Činjenica da je Tanjug baš uoči 24. septembra, kada pada sedamnaesta godišnjica istorijskih izbora 2000. godine, lansirao vest da je Apelacioni sud naložio da se ponovi suđenje Dragiši Blanuši, nekadašnjem upravniku Okružnog zatvora u Beogradu, iz kojeg je Slobodan Milošević 2001. godine izručen Haškom tribunalu, još jednom potvrđuje raširenu ocenu da entuzijasti Miloševićevog režima, pogubnog za Srbiju, ne samo da ne odustaju od namere da ga kad-tad rehabilituju nego da su oni i dalje aktivni i uticajni po čitavoj vertikali državne infrastrukture.
Tako će se pred sudom, po tužbi Mirjane Marković, ponovo raspravljati da li je Blanuša dozvolio da „nepoznate osobe otmu“ Miloševića iz zatvora kojim je upravljao i prebace ga u pritvor Haškog tribunala i koliko je porodici Milošević on dužan što je o svemu tome kasnije objavio knjigu „Čuvao sam Miloševića“. Prethodna oslobađajuća presuda za Blanušu ukinuta je zbog navodnih povreda postupka i zbog toga što je „izreka presude nerazumljiva“.
Ponavljanje ovog bizarnog sudskog postupka ne bi zasluživalo neku širu pažnju da se stalno ne susrećemo s mnoštvom dokaza da su i druge, ne sudske već društvene i naučne presude Miloševićevom režimu do danas ostale nerazumljive, nemušte i nerazgovetne, a da istovremeno neki od njegovih „patenata“ za učvršćivanje i očuvanje vlasti i dalje imaju široku primenu i sigurnu prođu iako je još sveže sećanje na to kako su i koliko ti patenti unazadili Srbiju. Jedan od tih izuma je i uspostavljanje praktičnog monopola vlasti u informativnom sistemu, koji je od tobožnjeg političkog pluralizma u Srbiji napravio karikaturu, ali, dakako, nije sprečio petooktobarski bunt 2000. godine, koji je Miloševića uklonio sa vlasti. Međutim, kontinuitet brutalne „diferencijacije“, boljševički patent koji je Milošević preuzeo iz staljinističkog arsenala, opstao je, pa valjda otuda većina onih koji su se prošle nedelje osvrnuli na tridesetogodišnjicu famozne 8. sednice CK SKS iz 1987. godine i danas govori da ta sednica još nije okončana.
Sada već poznati slučaj gašenja Vranjskih, lokalnih novina u vlasništvu Vukašina Obradovića, doskorašnjeg predsednika NUNS-a, samo je jedan u nizu događaja koji nedvosmisleno ukazuju na pretenziju aktuelne Vučićeve vlasti da se „nezavisni mediji“ (ma šta to značilo, osim da su nezavisni spram aktuelne vlasti) suzbiju kao navodno aktivni ili potencijalno aktivni oponenti vladajućoj koaliciji. I, što je još gore, istovremeno se, praktično neskriveno (pogledajte samo priču o Večernjim novostima) pomažu oni mediji koji su nedvosmisleni propagatori vladajuće političke volje. Dakle, oni mediji koji nisu „na vezi“ guraju se u izolaciju i siromaštvo, a onima koji su „na vezi“ čini se da ne smeta ni gubitak tržišta ni gubitak kredibiliteta. Ako se u tom pravcu nastavi, ceo informativni sistem biće obesmišljen do te mere da neće biti od vajde ni onima koji su ga dosad zloupotrebljavali.
Primedbe iz Brisela i Strazbura o problemima u našoj medijskoj sferi, koji se vide i sa „evropske daljine“, imam utisak, doživljavaju se u zvaničnom Beogradu kao usputni problemi pregovora o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji, a ceo sistem informisanja tretira se kao „podsistem“ organizacije državnog upravljanja u kojem samo incidentno iskaču pojedine varnice i osigurači. Tako je, čini mi se, i premijerka Ana Brnabić postala žrtva takvog površnog i „emotivnog“ tretiranja sistema informisanja, podeljenog na „naše i njihove“ aktere. Pri čemu se oni „tuđi“, kako je neko već rekao, tretiraju kao politička opozicija. A, zapravo, sloboda informisanja, sa svim svojim mehanizmima društvene zaštite, kao nezaobilazni, centralni deo samog političkog sistema, jedan je od ključnih indikatora stvarnog stanja u „političkom ambijentu“ (kao važnom delu „investicionog ambijenta“) u svakoj demokratski nominovanoj državi. Istina, i kod nekih država koje su već članice EU izvršena je svojevrsna monopolizacija medijskog sistema, ali to će se osvetiti najviše samim tim državama.
Postoje velike razlike među onima koji su ušli u „grupu protiv medijskog mraka“, koja ove sedmice priprema simboličke proteste, ali ih očigledno povezuju spomenuta pretenzije vlasti da duboko diferencira Srbiju na podobne i nepodobne, prijatelje i neprijatelje, naše i tuđe, one koji se pomažu i one kojima se pomaže da se ugase. To nijedno društvo ne može dugo da trpi.
Novi magazin, 29.09.2017.
Peščanik.net, 30.09.2017.