciju u vremenskoj dimenziji, vraćajući se do 1952. godine, od kada imamo uporedive statističke podatke za Srbiju (koja ovde uključuju samo Srbiju bez Kosova), možemo razlikovati pet razdoblja. Ova periodizacija nije nova; ona se često i ranije koristila, ali se obično baratalo podacima za SFRJ, a ne samo za Srbiju. Iako se Srbija razvijala približno istim tempom kao i SFRJ, ipak se nije razvijala potpuno istovetno. U prvom (plansko-tržišnom) periodu od 1952. do 1965. godine, prosečan rast društvenog proizvoda po stanovniku u Srbiji iznosio je 7,5 odsto godišnje. To je veoma visoka stopa rasta koja omogućava dupliranje društvenog proizvoda za manje od decenije. U drugom periodu, od privredne reforme 1965. do 1980. godine, rast je u proseku iznosio 4,9 odsto. To je značajno niži, ali još uvek respektabilan broj. U trećem periodu, razdoblju dužničke krize od 1980. do 1990. godine, stopa rasta je bila nulta. Znači, posmatrajući deceniju kao takvu, iako je bilo i godina rasta i godina pada, društveni proizvod je stagnirao. U četvrtom periodu, rata i sankcija, od 1990. do 2000. godine, kao posledica nekoliko godina ogromnih padova (1993. u vreme hiperinflacije i sankcija i 1999. u vreme bombardovanja), društveni proizvod je padao po prosečnoj stopi od oko 2,5 odsto godišnje. Konačno, u razdoblju od povratka demokratije do danas stopa rasta je iznosila u proseku 5,1 odsto. Detaljniju ocenu ovog rezultata daćemo u drugom delu ovog članka.

Rezimirajući, vidimo da je u poslednjih više od pola veka svoje istorije Srbija imala tri perioda rasta, od kojih samo jedan, plansko-tržišni period, može biti ocenjen kao vanredno brz, zatim jednu deceniju stagnacije i jednu deceniju propadanja. Dvadeset godina (čitava jedna generacija) je ne samo izgubljeno, već je zbog propadanja u toku devedesetih, došlo do retrogradnog procesa -povratka u prošlost.

Tako smo tek 2007. godine dostigli nivo društvenog proizvoda po stanovniku koji je predstavljao prethodni srpski maksimum (1986. godine). Bilo je potrebno da prođu dve decenije da bi se Srbija vratila tamo gde je bila 1986. godine, upravo pre dolaska Miloševića na vlast. Ekonomski (a i drugačije) posmatrano, period Miloševićeve vlasti dramatično je unazadio Srbiju.

Katastrofalni razvoj od 1980. do 2000. godine značajno je pogoršao i položaj Srbije u odnosu na Evropu i svet. Tako je, na primer, 1980. godine nivo dohotka u Srbiji (meren istim međunarodno uporedivim dolarima) bio tek 20 odsto niži od portugalskog ili oko polovine nemačkog. Danas je, kao što smo videli, taj odnos sa Portugalom 2:1, a sa Nemačkom više od 3:1 u njihovu korist. Relativni jaz između Srbije i Zapadne Evrope nikada nije bio veći nego upravo negde oko 2000. godine. Zahvaljujući bržem rastu Srbije u poslednjih osam godina, taj se jaz minimalno smanjio, ali je ostao ogroman – mnogo veći nego što je bio 1980. godine, kao i mnogo veći nego što je iznosio 1914, uoči Prvog svetskog rata. Zato celokupni ekonomski razvoj Srbije u 20. veku ne možemo nikako smatrati uspešnim. Cilj razvoja bio je smanjivanje jaza u odnosu na razvijene zemlje Evrope. Nasuprot tome, jaz se povećao, a pomak napred, do koga je došlo u tridesetogodišnjem razdoblju od 1950. do 1980, istopio se i pretvorio u svoju suprotnost u sledeće dve decenije. Poboljšanje, čiji smo svedoci u poslednjih osam godina, bilo je suviše malo da bi taj trend preokrenulo.

Autor je saradnik Karnegijeve zadužbine za mir u Vašingtonu

Blic, 10.01.2009.

Peščanik.net, 10.01.2009.