Prilikom kratkog boravka u zapolarnom Noriljsku, gradu neobičnom i na svoj način tragičnom, gradu zauvek natopljenom neuništivim dahom gulaga, ni na minut nisam mogao da se otmem utisku da sve vreme gazim po nečijim kostima. Činilo mi se da bukvalno hodam po njima. A kada sam to poverio mom prijatelju, Noriljčaninu koji radi u mesnom muzeju, on mi reče: „ I ne čudi me, jer to u stvari i jeste tako. Zbog večitog mraza, umrle i poginule su ovde zakopavali veoma plitko. Kada mrazevi popuste i tlo se pod letnjim suncem malo otkravi, često iz mokre i rastresite zemlje počinju da izviruju delovi ljudskih skeleta.“
Ne verujem u natprirodne sile i nikakva me mistika ne privlači. Ali zato verujem da istorijske metafore imaju tu čudnu sposobnost da sadašnjost ispunjavaju nekim novim smislom.
„Život pobeđuje smrt načinom koji je nepoznat nauci“, pisao je Danil Harms. Ali, ove se reči odnose na umetnost. Na istoriju se takav optimizam nažalost ne da primeniti.
Nedokopani su večiti izvor naših nesreća, nesreća koje se proglašavaju za pobede. Nedokopani vojnici iz Velikog Otadžbinskog rata. Nedokopane žrtve gulaga i njihovi dželati. Nedokopane bivše vođe, njihova dela i njihove ideje.
Sluzavi dusi raznih srednjih i visoko postavljenih „menadžera“ rastvorili su svoj otrovni gusti dah i umešali ga u izduvne gasove istorije. Taj dah se posebno oseća u zemljama koje slabo stoje sa ekologijom. Nekima se taj dah i dopada. Čini im se kao da je to ono pravo, da je to čisti dah vremena, dašak života, i nakon mnogih godina udisanja tog otrova, nije isključeno da su već postali zavisnici.
Potvrda toga je da Glavni Leš naše bivše socijalističke domovine još uvek bezbrižno leškari u samom centru glavnoga grada. Jednom davno, bilo mi je devet, moja mama i ja smo pošli da posetimo mauzolej. Naravno, pristala je tek na moje dosadno insistiranje. Posrećilo mi se, pa sam tamo zatekao čak dvojicu Glavnih. Na povratku kući, dok smo žurno prelazili preko Crvenog trga, upitao sam mamu otkud to da ovde ima toliko mnogo vrana. Kao da smo na groblju na kome je sahranjena baka. Odgovorila mi je kratko da ne zna, mrko pogledajući na mauzolej.
Još od samog početka, boljševička retorika je bila gusto protkana frazeologijom koja je bliska nekrofiliji. No to je i razumljivo, kada se ima u vidu da je tolika vlast tako iznenada dopala nedoučenim provincijskim gimnazijalcima koji su tek jednim okom jedva uspeli da malo zavire u dekadentni brjusovsko-balmontovski bezdan. „I svi ko jedan, živote ćemo svoje za to položiti.“ Zvuči zaista ohrabrujuće, zar ne? Već tada je, za čoveka sa normalnim refleksima i izgrađenim mehanizmima odbrane, bilo očigledno da je to pesimistička retorika kojom se afirmiše smrt. Mnogima se tada, i danas, ona čini sasvim optimističkom, kao da se njome afirmiše život i kao da se njenom prostom primenom može postići to da se mrtvi imaju smatrati živima.
I zaista, naši su građani „za to“ umirali na veliko i na malo. I sam život su im tako uredili da im ne bude žao da ga „za to“ daju. Kao u onom vicu iz sredine 70-ih: „Vojniče Petrov! Jesi li ti spreman za Domovinu i svoj život da daš? – Spreman, druže majore, spreman! – A reci nam vojniče, zašto si ti spreman čak i život svoj za Domovinu da daš!? – A za kojeg će mi đavola ovakav život druže majore!“
Nije li se odatle, iz te pritajene želje za smrću koja je porazila značajan deo naših sugrađana, izrodilo to patološko socijalno ponašanje koje se očituje u tome da na primer možemo sa lakoćom da prođemo mimo umirućeg na ulici, ali se ozbiljno razjarimo povodom tamo nekakve izjave Bžezinskog. Kako drugačije objasniti to da neko ko sebe smatra hrišćaninom može da, uz pobedonosne krike dostojne prvobitnog čoveka, rasturi umetničku izložbu, jer izložene slike vređaju njegova osećanja. Pri tome, njegova najhrišćanskija osećanja nisu ni najmanje povređena kada policajci pred njegovim očima do smrti prebijaju nekog beskućnika. Ili njega samog. Ili to da ljude nimalo ne ponižava to što ih ne smatraju ljudima kada ih prinudno drže satima zarobljene u nepokretnoj automobilskoj koloni, samo zato da bi neometano „projezdio naš voljeni“. Ali se zato strašno uzbude kada Evropska unija donese odluku kojom se, po učinjenim zverstvima, izjednačavaju dva najljudožderskija režima dvadesetog veka.
Zato je onima što mrtve smatraju živima nemoguće objasniti da je cena života, slobode i ličnog dostojanstva čoveka nemerljivo viša od bilo kakvih fetiša kao što su zastave, grbovi, himne, portreti, spomenici na staničnim trgovima i ostali ukrasi kojima država zadovoljava svoje samoljublje.
Otuda i simbolični ritual kojim se povremeno zakopava i otkopava telo Staljina, tog efikasnog „menadžera“ koji je primio zemlju s plugom, a ostavio je s prelomljenom kičmom, izgubljenim pamćenjem, pomračenim umom i nuklearnim kovčegom, tom svetinjom koja po svoj prilici i čuva tajnu smrti Kaščeja Besmrtnog.
Nije uvek moguće razlikovati mrtvo od živog. No postoji jedan pouzdani način. Ono što je živo, ponekad ume da bude smešno. Ono što je mrtvo – nikad. Biti ponekad smešan je istiniti dokaz života.
O bože, kako su se samo veselili i još se vesele članovi „Društva revnosnika kremaljsko-lubjanske estetike“ povodom kravate Saakašvilija. Ovde moram da primetim da, ako je nekome žvakanje sopstvene kravate jedini postupak na kome mu se može zameriti, onda s njim stvari i ne stoje tako loše. Ali nije reč o tome. Naravno, žvakati kravatu je smešno. A živ čovek je ponekad smešan. I što je življi, to se manje boji da će ispasti smešan. Da li je Saakašvili dobar ili loš, pametan ili glup, nije ni važno. Meni se on, ako ćemo pošteno, ne sviđa. Ali jedno je nesporno – on je živ.
Kremaljski momci ne žvaću svoje kravate. Oni, blago rečeno, uopšte nisu smešni. To su „mrgudi“ sa nedokučivim metalik pogledima, napetim mišićima lica i stisnutim vilicama. Nažalost, oni nisu živi. Moguće je da su to mašine ili možda funkcije, ali je sugrno da nisu ljudi. Ma mrtvaci su to, eto šta su.
Mi živimo u zemlji nezakopanih tela i nezavršenih dela. U zemlji lutajućih leševa i beznadežne nedovršenosti.
Mi živimo u večnom carstvu Kaščeja Besmrtnog. A on je „besmrtan“, jer je već mrtav. Mrtvog je nemoguće ubiti. Njega je moguće (i neizostavno je potrebno) zakopati. Njega je nemoguće ubiti, kao što je nemoguće minirati močvaru. Planinu – da, ali močvaru – ne. Močvaru je moguće jedino isušiti, a za to je potrebno strpljenje, volja i vreme. Gde ih naći?
U jednoj od beležnica Andreja Platonova zapisana je rečenica, čudnesna u svojoj biblijskoj jednostavnosti i mudrosti: „Za život su neophodni živi“. Neka nam to bude moto.
Стенгазета, prvi put objavljeno na Grani.ru 10.11.2009.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 14.12.2009.