Radio emisija 23.11.2007, govore: Nevena Vučković-Šahović iz Centra za prava deteta, psiholog Milena Jerotijević, Valentina Zavišić iz Veliki-mali iz Pančeva, publicista Mirko Đorđević i novinar Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Ove nedelje je obavljena, odrađena pretposlednja runda takozvanih pregovora o Kosovu. Koštunica je zborio iste fraze o tome kako nikad, ni u snu ni na javi, ni pod elektrošokovima nećemo priznati taj akt nasilja koji se sprema i uporedio ga sa nacističkim prekrajanjem granica ili već tako nešto. Kada smo već kod Koštuničinih fraza i kod nacista, Hana Arent je pišući o suđenju Ajhmanu bila zapanjena koliko je taj čovek bio ogrezao u klišeima i frazama. Čak i kada se našao licem u lice sa smrću, pronašao je kliše iz pogrebnih govora. Pod vešalima je bio toliko ushićen mantrama koje je izgovarao, da je zaboravio da se radi o njegovom sopstvenom pogubljenju. I Ajhman je sebe doživljavao kao žrtvu koja ispašta zbog drugih i od suda je tražio saosećanje za nevolju koja ga je snašla.
A šta je pred pretposlednji čin drame zvane rešenje statusa Kosova rekao Havijer Solana? Da neuspeh pregovora ne znači smak sveta i da život ide dalje, što je za nas smrtna uvreda, i da oni, Evropljani, tragaju za zajedničkim stavom Evropske unije. Evropljani se sada pre svega brinu o tome kako da pridobiju još 5-6 svojih članica kojima se ne sviđa ideja o nezavisnosti Kosova. Evropska unija je jako osetljiva po pitanju nejedinstva u svojim redovima. Dosta im je toga da im se svi rugaju zato što su tako komplikovana i troma mašinerija. Henri Kisindžer im se podsmevao zbog nejedinstva i neefikasnosti i pitao – ako hoću da pozovem Evropu, koji pozivni broj treba da okrenem?
Dok predsednik vlade bludi u svojoj beskrajnoj usamljenosti, koja liči na usamljenost bogova koji tragaju beskrajem i ne nalaze nikoga s kime bi mogli da razmene misli, dotle se Evropljani preračunavaju koliko će da ih košta održavanje Kosova i koliko-toliko mirna i stabilna situacija u tom području. Nedavno je neko od zapadnoevropskih stručnjaka za Balkan rekao – Lako je srpskim političarima da govore o Kosovu kao o srpskom Jerusalimu, kada srpski budžet ne snosi troškove stabilnosti na Kosovu. U međuvremenu su Srbi u pet opština u kojima su većina, zbog bojkota izbora na Kosovu izgubili lokalnu vlast i moraju da je predaju Albancima, kojih u tim opštinama praktično i nema. Dušan Proroković, kome je u podeli poslova i visokih plata palo u deo da glumi sekretara sekretarijata za Kosovo, ima odličnu ideju da se te opštine pripoje Srbiji. A Evropljani, opet, razmišljaju o tome kako pomiriti dve nepomirljive stvari, da se poštuje izborna volja građana Kosova, a izbegnu scene koje je lako zamisliti na stepeništu opština Leposavić, Štrpci, Novo Brdo, u slučaju da neki Albanac pokuša da uđe u kancelariju predsednika opštine.
Proroković i mnogi kvalitetni Srbi nemaju problem da sračunato glume budale samo ako im to obezbeđuje sekretaricu, šofera, neku hiljadu evra i gostovanje na televiziji Košava.
Moj omiljeni stručnjak za kosmos, Hoking, omiljen jer jedino njega razumem, kaže da fizički zakoni sprečavaju putovanje u prošlost, odnosno da je majka priroda stvorila neku vrstu zaštitne tehnologije u tom smislu. Samo još da ovde prorade ti fizički zakoni i onda smo, braćo i sestre, na putu za Eldorado.
U međuvremenu će pasti još koja glava. Za sada svi upiru prstom u Čedomira Jovanovića. Tačnije, juče i prekjuče smo prisustvovali onome što muslimani rade na kraju hadžiluka, kolektivnom kamenovanju đavola. Na podnošenje krivičnih prijava LDP-a protiv Koštunice, Miškovića i nekoliko ministara koji su omogućili nelegalno poslovanje vlasniku Delte, Đelić je već najavio da će tužiti Čedomira Jovanovića. Niko drugi do Mlađan Dinkić ga je nazvao sramotom za srpsku politiku, ministar Milosavljević mentalnim bolesnikom, a Andreja Mladenović je rekao za Jovanovića da je moralna nakaza i narkoman. Ima mnogo razloga zbog kojih je nastala ova nova faza satanizovanja Čedomira Jovanovića. Ja ću vam navesti samo jedan, koji nije prvi ni najvažniji.
Ova politička kasta, klika koja vlada zemljom je toliko uzajamno povezana da svako svakoga može da uceni i pošalje na nekoliko godina ili decenija na robiju. Kao da su se zavetovali na ćutanje i stvorili neku vrstu pakta o nenapadanju. Jeste li primetili koliko se sada ređe uzajamno vređaju i optužuju? Kada je Dinkić ovoliko morao da ćuti dok ne zalaje? Koliko je teško Velimiru Iliću da trpi, a da nikoga ne šutne? Koliko je Đeliću i Dinkiću teško da se ne svađaju? Ta suspregnuta agresivnost političkog polusveta, koji je navikao da moć demonstrira na najbrutalniji način, morala je da nađe nekoga kojega može da udara, a da to nikoga od kolega lopova i moćnika ne ugrozi.
Jovanović ovde figurira kao dete u nasilnoj porodici, gde odrasli i jaki ne smeju da se pobiju, pa se obrušavaju na dete.
I kad smo kod dece, vlada je odlučila da neće smanjivati PDV na hranu i opremu za bebe, jer, kako kažu u obrazloženju – ranije olakšice nisu uticale na rast nataliteta i oni nisu ludi da sebi otkidaju od usta, a da se Srpčad i dalje ne rađaju. Ne znam koliko bi novorođene Srpčadi bilo dovoljno da oni odluče da smanje PDV. I patrijarh Pavle je apelovao da se to učini, ali ko ga šiša, sada je bolestan i niko ga ne sluša.
Povodom patrijarhove bolesti pozvao nas je Mirko Đorđević.
Mirko Đorđević: Već punih 15 dana iz crkve nema nikakvoga biltena o stanju zdravlja starog patrijarha, što bi bilo sasvim normalno, nego čitamo razne vesti koje izazivaju zabune. Patrijarh ima 93 godine i skoro 17 godina je na čelu crkve. On je institucija koja ne pripada Sinodu, ni partijskim moćnicima, ni akademicima, već pripada narodu srpskom. I dok je patrijarh bio zdrav s njime je manipulisano. Pred sam Dejton on je Miloševiću potpisao akt u kojem se u ime svih Srba zalaže za mir, ali mu je taj potpis oduzet i on je bio ponižen. 24. marta 2005. patrijarh je svojom rukom potpisao sa kosovskim ministrom kulture memorandum o razumevanju u kojem stoji – obnoviti i zaštititi sve srpske crkve i svetinje, a garant za to su međunarodne institucije. Dva dana iza toga usledilo je iz patrijaršije saopštenje u kojem se kaže – Patrijarhov potpis i ovaj sporazum se smatraju nevažećim. Patrijarh to svakako nije zaslužio, a i najnovije manipulacije sa njegovom bolešću zabrinjavaju. To što ga je posetio mitropolit Amfilohije je u redu, on je najstariji član Sinoda, ali odjednom su tu i predsednik vlade Koštunica i akademik Matija Bećković. Ljudi se pitaju u kakvu situaciju je stavljen patrijarh.
Od avgusta prošle godine mitropolit Amfilohije obavlja dužnosti koje su u isključivoj nadležnosti patrijarha Pavla. U jednom saopštenju se pominje da Amfilohije zamenjuje patrijarha Pavla. U sledećem se kaže da on pomaže patrijarhu Pavlu. Dok je patrijarh bio zdrav, oni su ga vodili u rovove dične vojske Karadžićeve i Mladićeve, svi su hitali da se s njim slikaju, a uspaljeni nacionalisti su ga u svom ludilu proglašavali za vrhovnog komandanta oružanih snaga. Sve mi govori da se i sada nešto nedostojno prema patrijarhu čini. Laička i crkvena javnost imaju pravo na redovni crkveni bilten o stanju patrijarhova zdravlja. Taj bilten potpisuju članovi Sinoda s desne strane, a sa leve lekari punim imenom i prezimenom. Patrijarh nije svojina partijskih moćnika u njihovoj partijskoj državi, u kojoj politički uzurpator Koštunica čini šta hoće, mimo volje građana izražene na izborima i saopštene od strane državne komisije o rezultatima izbora. Srpsku crkvu čini narod verujući, a to je, da budem precizan, svake nedelje i o prazniku milion ljudi koji na njenom kanonskom području ulaze u crkvu. Zbog toga je sve ovo nedostojno i izaziva ozbiljno uznemirenje javnosti. Iz sata u sat su izdavana saopštenja dok je papa Jovan Pavle II bolovao, svet je bio na nogama i vernici katolici. Izgleda mi vrlo čudno i sumnjivo i brine me i vređa me kada po 3-4 dana beogradske novine ni rečju ne pominju stanje patrijarhovog zdravlja. Procuri vest – on bistrim pogledom gleda, iz drugih novina se vidi da su ga već pričestili, iz trećih da kraj uzglavlja sede dvojica monaha. Javnost zapravo ništa ne zna, a red bi bilo da zna, jer to je momenat bitan i za njega lično i za srpsku crkvu.
Brine me što upravo dok se sve ovo događa o čemu govorimo, mi na sceni imamo grupe ekstremno nacionalističke, profašističke i klerofašističke. Još se nije dogodilo, a čekam da se dogodi da se naša crkva službeno, sinodalnim aktom ogradi od tih paracrkvenih formacija i organizacija. Ukoliko se ne ogradi, krivica će pasti na nju, jer videli smo da ti jurišnici bukvalno, fizički traže utočište u crkvi. Kada je kod nas krenula kampanja da su nevladine organizacije delovi stranih agentura koje mute vodu i zlo nam smišljaju, ista ta kampanja nešto pre toga je bila povedena u Rusiji, pod istim sloganima. Kada je kod nas nedavno zbog porasta nasilja u porodici i na javnim mestima ponuđeno objašnjenje – za sve su krive sekte, u Rusiji se u isto vreme vodio rat sa sektama, koji se tamo na drugačiji način završio, jer u ruskoj crkvi postoje i vrlo razumne struje. Nedavno su Putinu postavili pitanje zbog čega nema veronauke u ruskim javnim školama. On je odgovorio mirno i jednostavno – to ne možemo, jer za to treba menjati ustav, što je u ovom momentu nemoguće. Imao sam čast i priliku da se u više navrata oglasim u Peščaniku i kada vidim sve ovo što se dogodilo u Aranđelovcu, pitam se gde su ti ljudi da dođu ne prezentacije Peščanika i da vide pravi primer otvorene tribine; da govorimo o Srbiji, o Kosovu, o srpstvu u atmosferi jednog normalnog dijaloga, a ne u atmosferi nasilja. Čuo sam saopštenje da je prezentacija otkazana iz bezbednosnih razloga. Ne dao Bog, čovek pomišlja da neko tu dolazi da prikazuje Peščanik noseći bombe u džepu i da ga tamo čekaju drugi sa bombama u džepu.
Nikada Srbija u svojoj istoriji nije bila manja, jer su glave u vrućici intelektualne nemoći krojile veliku Srbiju. Na momente se pitam da mi nismo počeli da se uživljavamo u ulogu totalnog gubitnika, da mazohistički prihvatamo tu ulogu. Pozivaju nas da do razrešenja kosovskog statusa mal’ne ne treba da prihvatamo ni infuziju ni transfuziju. Da citiram jednu gospođu koju veoma poštujem, koja kaže – niko neće smeti ni da umre do tada. I zato i u mojim rečima ponekad zazvuči nota pesimizma i posustalosti. Imao sam vremena da sustanem u ovom poslu. Mnogi su počeli meni da pripisuju reči apostola Pavla – ustani, ustani, progovori; ako nećeš ti – ko će, ako nećeš sad – kad ćeš.
Svetlana Lukić: Hoćemo li, Mirko, da idemo u Aranđelovac?
Mirko Đorđević: Pomišljao sam da vas molim, spreman sam da idem, ali kada bi moglo u centar Aranđelovca, da se ti ljudi pozovu da budu prisutni, da govorimo o Srbiji, o srpstvu, o svetom Savi i njihovom svetosavlju razborito i razumno. Ja čak verujem da će oni posle tih razgovora odustati od svojih nauma da treba dizati temperaturu i gušiti javnu reč. Peščanik je baš primer otvorenih tribina, koje ljudima dolaze na noge u gradić, u hladnu dvoranu, na trg gradski, u čitaonicu neku, bilo gde. Da sam u jednom momentu primetio da se neko u Peščaniku ruga crkvi, ja bih javno u Peščaniku zbog toga protestovao, ali dopustite, ako su mera duhovnosti, a to je u rečniku Koštunice i Matije i bratije valjda neki balističko-artiljerijski pojam, ako su mera naše duhovnosti Pahomije, otac Gavrilo ili vladika Filaret, teško nama i crkvi i državi i teško duhu. Ja kad sebe slušam počinje da me hvata strah i pitam se sluša li neko ovo što ja govorim. Dok sam bio aktivan sa studentima imao sam zadovoljstvo da razgovaram sa desetinama mladih ljudi i video sam da to ostavlja neki trag. Kada danas govorimo, osim mržnje i pakosti nema drugog odjeka.
Svetlana Lukić: Čuli ste Mirka Đorđevića, kome kao i većini pravih hrišćana nije dovoljno to da ovih dana na slavama pojede prvu sarmu i popije prvu kuvanu rakiju, nego bi želeo da zna šta se dešava sa zdravljem 55-og po redu patrijarha Srpske pravoslavne crkve, koji sedi na prestolu svetog Save. Nažalost, mnoge vladike Srpske pravoslavne crkve se ponašaju tako kao da im se još nije dogodilo hrišćanstvo, mada sve ostalo jeste. Mladi hrišćani, Srbi iz Aranđelovca su uz pomoć lokalnih vlasti sprečili promociju Peščanika u tom gradu. Momci koji su to inicirali podsećaju na mlade Irance koji su išli ulicama Teherana i sklanjali iz radnji lutke Barbike i na njeno mesto stavljali Saru, lutku sa čadorom. Mladi hrišćani iz Aranđelovca i nešto stariji hrišćani iz lokalnih vlasti ovoga puta su uspeli, a videćemo da li će uspeti i sledeći put. Slušate Aleksandra i Slobodana, koji su pokušali da organizuju promociju naše devete knjige u Aranđelovcu.
Aleksandar: Direktor Doma kulture nam je na moje veliko iznenađenje, jer sam znao da je on tu postavljen od strane SPS-a, izašao u susret i izdao nam salu. Imao sam sa svih strana informacije da će doći stvarno dosta ljudi. Nameravao sam da to bude jedno divno veče za Aranđelovac, koji je zadnjih godina sterilan po pitanju bilo kakvih kulturnih dešavanja. Ja sam inače slušalac Peščanika i meni lično ovo nije bilo potrebno. Slušao bih emisiju narednog petka, pa bih je slušao. Jednostavno sam hteo da više ljudi upoznam sa vama, da tom prilikom i neka od knjiga Peščanika bude prodata, da se ta ideja malo proširi. Sve je bilo u redu do nedelje uveče, kada su se iznenada na televiziji Šumadija pojavila neka četiri lika, koji su počeli neverovatnu priču. Jedan od njih je predsednik tog nekog udruženja Naši. Oni sebe predstavljaju kao pravoslavne vernike, znači, smeta im bilo kakva kritika na račun Srpske pravoslavne crkve. Bili su tu i članovi udruženja Ravnogorski pokret i Svetozar Miletić. Trebalo je to da čujete, žao mi je što ne možemo da dođemo do tog snimka. Ne mogu da podnesem da upravo ti ljudi, koji podržavaju Srpsku pravoslavnu crkvu, ne pominju njene svetle tačke, Pahomija i Ilariona. Čim ih ne pominješ znači da ih prihvataš, a prihvataš ih, kao što je rekao taj Anić iz te Naše Šumadije, zato što ih je rodila srpska majka. Pa srpska majka je rodila i Legiju i Zvezdana Jovanovića, pa šta sad treba da radimo, da ih pustimo iz zatvora?
Ja se ne stidim da kažem da je meni pop na opelu mog oca tražio 4.500 dinara za to opelo. Ne stidim se da kažem da je taj isti sveštenik na venčanju mog brata tražio 6.500 dinara i po 1.000 dinara kumovima, znači, tu postoji neka tarifa. Ja sam vaspitan u kući u kojoj se sveti Stefan slavio otkad znam za sebe. Ja da ćutim za takve stvari neću.
Svetlana Lukić: Direktorka televizije je rekla da je ta emisija emitovana u plaćenom terminu.
Slobodan: Kada sam ih pitao gde im je onaj kajron na kojem piše da je termin iznajmljen, rekli su mi da im ne radi kompjuter. Termin je uplaćen naknadno, 19. novembra, kada je već najavljena poseta Senke Vlatković sa B92. Mi smo dali reklamu za Peščanik na lokalnom radiju Fleš i na radiju i televiziji Šumadija. Nismo smatrali da treba da obezbedimo skup od strane policije. Pred ovu emisiju me je pozvao direktor Kulturnog centra, Simonović, i rekao mi da on dobija strahovite pretnje i da trpi pritisak od određenih ljudi iz opštine. U tom trenutku on nije smatrao da treba da otkaže salu i ja sam mu rekao – slušaj, ako primaš pretnje, javi se policiji. Ma, kaže, nemoj, molim te da angažujemo policiju. Posle ove emisije ja sam zvao načelnika SUP-a, dao nam je uredno dozvolu i rekao da će policija obezbediti skup i u principu nisam očekivao da će išta značajno desi. Motivi za protest i pozivanje građana su navodno skrnavljenje pravoslavne crkve i navodno promovisanje pederastije. Oni tvrde da emisija Peščanik to promoviše.
Oko 10 sati ujutru me je zvao direktor Kulturnog centra i rekao mi da on mora da otkaže, da je pod velikim pritiskom, da tu može da padne krv, da Kulturni centar nije mesto na kojem treba da se dešavaju takve stvari. Onda sam mu ja to tražio napismeno računajući na to da moram da imam neko opravdanje pred voditeljkama Peščanika. On mi je rekao – nema nikakvih problema. Mi smo posle nekih dva sata došli kod njega, on je otkucao saopštenje i dok smo tako sedeli kod njega u kancelariji, javlja mu se dečko i kaže – je li, je l’ dolaze ovi večeras, hoćemo da ih deremo. Baš takvim rečima, gde on odgovara – šta ako njih bude više, pa oni vas oderu. Takvu vrstu tenzije imaš u jednom gradu na 80 kilometara od Beograda. Sam grad ima nekih 30.000 ljudi, a cela opština možda 50.000. Došlo je mnogo izbeglica u prethodnom periodu, ali ipak je to dugo bio otvoren grad.
Aleksandar: Oni brane neku teoriju lokalpatriotizma, koja stvarno može da nas uništi. Ako nemamo menadžera za naš grad, hajde, ljudi, platićemo, neka dođe, neka nam da pet super ideja od kojih ćemo živeti narednih 15 godina. Ali nećemo te ideje bazirati samo na siru i kajmaku.
Slobodan: Kao banja smo nestali sa turističke scene, ljudi više ne dolaze u taj grad. Rekao sam jednom koji je bio u toj emisiji – dečko, ti moraš da shvatiš da smo mi različiti, ali ta različitost mora da donese neki kvalitet, a ne da se ja i ti tučemo na ulici zato što smo različiti. Nisam očekivao da će tenzije biti takve da će emisija morati da se otkaže. Vi ste nas pitali da li na drugom mestu možemo da nađemo salu, ali Aranđelovac je grad u kojem pored sala za svadbe nema većeg prostora. Mogli smo jedino da vas dovedemo u privatnu kuću, da dođe 30-40 ljudi. Ali ovo nije 1941. da se bavimo nekom ilegalom. Mi kao bili suorganizatori, a ideja je potekla još letos od nekih starijih ljudi koji su ljubitelji Peščanika, članovi lokalnog udruženja Baština i budućnost. Bilo je zainteresovanih i iz okolnih mesta. Nakon svega, od ozbiljnijih partija jedino su Demokratska stranka i Nova Srbija izdale saopštenja, naravno dijametralno suprotna. Demokratska stranka je u principu revoltirana, oni kažu da je to skandal i da je opštinska vlast pokazala veliku nemoć, dok je Nova Srbija zadovoljna što se takva antisrpska emisija nije pojavila u Aranđelovcu.
Aleksandar: Ja ću citirati njihovo saopštenje za javnost – da su zajedničkom akcijom uspeli da spreče divljanje belosvetskih hohštaplera u cilju takozvanih nezavisnih medija i njihovih nazovi nezavisnih produkcija, čitaj soroševskih, u kojima se pljuje sve ono što je svakom Srbinu sveto, Svetosavlje, patriotizam, ljubav i nada da će u ovoj zemlji jednom biti bolje.
Svetlana Lukić: Da li su te organizacije tako moćne da mogu da narede, da nogom u vrata uđu u TV Šumadiju i da dovedu do otkazivanja promocije ili su oni samo nečija udarna pesnica?
Aleksandar: Naravno da nisu toliko moćni. Imali su par akcija koje su mi se dopale, na primer, okrečili su vrtić. Kada sam sada vozio za Beograd video sam plakate koje najavljuju dolazak zvezdi Granda u Aranđelovac. I šta sad, zato što ne volim da slušam takvu muziku ja treba da okupim ljude da demonstriramo zato što oni zaglupljuju narod. Ali jeftina demagogija pali kod ljudi u Aranđelovcu. Oni se rukovode izjavama lokalnih gazda, koji su za vreme Miloševića govorili – čiji se dedovski odžak ne vidi sa Bukulje, taj nema šta da traži u Aranđelovcu. Konkretno, moj otac je došao u Aranđelovac preko konkursa za veterinara koji je bio otvoren godinu dana, jer veterinarska stanica nije mogla da nađe trećeg veterinara. Ja sam se tu rodio i moja želja je da Aranđelovac postane pristojnije mesto. Predsednik opštine, koji je u već dva mandata narodni poslanik, uspeo je da upropasti sve što je mogao da upropasti. Ja sam siguran da je ovo njegovo maslo. Boban je pričao malopre o tom pozivu dok mi sedimo kod tog direktora Kulturnog centra i kad smo ga pitali ko je to, on kaže – to je neki Neša iz DSS-a. Ja kažem – koji Neša, on kaže – to ne mogu da ti kažem.
Slobodan: Direktorka Televizije Šumadija mi je rekla – znaš ti, ja sam ovde rođena, a ti si došao. Novinar koji je vodio tu emisiju mi je rekao – je l’ znaš ti ko je ovde na vlasti, a ti dovodiš Peščanik; zar to nije provokacija lokalne vlasti.
Aleksandar: Koju smo poruku dobili od aranđelovačke vlasti – ako ste različiti, nemojte slučajno da dolazite ovde. Kakva crna Evropa. Kada je bio referendum za ustav, oko šest popodne, kada je postalo izvesno da taj referendum neće uspeti, ministar Ilić se pojavio u medijima i rekao – ma nemoj sutra da mi je neko došao, pa da mi nešto traži, a nije glasao, jer ljudi, Kosovo je u pitanju. I evo, super, sačuvali su Kosovo. Ako nameravju da nas za desetak dana sve pošalju u Bujanovac, mene neće sigurno. Znači, nemoj ni da me zovu, neka me odmah proglase dezerterom. Ja pušku u ruke da uzimam i da se bijem ni sa kim neću, to nije moj način borbe protiv bilo čega.
Slobodan: Strašno u celoj priči je što su ti Naši i pokret Svetozar Miletić na budžetu opštine. Iza takvih organizacija stoje lokalne vlasti. A i ako ne stoje, strašno je da lokalna vlast bude indiferentna prema takvima. Isto nam se dešava na saveznom nivou. Pojavi se neka Garda cara Lazara i to nikome ne smeta, kažu – oni ne ugrožavaju bezbednost Srbije. Znači, nije bitno da li će neko da zvecka oružjem i sebe predstavlja kao oružanu formaciju. Zaboravili smo da kažemo, onog dana kada je dolazio B92, prvo nisu mogli da dobiju adekvatnu izjavu od direktorke Televizije Šumadija. Ona je dovela te dečake iz Naših da joj budu kao neki telohranitelji. I kada je konačno taj materijal pušten u vestima B92 u 11, je l’ možete da verujete da su minut-dva pre emitovanja tih vesti nestali struja u Aranđelovcu i kablovska televizija? Kablovsku su pustili kada je počeo sport. U kojoj mi državi živimo, u kom gradu? Ja sam pitao načelnika SUP-a sutradan, koji mi se žalio da je pod velikim pritiscima – znate šta, vi ste prema suorganizatoru bili korektni, vi ste obezbedili obezbeđenje, ja ništa drugo od vas nisam ni tražio, ali da li vi stvarno mislite da je struja nestala slučajno i da je slučajno nestala kablovska televizija kada je trebao da se emituje prilog u 11 sati? Na šta mi je on odgovorio da ne misli da je to bilo slučajno. Da se takve stvari dešavaju posle 15 godina, stvarno je sramota.
Aleksandar: Neko se iz te lokalne vlasti setio da letos organizuje nekoliko koncerata. Naši su i to osudili, njima ne valja da dođe Van Gog. Pa šta onda valja? Valja samo ono što rade oni, krečenje vrtića ili ne znam šta. Dobro, ako ste vi moleri, vi radite taj posao i nemojte se mešati ljudima u bilo šta drugo. Ako znate da krečite, ajmo da okrečimo ceo Aranđelovac. Evo, ja ću vam kupiti dve kante poludisperzije, krečite šta god možete. Ja sa njima više nemam šta da razgovaram. Vi samo postojite, neka vas podržava ko vas podržava. Ni njihov prvi veći incident, kada je dolazio Čeda, nije sankcionisan. To im je dalo zeleno svetlo da nastave dalje. Pravo svakog građanina je da se buni, ali buni se kako treba da se buniš.
Slobodan: Predsednik opštine se uopšte nije oglasio u vezi sa ovim incidentom. Oni pokušavaju da zatvore oči pred svakim problemom. Aranđelovac je grad koji za vreme bivšeg predsednika opštine nije imao trotoare. On radi u Agenciji za privatizaciju, a nijedna privatizacija u Aranđelovcu nije obavljena kako treba. Sada su navodno počeli da sređuju trotoare, da stavljaju behaton ploče, ali misle da je to dovoljno. Ovo što se desilo je veliki problem za jedan mali grad, ali svi misle – svake halabuke dosta za tri dana. Ali mi smo rešili da organizujemo promociju Peščanika u Aranđelovcu.
Aleksandar: Ljudi verovatno nisu svesni značaja filozofije asfalta. Ta Nova Srbija asfalt gleda kao nešto sveto, to je proizvod koji im daje neverovatnu moć. Pomoću asfalta oni su ostvarili neverovatan rezultat na parlamentarnim izborima. Čudo jedno šta možete da uradite sa jednim kamionom asfalta. Predsednik opštine Topola, koji je verovatno već proglašen lokalnim svecem, išao je dotle da je oko mauzoleja na Oplencu, po originalnoj kaldrmi udario vrući asfalt. Kaldrma više ne važi, ovo je XXI vek i stavljamo asfalt, i to vrući asfalt. I molim lepo.
Slobodan: Jedan moj drugar koji ima asfaltnu bazu igra s nama tenis i ja mu često kažem – ti si jedan od najjačih političara u gradu. On mi kaže – stani čoveče, ja se ne bavim politikom. Kako se ne baviš, asfaltiraš, bre. Ko ovde više asfaltira, on je bolji političar.
Svetlana Lukić: Samo još jedno praktično pitanje. Za sada vi ne možete da nađete nijedan zatvoreni prostor ili neku salu gde bismo mogli da dođemo?
Aleksandar: Naći ćemo, pa makar iznajmili veliku sportsku salu. Ovome je dat toliki publicitet da možda možemo i sportsku salu da popunimo. Trenutno ni ona Ceca ne bi mogla dovede više ljudi. Čak ni ove zvezde Granda.
Svetlana Lukić: Što mi ne izađemo na ulicu? Da tražimo da održimo javni skup na ulici. Ozbiljno to govorim, uopšte ne pričam napamet.
Slobodan: To nije loša ideja.
Svetlana Lukić: Nama je važno da ne idemo kod nekoga privatno u kuću. Ipak ne idemo na slavu. Možemo da dođemo i na slavu, ako nas pozovete, ali ovo je drugo.
Aleksandar: Ne, oni verovatno misle da mi ni slavu ne slavimo, da ja ne znam šta to znači vera, da ja nikad nisam išao u crkvu, da ne znam šta je kolač, da ne znam ko je Isus Hrist. Pa je l’ oni znaju da je Isus Hrist razapet zato što je drugačije mislio od ostalih? I oni bi sada da se ponašaju kao ti ljudi koji su ga razapeli. Pa dajte ljudi, bre, mislite malo tom glavom.
Mi ćemo u svakom slučaju organizovati Peščanik. U sledeće dve nedelje ćete biti naši gosti u Aranđelovcu. Ako ne obezbedimo zatvoreni prostor, tražićemo od opštine otvoreni, to nije loša ideja. Mislim da sada stvarno neće smeti da nas odbiju. Verovatno će se oni opet okupljati, moja je zamisao i bila da vam oni postave nekoliko pitanja, šta im tu nije jasno, zašto su oni Srbi, a vi niste. Žao mi je što se to nije desilo, ali evo, ja im obećavam da ću im obezbediti razgovor sa vama, neka vas pitaju sve što im nije jasno.
Svetlana Vuković: Da li ste vi tu u bilo kakvoj opasnosti?
Slobodan: Znate šta, ja sam ginekolog, radim u bolnici, igrao sam aktivno fudbal za fudbalski klub Šumadija, non stop sam na ulici, ja od tih ljudi ne osećam nikakvu pretnju. Oni meni, iskreno rečeno, nikada i nisu pretili, jer mi smo ipak ljudi koji imaju kakvu takvu težinu u tom gradu, voleli nas ili mrzeli. U svakom slučaju, još uvek verujem da bezbednost u tom gradu može da održi policija i ljudi koji su zaduženi za to. U svakom slučaju ne smemo da dozvolimo da Aranđelovac bude zatvoreni grad. Mi smo čitav vek bili mondensko, turističko mesto Beograđana, koji su svaki vikend provodili u Aranđelovcu. Mi ne smemo da dozvolimo da taj grad bude zatvoren, to je u interesu svih građana, pa i tih koji su napravili nepromišljeni eksces i ta tribina mora da se održi. Uostalom, mislim da će se i sve opštinske strukture ovoga puta angažovati. Mi ćemo otići direktno kod njih i zatražiti pomoć u organizaciji i mislim da ne bi smeli posle ovoga što se desilo da nas odbiju.
Svetlana Lukić: Juče je na sednici vlade, osim što je doneta odluka o dodeli nagrada kajakašima, usvojen i izveštaj o stanju u ustanovama za smeštaj dece i odraslih sa posebnim potrebama. Vlada je, dakle, juče i zvanično saopštila da je izveštaj međunarodne organizacije za pravo mentalno obolelih pod naslovom, sećate se, Mučenje kao lečenje – neistinit, zbog čega je stvorena lažna slika o stanju u tim ustanovama u Srbiji. Koštunica kao predsednik vlade nije ni čekao izveštaj svoje vlade, nego je odmah rekao da je to nastavak mračne propagande o Srbiji, koju vode oni koji tvrde da u Srbiji ima fašizma. Ni ministru zdravlja Milosavljeviću nije bio potreban izveštaj vlade. Još pre nekoliko dana je rekao da je izveštaj ove međunarodne organizacije maliciozan i da on, Tomica Milosavljević, nikada nije ni kontaktirao sa tim amaterima za koje jedva da je i čuo.
Međutim, kada je londonski Gardian 2002. objavio porazni izveštaj ove međunarodne organizacije o stanju u socijalnim i psihijatrijskim ustanovama na Kosovu, ministar Milosavljević je izdao saopštenje, kojim je obavestio domaću i svetsku javnost da su – navodi ove organizacije potpuno tačni i da pokazuju krajnje nehumano ponašanje Albanaca zaposlenih u zdravstvu. Za ove četiri godine se ostarilo, pa je Milosavljević zaboravio šta je to MDRI. Jedna od naših današnjih sagovornica nas je podsetila da je 1991. rumunski premijer video izveštaj o stanju u ovim institucijama u svojoj zemlji i zaplakao. Ljajić je nešto pominjao da nije mogao da spava kada je video fotografije, ali se brzo oporavio od nespavanja i krenuo na turneju, smeškao se deci, nudio im u ime vlade letovanja i stanove.
Čak 60 nevladinih organizacija uputilo je pismo Koštunici, Đeliću, Ljajiću i Tomici Milosavljeviću, u kojem se traže najelementarnije stvari: da se zaštiti pravo mentalno obolelih osoba u psihijatrijskim ustanovama i da vlada Srbije ne negira kršenje ljudskih prava, već da kaže da će nešto učiniti. U današnjoj emisiji čućete Nevenu Vučković-Šahović sa Pravnog fakulteta Union i iz Centra za prava deteta. Govoriće i Valentina Zavišić iz organizacije Veliki i mali iz Pančeva i psiholog Milena Jerotijević.
Nevena Vučković-Šahović: To je valjda neka potreba ljudi da kada dođu na vlast pravdaju stanje misleći da će na taj način da spasu svoj obraz ili obraz svoje zemlje. Oni počinju da se identifikuju sa svojom državom i štite joj ugled na taj način što misle da, kao što stara poslovica kaže – prljav veš ne treba da se iznosi. Međutim, to je na početku XXI veka dosta nepraktična reakcija. U međunarodnim organizacijama tipa Ujedinjenih nacija, UNICEF-a, postoji institucija koja se zove pružanje tehničke pomoći državama. Prema tome, reakcija koja bi bila najpametnija je da se obratimo međunarodnim organizacijama i kažemo – mi sami možda nismo bili svesni, prevideli smo, nismo obilazili, nije rađena inspekcija, bili smo preokupirani političkim problemima, eto, prosto se nismo fokusirali, hajde sada nešto da uradimo. I htela bih kao pravnik da obrazložim ne ulazeći u to da li je bilo opravdano ili ne takav naslov staviti na ceo izveštaj – tortura ili mučenje se ne odnosi samo na čin mučenja u nekoj ustanovi. Dakle, mi kvalifikujemo da je do torture došlo ne samo kada neko od zaposlenih vrši torturu nad korisnicima usluga, već i kada je sam ambijent – ambijent mučenja, i to ne samo za korisnike, nego i za one koji su tu zaposleni.
Zašto je to mučenje a nije obično nasilje? Zato što dolazi od ustanove koja je u nadležnosti države. Da se to desi u porodici, mi bismo to zvali zlostavljanjem, ali kada dolazi od strane države, u pravu se to kvalifikuje kao mučenje. Prema tome, taj izraz nije za brigu. Komitet Saveta Evrope koji ovih dana dolazi u posetu Srbiji zove se Komitet protiv mučenja, čiji rad je zasnovana na međunarodnoj konvenciji protiv torture. Mislim, to je nešto sasvim uobičajeno i samo kada bi se ljudi malo više sa tim upoznali, ne bi imali toliki strah od toga.
Milena Jerotijević: Mučenje se ne dešava samo onda kada postoje mašine za mučenje. Najveći mučitelji su ljudi. Ovde se deca i ljudi koji se nalaze u institucijama zatvorenog tipa muče i tu nema mnogo priče. Ne treba da filozofiramo oko toga da li je nešto mučenje ili nije. Niko se ne bavi osobama koje to trpe. I ovo sa ministrom Milosavljevićem, moj utisak je da on brani nešto što ne poznaje. Njega to nije interesovalo, on ne zna šta se dešava sa zdravstvenim stanjem dece sa posebnim potrebama. Nikada mu nije prošlo kroz glavu da ta deca ne mogu da poprave zube, da ne znaju da kažu ako ih boli slepo crevo, da lekari ne znaju da priđu toj deci. On ne zna za teške muke tih porodica od strane države i resornog ministarstva, jer ne mogu da svojoj deci pruže osnovnu zdravstvenu zaštitu. Roditelji se boje to da kažu, zaposleni u tim institucijama se boje da kažu šta se tamo radi, korisnici usluga tih institucija ne znaju kome to da kažu, nekad i ne umeju to da formulišu, nego samo kroz agresiju i autoagresiju pokazuju da se mučenje nad njima sprovodi. To jeste mučenje po svim definicijama, a ministar zdravlja je tako reagovao zato što on nema pojma šta se tamo dešava. Kao da je prvi put sve to čuo i onako na prvu loptu je počeo da se brani, potpuno neargumentovano, difuzno.
Ministar Ljajić očigledno ima neke informacije i čovek je možda video i neke druge izveštaje, pa prosto zna da je to tako. I svi mi kao ozebli sunce gledamo u njega, hoće li dati neki ljudski mig u svojim izjavama, da li će nešto uraditi. Ja prosto hvatam i najmanju notu ljudskosti i blagonaklonosti prema tim osobama i prema ovom izveštaju, hvatam se za slamku, jer želim da verujem da će država nešto da uradi. Ali šta se dešava, on govori kako će preduzeti mere, zabranio je da se nova deca dovode u Kuline, a paralelno s tim ide snimak – igračke, divan prostor, svi ih maze, smeju se i sve je lepršavo.
Valentina Zavišić: Zaista nisam očekivala baš ovakvu reakciju vlade. 16 godina smo bili neprijatelji države i opet je sve isto. Mi smo i dalje neprijatelji države ako ukazujemo na to da je na svima nama odgovornost da nešto preduzmemo. To je zastrašujuće i poražavajuće za mene lično i činjenica je da me Srbija jako boli u ovom trenutku.
Nevena Vučković-Šahović: Tokom 50 godina posle Drugog svetskog rata naš pojam o ljudskim pravima je bio vezan za prava u ekonomskoj i socijalnoj oblasti. Mi smo mislili da ako narodu obezbediš zdravstvo, obrazovanje, hranu, ti si u stvari zadovoljio sva ljudska prava. I naš narod i predstavnici vlasti su bili naučeni da tako misle. Drugim rečima, kada im sada pokažete ustanovu koja je okrečena i u kojoj su čisti krevetići, svi smatraju da su time zadovoljena i ispunjena ljudska prava. Međutim, ljudska prava dece i ljudi koji imaju neki oblik invaliditeta podrazumevaju da oni takođe imaju pravo na obrazovanje, na učešće u društvenom životu, na život u porodici. Mnogi od tih ljudi i dece ne bi bili u takvom stanju invaliditeta da je na vreme obezbeđena podrška njihovim porodicama, a ne institucijama. To je i mnogo jeftinije. Jeftinija je pomoć porodici od troška za svako dete u instituciji.
Mi se i dalje nosimo sa odnosom naše javnosti prema ljudima koji su marginalizovani. Mi imamo jako veliki problem sa tim da prihvatimo različitost i mnogo nam je lakše da ljude koji pripadaju različitoj grupi ne gledamo i zbog toga je cela ideja o dislociranju takvih ustanova kod nas naišla na vrlo plodno tle. Mi zato imamo Kuline koje se nalaze 25 kilometara od Aleksinca, gde roditelj ne može da poseti svoje dete, gde lekari neće da žive i rade, gde nema vode, nego mora da se donosi cisternama. Tako da je poruka da mi treba da probamo da vidimo te ljude, da oni mogu da budu među nama, prihvaćeni takvi kakvi jesu. Ako mora da postoji, institucija je u centru grada. Treba da probudimo solidarnost ljudi ako je to moguće, a mislim da je moguće. To je jedini način da počnemo da rešavamo problem.
Valentina Zavišić: U zakonu stoji da dete, osoba sa invaliditetom ima pravo na smeštaj u instituciji. To ne može da bude pravo, ako se na taj način krši pravo da dete živi u porodici, da ima adekvatan tretman, da ima pristup obrazovnim institucijama. Pre nekih 4-5 godina na nekom okruglom stolu pričajući o tome jedan direktor Centra za socijalni rad je rekao – dok ne kršimo zakon, mi ne kršimo prava. Ne može neko pravo da bude dobro za nekoga, a za nas ostale loše. Ako je stvarno dobro to pravo na život u institucijama, to onda treba da preporučimo svima.
Milena Jerotijević: Ako je to tako prestižna stvar, zašto lekari ne bi iz želje za prestižom bili lekari u tim institucijama? Zašto psiholozi zbog prestiža ne bi tamo bili psiholozi ili vaspitači? Znači, to je jedna čista demagogija. Institucije niko ne voli. I kasarne se sada ukidaju. Sada su porodilište prijateljska prema bebi i ona je sa majkom. Znači, sve se menja, samo su ove institucije dobre. I ta jedna zaista sramna formulacija od strane stručnjaka iz tih institucija, koji su rekli – mi sprovodimo blage fiksacije. Šta znači fiksacija? To znači – vežem te, zavežem te za krevet i ne možeš da mrdaš, dok ne počne da deluje lek, dakle, dok drugo fiksaciono sredstvo ne počne da deluje i dok ne padneš onesvešćen. Kada ne možeš da mrdaš, ne moram da te gledam. To zbog čega naši stručnjaci vezuju decu i odrasle jeste posledica odnosa struke prema njima. Elementarna potreba jednog deteta jeste da ima dodir preko kože, da se kreće, da ima stimulacije preko centra za ravnotežu i da na jako ranom uzrastu ima stimulacije preko zone usta, dakle, sisanje. Zašto postoje cucle, zašto hranjenje mora da bude ritualno, zašto dojenje, zato što su to informacije koje idu direktno u mozak i razvijaju mozak i stvaraju svest o sopstvenosti, o sopstvenom telu. Tako se razvija JA svakoga od nas. Dakle, tako stičem svojh identitet. Ako vi lišite dete tih stimulacija, a to se dešava u instituciji, onda deca počinju da prave ono što se zove roking, odnosno da se klate ne bi li na taj način aktivirali svoj centar za ravnotežu, ne bi li na taj način imali dodir preko kože, da bi stimulisali mozak, jer to mora da se dešava da bi mogli da dožive svoje telesne granice. Ako ga još vežete, pa to ne može ni sam da uradi, onda ste vi napravili dete koje odbija hranu, počinje dramatično da slabi, mekšaju mu kosti.
Smatra se da deca koja se nose nemaju rahitis. Nije rahitis eliminisan samo hranom. Kažu da žene u menopauzi treba da hodaju, jer hodanje je najbolja prevencija protiv osteoporoze. A vi malo dete vežete. Je l’ shvatamo šta radimo. I onda neko kaže – moramo blago da ih fiksiramo zato što su oni štetni po sebe. Ono što je posledica odnosa prema njima, oni su sad obrnuli protiv njih.
Nevena Vučković-Šahović: Roditelji su dovodili decu sa invaliditetom u našu kancelariju nakon traumatičnih događaja u nekima od institucija, prilikom kojih je deci u postupku disciplinovanja nanesena telesna povreda. Bilo je loma kostiju, bilo je iščašenja ruku. Nasilje koje vrše odrasli nad decom je mnogo jače i veće i lakše u institucijama za decu sa invaliditetom nego u institucijama za decu bez roditeljskog staranja ili u školama. Dete u školi ima način da se suprotstavi nasilju, može da kaže, može da prijavi. Dete bez roditeljskog staranja u institucijama je u nepovoljnijem položaju, ali opet može negde to da kaže, nekom da se požali. Dete koje ima neki oblik invaliditeta najčešće ne može da se požali i to ide tako dok se ne vidi neka dramatična posledica tipa loma ili iščašenja.
Milena Jerotijević: Rođeno je dete sa Daunovim sindromom i bili su savetovani u porodilištu da dete smeste u instituciju. Majka kaže – ja ne znam kako su me skleptali da to uradim. Dete je tamo počelo ozbiljno da propada, posle određenog vremena majka je vratila dete i posle nekoliko meseci dete je živnulo i počelo da se razvija u skladu sa svojim mogućnostima. Kada vi date detetu dovoljno prilike i sve što mu je potrebno, onda se vidi da definicije ograničenja ne stoje. To je prevaziđeno i dok mi ne damo šansu detetu, mi ne znamo koje su njegove mogućnosti. U jednoj beogradskoj instituciji koja radi sa decom sa autizmom, dečak je besomučno pretučen od vaspitača. Ti roditelji još uvek nisu uspeli da realizuju ništa od svojih prava, jer su se drugi roditelji uplašili i povukli, jer su ostali zaposleni stali u zaštitu tog kolege, jer gradski sekretarijat ništa nije mogao da preduzme, jer su se čak i roditelji koji su u odgovarajućem udruženju podelili iz straha. To vam je definitivno Kafka. Odjednom vi ostanete sami na ledini.
Pre nekoliko godina pretučen je jedan momak u instituciji zatvorenog tipa blizu Beograda. Izbijen mu je zub i slomljena ključna kost. Majka je pokrenula postupak, ali žena na kraju ništa nije mogla da uradi. Zašto? Zato što je institucija koja je radila sa tim detetom pre nego što je smešten u ovu instituciju zatvorenog tipa stala u odbranu te institucije zatvorenog tipa zato da se ne zameri kolegama, jer je to, bože moj, težak posao. Pa hajde da svi radimo lak posao, hajde da se bavimo nečim što nema veze sa ljudskim životom. A da ne govorim već o toj floskuli – mi smo humani. Ja sam to više puta u poslednje vreme ponovila – ne zanima me, bre, tvoja humanost, daj mi da ostvarim svoja prava i mani me se sa tvojom humanošću.
U Engleskoj sada postoje timovi koji rade na posredovanju u sukobu između komšiluka i malih zajednica u kojima borave osobe sa invaliditetom. Znači, ni tamo nije svest kod svih bog zna kakva, svi ljudi na celoj zemaljskoj kugli su isti, ali država mora da radi na tome da te stvari rešava. Ima puno primera dobre prakse. Beogradsko Udruženje za pomoć osobama sa autizmom je napravilo projekat kojim predviđa dnevni centar, ne boravak, mi ne volimo tu reč, nego centar za mlade sa problemima iz autističnog spektra, gde oni dolaze ujutru i imaju potpuno ravnopravan položaj sa onima koji sa njima rade. U tom centru rade dve apsolventkinje političkih nauka, baletski pedagog, dolazi jedna slikarka, dolaze volonteri iz Udruženja studenata sa hendikepom. I u svemu što se dešava u tom dnevnom centru ovi mladi sa problemima iz autističnog spektra ravnopravno učestvuju, počev od spremanja doručka, kupovine, nabavke, uređivanja prostora, odlaženja u druge delove grada, korišćenja gradskog prevoza, u koji neki od tih mladih ljudi mnogo godina unazad nikada nisu hteli da uđu. Zahvaljujući jednom roditelju koji se bavi stolarijom oni rade na električnim mašinama, bez ikakvih straha od toga da mogu da se povrede.
Nevena Vučković-Šahović: Sećam se jednog slučaja, došla je jednog dana majka, sama radi, razvedena, dečak ima već 13-14 godina, fizički je postao jako veliki, a zahtevao je potpunu negu, kao što je kupanje i presvlačenje. Žena je već bila na ivici izdržljivosti, prosto nije mogla da ide na posao, da radi i zarađuje. Da skratim priču, njoj je savetovano da dete smesti u instituciju. I onda je ona došla kod nas i to je bilo dramatično, ona je plakala i bila očajna i rekla da nema drugog izbora, da nema pomoć i prosto je od nas tražila savet u koju instituciju da ga smesti, gde bi bila sigurna da se ove stvari o kojima pričamo ne bi dešavale. I na kraju, mi smo nevoljno preporučili jednu instituciju zato što smo znali da će moći da uzima dete svakog vikenda. Međutim, ona je žena bila očajna, njoj je falilo jako malo finansijske i psihološke podrške, pa bi imala više snage da zaradi nešto dodatno, da plati nekog da joj sve to radi. Ona je već bila potrošena, na ivici i na kraju je donela odluku koju je donela. Doživela je poraz, osećala se kao da je izgubila najveću bitku svog života, kao da je ona kriva što je izgubila svoje dete.
Valentina Zavišić: Mi nažalost i dan danas imamo to da u porodilištu lekari savetuju majci da odmah smesti dete u instituciju. Prvo, način na koji se to saopštava. Niko ih nije obučio kako se saopštavaju vesti koje nisu vesele vesti, koje će zahtevati od porodice jedno bolno prestrojavanje. Ne, nego se majci savetuje da ne doji dete da se ne bi vezivala za njega i da ga da u instituciju, jer će se tamo brinuti o njemu, jer od njega nikada neće biti čovek. Postoji izostajanje minimuma podrške od samog početka. Što smo udaljeniji od civilizacije gradova, pritisak je veći, pitamo se zašto smo rodili takvo dete, da li će nas prihvatiti i tako dalje. Problemi su još veći kada je ugroženo zdravlje deteta, kada mu je potrebna fizikalna terapija i podrška da se uključi u vršnjačku grupu. Kada sve to izostane, porodica se nađe u kolapsu i pred dramatičnom odlukom da ostavi dete u instituciji. Sada se vraćamo na finansijsku konstrukciju. Ono sa čime se porodice suočavaju je nemogućnost ostvarivanja prava na tuđu negu i pomoć. Roditelji jako teško refundiraju troškove za lekove, pa da li su baš ti lekovi na pozitivnoj listi, da li mogu da se nabave, da li imaju rođaka u inostranstvu da im to pošalje i tako dalje. A ako se dete smesti u instituciju, onda to plaća država.
Surova realnost u institucijama je da država snosi potpune troškove kada je dete kategorizovano kao teže i teško. Ako je umereno ili lako oštećeno, onda roditelj participira ili plaća sve. Sretali smo roditelje koji su bili očajni zato što su morali da daju dete u instituciju, a onda da prelaze kilometre da bi ga posetili. Svi znamo kakav je trošak putovanje. I na kraju još plaćaju ili doplaćuju troškove u instituciji. Ljudi se nalaze u situaciji da pokušavaju da svoje dete rekategorišu u teži slučaj, da bi lečenje bilo besplatno.
Nevena Vučković-Šahović: Mi ne želimo da vidimo siromaštvo, jer nas to ugrožava, ne želimo da vidimo strance, crnce, mi imamo izreke tipa – udaće se za njega makar bio crni Ciganin. To govori o tome kako se mi odnosimo prema različitosti. Šta je za nas Ciganin, to je simbol i sinonim svega što je najgore i toga se treba rešiti i ne gledati. Isti mentalitet vlada u odnosu na ljude koji imaju neki oblik invaliditeta i smatra se da je najveća tragedija za porodicu da dobije dete koje ima neki oblik invaliditeta. Kada su ta deca bez roditeljskog staranja, mi ne možemo da nađemo usvojitelje za decu invalide u Srbiji. S druge strane, postoje zahtevi za usvojenjem iz drugih zemalja. Naravno, postoje službe koje prate kako je to dete smešteno, kako mu je u novoj porodici. Sve su to neka moguća rešenja, a najgore rešenje je institucionalno rešenje. Tu isto treba biti jako obazriv sa naglim zatvaranjem institucija. Sećamo se rumunskog slučaja, kada su oni 1991. imali veliki problem suočavanja sa stanjem u kome su se deca nalazila u njihovim institucijama, uglavnom deca bez roditeljskog staranja. I to je toliko bilo strašno, slike su obišle svet i sam premijer se rasplakao kada je video te slike. I onda su pod pritiskom međunarodne zajednice i domaće javnosti oni pola institucija zatvorili, a nisu našli dobra rešenja i dobili su ono što zovemo deca ulice. Odjednom se od tih 100.000 dece 50.000 našlo na ulici, počeli su da spavaju po kontejnerima i cevima.
Kod nas u institucijama za decu sa invaliditetom ima možda oko 2.000 dece, a u institucijama za decu bez roditeljskog staranja nešto više od 2.000 dece. U Bugarskoj koja ima oko 9 miliona ljudi, ima skoro 30.000 dece koja žive u ustanovama i oni imaju mnogo teži slučaj. Ali naš problem je rešiv i ministarstvo je krenulo u projekat individualnog mapiranja problema i pravljenja individualnog plana za svako dete koje se nalazi u nekom od oblika institucionalnog smeštaja. Mi ovde govorimo i o budžetu koji je neadekvatan, netransparentan kada je u pitanju izdvajanje za takve vrste potreba i uopšte izdvajanje za decu. Mi nismo u stanju da izmerimo kolike su budžetske alokacije za decu. Ono što znamo je da je Srbija na poslednjem mestu u Evropi po budžetskim alokacijama za obrazovanje.
Valentina Zavišić: I ako postoji potreba za dnevnim centrima, oni moraju da budu tamo gde smo mi. Ako je meni potreban vrtić, škola, bioskop, mi moramo da verujemo da je to potrebno i toj deci, tim ljudima. Znači, nisu oni tužni, tužni smo mi i jadni ako im ne pružimo ono što im je potrebno. I oni postaju tužni zato što ne dobijaju ono što treba da dobiju sva ljudska bića.
Milena Jerotijević: Šta inkluzivni pokret podrazumeva? Šta je inkluzija – ne zanima me šta ne može, nego šta može. Kako ja mogu da stvorim uslove da ta osoba može. I ove institucije i ovo poricanje ovog izveštaja je deo tog starog modela, jer se ljudi još uvek nisu odlepili od toga da kada govore o osobama sa problemima u funkcionisanju pre svega govore o njihovim ograničenjima, nemogućnostima, nedostacima. Znači, to je važno, da se mrdnemo sa nedostatka, sa hendikepa na potencijal, a da hendikep shvatimo onako kako se on sada definiše – on je problem nas koji činimo okruženje. Mi nismo učinili sve da otklonimo ono što je prepreka osobi sa nekom poteškoćom da se uključi u život zajednice. Najjednostavniji primer su rampe, liftovi, zvučni semafori, ali za svaku vrstu problema koji može da se javi u funkcionisanju postoji mogućnost da mi taj hendikep koji je u sredini, a ne u osobi, eliminišemo ili barem smanjimo.
Svetlana Lukić: Čuli ste Milenu Jerotijević, Valentinu Zavišić i Nevenu Vučković-Šahović. Dakle, nas je sedam ili već koliko miliona, imamo oko 4.000 dece bez roditeljskog staranja i dece ometene u razvoju, dece koja su najnemoćniji deo ovog društva, a ova država je upravo na njihovom primeru pokazala svu svoju brutalnost i neosetljivost. Ponavljam, dakle, vest da su odbili da smanje PDV za bebi opremu i za hranu, jer im izgleda srpske majke ne isporučuju dovoljno dece. Da vas podsetim, pre godinu-dve dana Srpska pravoslavna crkva je ponovila svoj stav prema abortusu i pozvala žene da rađaju i da ako ne mogu da gaje decu, da ih daju crkvi, pa će ih crkva negovati. Zanimljivo je da je tu ponudu u ime Srpske pravoslavne crkve izneo niko drugi do vladika Pahomije.
Samo čekamo da se neko seti kolege Sergeja Morozova, gubernatora Uljanovske oblasti, koji je pozvao ruske bračne parove da beže s posla i vode ljubav kako bi napravili neko Rušče i da će svi koji uspeju u tom naumu dobiti kao nagradu frižider ili televizor. Guverner je pozvao i poslodavce da zaposlenim parovima svakog meseca odobre makar jedan slobodan dan i tako se svi zajedno uključe u kampanju Kremlja za povećanje broja Rusa na nekadašnjih 145 miliona.
I evo jedne vesti koja je stigla, jedna osoba je stradala, više njih je povređeno prilikom rušenja tunela u izgradnji u beogradskom naselju Resnik, rečeno je u policiji. Ekipe hitne pomoći su iz ruševina izvukle jednu osobu koja je davala znake života, međutim, ona je ubrzo preminula. Policija i ekipe tragaju za još jednom osobom koja je ostala ispod ruševina.
Opširnije o ovom događaju i druge vesti ćete slušati odmah nakon Peščanika, a za kraj slušate kolumnistu lista Vreme Teofila Pančića.
Teofil Pančić: Ljudi još zdravi u glavi prosto vide da to u Aranđelovcu nije privatan problem tvoj ili moj ili tih ljudi koji su to hteli da organizuju, nego da taj događaj, mada naizgled sitan, jedna od mnogih promocija Peščanika u jednom od mnogih gradića Srbije, ima užasno jak simbolični naboj. Ja sam to pokušao u svom tekstu za Vreme da naznačim. Zato sam namerno počeo s tim kako sam 2000. išao, pa agitovao da se glasa za Vojislava Koštunicu na nekakvim tribinama širom Srbije, na kojima smo gledali hoće li policija da upadne sada ili će da upadne malo kasnije. Nekako smo smatrali da, šta god se desilo u toj postpetooktobarskoj Srbiji, neke stvari su iza nas. Verovali smo da više ne postoji mogućnost da se nekim normalnim ljudima uskrati odlazak u ceo jedan grad, koji se proglašava nekom zabranjenom zonom. E, to se desilo, i to upravo u ovom trenutku, kada se ka nekom vrhuncu kreće histerizacija javnog diskursa na temu Kosova, da će nama da otmu 15 odsto duše i teritorije. Mislim da su onda ljudi prepoznali da tu ima nečega krupnog, da je taj događaj veći od samog sebe. Znači, da on može biti simptom i naznaka vraćanja onih vremena kada su kvazipatriotski komesari mogli da mere nivo patriotizma u krvi i da na osnovu toga izriču presude. Zato smatram da je taj Aranđelovac jako važan. Znači, nije on važan u smislu da li ćemo ti i ja da isteramo neku svoju stvar, nego je važan utoliko što to ne sme da se desi, što to nikome ne sme da se desi.
Ako mi dopustimo da to tako prođe, onda će to sutra da se desi ili ponovo tebi i meni ili nekom drugom. To je ona stara priča, kao u vreme nacizma – ako se to desi nama, onda će neko da pomisli – dobro, oni su i onako ekstremisti. Sutra će to da se desi nekome ko nije, je l’ te, ekstremista, pa će onda preksutra da se desi nekome ko je još manje ekstremista i tome nema kraja kada jednom krene. Važno je da su ljudi negde osetili da je ta stvar nešto što se potencijalno zaista tiče svakoga od nas.
Meni se čini da naša situacija ovde sve više liči na neku vrstu putinizma bez gasa i nafte. Mi smo slični putinovskoj Rusiji po svemu, osim što nemamo gas i naftu, pa samim tim ni pare. Putin ima tu organizaciju koja se zove Naši, to je nešto što su svi prevideli kada su govorili o ovom aranđelovačkom slučaju, da se ova misteriozna organizacija zove Naši. Dakle, Naši su neka vrsta putinovskih omladinskih jurišnika, to je nekakva mešavina, od neofašista velikoruskih preko monarhista do nostalgičara Sovjetskog Saveza; sve što vuče na velikodržavlje i samodržavlje, autoritarnost, antizapadnjaštvo i antiliberalizam u svakom mogućem vidu. Znači, sve se to negde tu zgrudvalo, zgrušalo u to nešto što se zove Naši, kao jedan ideološki, eklektički pokret. To su ljudi koji na ulicama ruskih gradova zavode jednu vrstu političkog terora. Oni kažu – mi pomažemo policiji da obavlja svoj posao. Šta to znači – vi pomažete policiji? To je jedna vrsta jurišničke, ulične, parapolicijske bande. To je nešto što mi ovde još nemamo, hvala bogu, ali nisam siguran da nećemo nešto slično dobiti. To je ono što nismo videli ovde za vreme Miloševića. Parapolicijske, paravojne trupe za vreme Miloševića su delovale izvan Srbije. Sada imamo slabu, formalno demokratsku vlast, koja ima jake autoritarno-nacionalističke recidive, koji tek mogu da dođu u punoj meri do izražaja kada bude proglašena nezavisnost Kosova. Ja se bojim da će onda ta vlast, ne kažem organizovati neke Naše, ali možda jednostavno neće umeti ili hteti da spreči da nešto takvo nastane.
Svetlana Lukić: Ne znam da li si video snimak kada Putin odlazi među omladinu, to je bilo da se smrzneš. Znači, dolazi u ogromnu salu gde su svi od 20-25 godina, zastave Sovjetskog Saveza, crkvene zastave, ruske zastave. Govor koji im je održao počinje sa – neki ljudi idu u strane ambasade.
Teofil Pančić: To je organizacija Naši i upravo o tome govorim, o ideološkom eklekticizmu, može i crkva i Sovjetski Savez. Rekao bi čovek – kako spojiti crkvu i Sovjetski Savez. Odavno je o tome Vladimir Vojinovič napisao proročanski roman, izdat je na srpskom, zove se 2042. godina. Treba to čitati danas, tu se ljudi ne krste, nego se zvezde. To je neka vrsta ideološkog sinkretizma koji pomiruje levo i desno, ateističko i religiozno, sve je dobro samo da je u slavu velike Rusije. U isto vreme ti ovde imaš ljude koji idu pred skupštinu Srbije i govore da su oni Garda cara Lazara. Čekaj, čoveče božiji, imaš nekoga koji ti javno govori da je paravojna formacija i još se hvali da navodno ima ne znam koliko oružja. I sad pitaju Jočića – hoće li to da destabilizuje Srbiju, a on kaže – ma sve je to kul. Šta je, bre, kul? Ti ljudi šetaju Srbijom. Znaš, Rusija je velika i ozbiljna zemlja, u njoj stvari mogu da budu veoma strašne, kao što su često u istoriji i bile, ali su uvek nekako i ozbiljne. A ovo kod nas će da se pretvori u neku vrstu operete. A to što će da bude opereta, uopšte ne znači da je bezopasno. Kvazipatriotske diktature u malim zemljama umeju da budu veoma, veoma gadne. Onaj trenutak kada Kosovo bude već šta god, otvara se mogućnost da u Srbiji svaki ludak radi šta hoće.
Ovde imaš jednu vlast koja se deli na one koji nažalost ne znaju šta rade i na one koji nažalost znaju šta rade. Ovi prvi su oni koji bi trebalo da budu ta neka svetlija strana ove vlasti, demokrate, pa hajde G17 i ti neki pridruženi elementi kao što je Rasim Ljajić. Ali ti imaš dojam da ti ljudi uopšte ne pričaju svoju priču, bilo zato što nemaju tu priču ili zato što misle da ovo nije vreme za tu priču. Imaš ove druge koji pričaju svoju priču, znači Koštunica, Velja Ilić i ta ekipa, a ta priča koju oni pričaju je potpuno suicidalna, ali ne za njih naravno, ne za njihovu politiku, nego suicidalna za šanse ove zemlje, ovog društva da išta učini od sebe. I meni je to ono što je najstrašnije. Evo, slušam i danas Koštunicu kako govori – svi nas teraju da popustimo oko Kosova, ali mi to nećemo nikad. Način na koji on koristi reč – nikad, mene užasno plaši. Ne može predsednik vlade jedne zemlje da govori da Srbija nešto neće nikad, jer on to niti zna, niti ima pravo na to – to je jedan totalitaran potez. Ti možeš reći – ja neću, ali neka si sto puta premijer, ne možeš ti da kažeš da Srbija ili Nemačka ili Estonija ili Madagaskar neće nikad ovo, neće nikad ono, hoće uvek ovo, hoće uvek ono. Ti na to nemaš pravo. Ta vrsta jezika, ta vrsta izričaja zapravo otkriva tu slepu mrlju, tu slabu tačku nacionalističke ideologije. Sve je to lepo, mi smo liberali, volimo Aleksisa de Tokvila, ali odjednom ja više nisam ja, nego sam ja Srbija, i to ne samo sadašnja Srbija, nego sam ja večna Srbija. I ja, večna Srbija, ću sada da kažem da Srbija nikada neće to i to. Ne možeš tako, to niko nema pravo da kaže.
Kad pogledaš kako se ponašaju oni koji nažalost znaju šta rade u ovoj vlasti, ti onda imaš sve moguće razloge da se plašiš toga da ova zemlja ide u jednu vrstu izolacionističko-autoritarnog režima, u kojem će se opet, kao u svetlim trenucima 90-ih, kuvati u sopstvenom sosu. Ova zemlja je izvozila haos, a pošto to više ne može da radi, taj haos može samo da ključa tu, da vri unutar same Srbije. Ja ne kažem – oni su zli, pa su opasni, uopšte se ne bavim time da li su oni zli. Samo kažem da su oni objektivno opasni, jer ne vide ništa osim svoje fiksacije, osim svog fetiša. Njihov fetiš je sada Kosovo i neka ceo svet propadne, neka Srbija propadne, neka Srbija izgori, ali oni će samo taj fetiš da gledaju i samo to je važno, ništa drugo, neka se sve drugo raspadne, neka svi pocrkamo. To je jedna politika koja je u osnovi nihilistička.
U ovom trenutku, kada nad Srbijom visi to famozno kosovsko pitanje, ja bih voleo da postavim pitanje svim tim vrlim patriotama – hajde da zamislimo da je istorija Srbije od 90-91. do danas išla nekim drugim tokom, zamislimo da nije bilo ratova u Hrvatskoj i u Bosni, zamislimo da Srbija nije posezala za teritorijama drugih država, kao što jeste posezala, ali neuspešno. Da ne mistifikujemo stvari, da nije bilo tih ratova, da nije bilo Sarajeva, Srebrenice, Vukovara i svega po redu, da li bi bilo moguće da Kosovo dobije nezavisnost, da ga dobije na ovaj način, da ga dobije ovim tempom i u ovom obliku, najgorem mogućem? Predstojeća nezavisnost Kosova nije velika sreća ni za koga, to nije nešto što će da usreći ni Albance, a kamoli Srbe, Srbiju, Balkan, međunarodnu zajednicu. Nikoga neće da usreći iz milijardu razloga. Ali to je jedina opcija koja je u ovom trenutku preostala kao relativno suvisla. Ti moraš tom Kosovu da daš neki oblik, ono mora da postane nešto, ono sada nije ništa, ne znamo šta je to. Pošto ne može više da bude deo Srbije, je l’ treba sad da govorim zašto ne može, je l’ treba da nabrajam i objašnjavam. Je l’ bi mogao da zamisliš bombardovanje 99. da pre toga nije bilo ratova? Šta, odjednom samo tako dođe jedna sila i krene na neku mirnu zemlju? Pa što nije bombardovala Slovačku? Kada spirala rata i nasilja krene, ona ide, ona ide. Ona je krenula 91. do 95. i mlela sve pred sobom, onda se uspostavilo neko primirje, ali Srbija je označena kao zemlja kojoj nije strano da makar pokuša da menja granice u svoju korist. E, kad ti ideš da menjaš granice u svoju korist, može da ti se dogodi da dobiješ promenu granica na svoju štetu.
Kad danas slušam naše političare, vrle političke analitičare kako urlaju o svetinji granica, o tome da se granice ne mogu menjati tek tako jednostrano, silom, sve se slažem sa njima, osim što bih voleo da su to pričali 91, 92, 93. Ne, tada su granice bile administrativne, avnojevske, nepravedne, proizvoljne, na štetu naroda srpskog. Druga stvar, kažu – ne mogu Albanci da dobiju drugu nacionalnu državu u Evropi, već imaju jednu. To super zvuči, ali šta ćemo onda sa Republikom Srpskom? A šta je Republika Srpska? Ona je nastala sa intencijom da bude država, dakle, upravo ono za šta optužujemo Albance sada i to sa verovatno solidnim razlozima. Ali mi smo to radili 15 godina ranije sa Republikom Srpskom, pravili drugu srpsku državu na Balkanu, sa namerom da je u pogodnom trenutku fuzionišemo sa Srbijom. Kada optužuju Albance, oni zapravo čitaju vlastiti misaoni tok, ono isto što su oni radili, jer svi nacionalisti funkcionišu isto. Stavi ih pred tu vrstu iskušenja i dobićeš istu stvar, zvali se oni ujedinitelji srpskog ili albanskog ili hrvatskog ili mađarskog naroda, to je naprosto isti mentalni i vrednosni i pojmovni kod. Ljudi, ništa od ovoga na Kosovu ne bi moglo da se odvija na taj način, da nije Srbija samu sebe delegitimisala u milion ključnih stvari preko ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Svetlana Lukić: Pre nego što nastavite da slušate Teofila Pančića, evo dopune vesti koju sam vam maločas pročitala, a koja je glasila da je jedan radnik poginuo prilikom rušenja tunela u izgradnji u beogradskom naselju Resnik. Nažalost, stradala su dva radnika. Načelnik sektora za spasavanje, Predrag Marić, je rekao da je jedan od radnika preminuo na putu do bolnice, a da je telo drugog upravo pronađeno.
Predrag Marić: Jedan je davao znake života u trenutku dolaska naših ekipa, a ekipe su izašle u roku od 9 minuta na lice mesta, gde se čekalo skoro 40 minuta zbog velike količine vlažne zemlje koja se obrušila i činjenice da je vrlo uzan prostor koji se stalno obrušavao. Uspeli su da ga izvuku napolje, ali i pored reanimacije verovatno je usled unutrašnjih povreda preminuo.
Svetlana Lukić: Ekipa B92 je krenula na mesto nesreće i više informacija čućete u narednim vestima.
Teofil Pančić: Nacionalistički um je čudo. Ovih dana sam čitao kako je neki od diplomata svađajući se sa nekim od ovih naših nacoša rekao – pa šta hoćete, ne bi bio presedan druga albanska država, i Nemci žive u tri države, imate Nemačku, imate Austriju, imate Švajcarsku, a ovaj mu poučitelno kaže – ne, ne, izvinite, u Nemačkoj žive Nemci, u Austriji žive Austrijanci, a u Švajcarskoj žive Švajcarci. Super, ali ne bi rekao da u Bosni žive Bosanci, to ne, i da u Vojvodini žive Vojvođani, pa svet bi se srušio. Ali da u Švajcarskoj žive Švajcarci, iako Švajcarci takođe ne postoje kao etnička nacija, to je u redu. Ne, čudo su ti ljudi.
Imaš jednu politiku koja je nihilistička, gubitnička, suicidalna, iracionalna, iznad svega iracionalna i koja će ne samo da proizvede ogromnu štetu Srbiji, nego će i dole na Kosovu da proizvodi svakakvu štetu. Pa ćemo dolaziti u potpuno apsurdne situacije da u jednom mestu u kome nema Albanaca Albanci treba da vrše vlast, jer su Srbi odbili da izađu na izbore. Srbi će sada, bože moj, da prave paralelne institucije. Šta to znači? Opet SAO? To je politika koja je doživela najstrašniji mogući brodolom, ta SAOizacija svega postojećeg. I ničemu se pametnijem Koštunica i njegovi vrli savetnici, Samardžići, Batakovići, Kojeni i ostali kosovski magovi naši nisu dosetili, nego da prave SAO Severno Kosovo. Zamisli, kako ih nije sramota? To je neodgovorno i opasno za te ljude dole.
Svetlana Lukić: Pa da, ali zato Bataković kaže – Srbija ne može da preživi ako Kosovo ne bude deo Srbije – i ode u Kanadu za ambasadora. Poveo je celo pozorište da mu igra predstavu na preuzimanju ambasade.
Teofil Pančić: To je jedna bezobrazna, drska izjava, to da bilo koja država i bilo koja nacija ne može da preživi bez dela svoje teritorije. Kada je shvatio da je definitivno izgubio rat, da nema više Trećeg rajha, da nadiru Rusi s jedne strane, Ameri s druge, Hitler je bio u fazonu- daj da spalimo celu Nemačku, pa nemački narod ne zaslužuje da nadživi slom moga poretka. Čemu uopšte Nemačka ako nije nacistička? Je li tako? Pa izvinite, molim vas, to je taj način razmišljanja – Srbija ne može da nadživi Kosovo. Ma daj, molim te, kako te nije sramota, koja je to poruka za 7 miliona ljudi koji ovde žive, za decu koja trče po ulici? Čović je imao onaj predlog da svi idu na granicu. Ovo je novi predlog – hajde da svi izvršimo kolektivno samoubistvo.
Ako nam stvarno otmu 15 odsto teritorije i 100 odsto duše, hajde onda lepo svi da izvršimo harakiri, je li to ideja? Je li to ideja? Pri tome je Srbija, da prostite, živela bez Kosova i te kako, u vreme koje se danas slavi kao uspon srpske državnosti, od oslobođenja od Turaka do 1912. Nemojmo se zezati. Ta vrsta neodgovornog brbljanja je mučna, a kada se brbljanje završi u Kanadi, onda to dobija i prizvuk cinizma.
Svetlana Lukić: Šta ti čitaš u vestima o Miškoviću i Čedomiru Jovanoviću.
Teofil Pančić: Meni je to krajnje netransparentno sve zajedno. Samo znam da Mišković definitivno na nivou Beograda jeste monopolista. Kada izađeš na ulicu, pa jebiga, sve je postalo Maxi. To u Srbiji nije tako izraženo i možda on nije monopolista na nivou Srbije, ali u Beogradu jeste, niko ne može da me ubedi da nije. S druge strane, Čeda Jovanović, otkud ja znam šta je on radio dok je bio na vlasti, nisam mu držao sveću, nemam pojma, ja sam čoveka video jednom u životu. Ali ono što me negde instiktivno u milion situacija svrstava na stranu Čede Jovanovića – to je spisak njegovih neprijatelja. Ne možeš nemati neku vrstu simpatije za čoveka koji ima baš takve neprijatelje, jer ti kada pogledaš spisak tih imena i prezimena, pa to je gotovo bez izuzetka sve najgore što u Srbiji sad postoji na javnoj i političkoj sceni. Samo pogledaj ko su ti ljudi. Pa i da ti je Čeda antipatičan, on mora da ti postane simpatičan. Pobogu ljudi, kako neko ko je uspeo da skupi baš takvu galeriju neprijatelja može da bude negativac? Prosto ti je teško da u to poveruješ.
Ne znam ja šta Čeda radi u životu, nemam pojma, ali kada vidim ko ga napada, ja za početak stanem na njegovu stranu, dok me neko ne demantuje. Dakle, dok me neko ne demantuje nekim suvislim dokazima, a ne time da je Čeda, kako ono beše, pio šampanjac i kupao se u bazenu. Jebo vas šampanjac i jebo vas bazen.
Svetlana Lukić: U toku je privatizacija DDOR Novi Sad, tu se govori o stotinama miliona evra i ti odjednom vidiš da devet velikih svetskih firmi bojkotuje taj tender. Svetlana jako mrzi kada upotrebljavam te metafore, ali ako je ova država organizam, njoj svakoga dana uzimaju i prodaju bubreg. Ima nekih stvari koje su nepovratne, ti ne možeš da imaš šest NIS-ova, ti nemaš šest JAT-ova. U celoj toj priči je li Čeda ovo, da li je Mišković ovo, ti samo vidiš da smo ostali bez oba bubrega.
Teofil Pančić: Najgore je što ne znaš baš tačno ni ko je te bubrege prodao, ni ko je tu lovu uzeo i da li je baš ta cena prava. Porodično srebro će da se potroši i onda ćemo da se pitamo šta ćemo. Utisak o ekonomskom boljitku se gradi u poređenju sa 90-im. Naravno da se danas ekonomski živi bolje nego što se živelo pre deset godina. Ali taj život se bazira na dvema stvarima, jedno su donacije, drugo je prodaja tih velikih, je l’ te, javnih preduzeća. Međutim, šta ćemo kada i jedno i drugo prestane? Ti ne znaš više da li je, bre, majku mu, ova zemlja samoodrživa. A istovremeno ideš u direktnu političku, diplomatsku i svaku drugu konfrontaciju sa onima koji te realno izdržavaju. Mene to podseća na one ludake iz Severne Koreje koji govore sve najgore o celom svetu, jer jedino su oni ispravni, jedino su oni super, a najgore govore o svojoj braći Južnokorejcima. Znači, ako je ceo svet odvratan, Južna Koreja je epicentar odvratnosti i onda nakon što tu tiradu isprazne protiv Južne Koreje, na kraju kažu – a sada nam dajte malo pirinča. I onda Južna Koreja šalje milione tona pirinča u Severnu Koreju kao humanitarnu pomoć, da bi Severni Korejci preživeli,da bi mogli i dalje Južnu Koreju da grde kako je odvratna i gnusna.
Svetlana Lukić: Šta je adut Severnoj Koreji? Ima atomsku bombu i kaže – nemoj da se zezaš, nemoj da se kačiš, znaš da mogu da poludim.
Teofil Pančić: Ako poludim mogu da napravim probleme, jeste da ću pre svega sebi da ih napravim, ali svejedno ćeš i ti da osetiš. To je to, to je naša atomska bomba, naša atomska bomba smo mi sami.
Negde sam pročitao Tačijevu izjavu da neće do 15. februara ništa da radi, kao evo, neću pre 15. februara, obećavam. Onda će Samardžić biti u velikom problemu, jer moraće da raspišu izbore. Naš je problem što na tim izborima imamo takve adute kakve imamo i što imamo samo Tadića i Nikolića kao predsedničke kandidate koji mogu da pobede, to je činjenica. Znači, ti imaš jednog predsedničkog kandidata u vidu sadašnjeg, aktuelnog predsednika, koji je dobar u onome što ne čini. Najbolje strane Tadića su ono što on ne radi, što nije prost, što nije vulgaran, što nije agresivan, to je mnogo bolje od onoga što radi. Ono što radi je prilično bezlično i kratkog dometa i neupotrebljivo i neuverljivo. A s druge strane imaš čoveka koji je naprosto simbol svega najgoreg što postoji u Srbiji. I to ti je izbor, a između njih imaš Koštunicu i Samardžića, pa ti vidi. Ti možeš da biraš između toga da ostane ovako kako je do sada bilo ili da sve ode u božju mater. Ako pobedi opcija da ostane sve kako je do sada, to će ti biti super, jer ćeš pomisliti – jao, moglo je da bude i mnogo gore.
Svetlana Vuković: Ima ljudi koji su rešili da u tom drugom zamišljenom krugu izbora neće glasati, prosto neće izaći i neće podržati Tadića, po cenu da dođe Toma Nikolić.
Teofil Pančić: Razumem tu vrstu principijelnosti, ali nisam čovek sa autodestruktivnim nagonima, tako da ako do toga dođe, ja ću naravno izaći na izbore.
Svetlana Lukić: Čovek može da kaže – da nije bilo bombardovanja, ne znamo koliko bi Milošević još vladao, jer je bombardovanje nekim ljudima otvorilo oči i shvatili su da će nas on sve povesti u samoubistvo. Toma Nikolić kao predsednik države figurira kao to bombardovanje.
Teofil Pančić: Da, ali zar nismo to već imali? Toma Nikolić je parodija Šešelja, Toma Nikolić ne nudi nikakav novi kvalitet čak ni pod navodnicima, on je samo jedna figura koja treba da nam zameni odsutnog ludog ujaka. Imaš u romanima lude ujake, e, pa ludi ujak eno ga tamo u Hagu, a sad nam treba neko ko će njega tu nešto da izigrava, dok se ovaj ne vrati trijumfalno da oslobodi Beograd. Svo to ludilo 90-ih je bilo negde autentično, krvavo i autentično. Ako to opet imaš 2007, to je totalna degeneracija, potpuni raspad. To ti je kao da 1952. u Nemačkoj zavladaju nacisti. Pa čekaj, majku mu, sedam godina ranije si imao pakao, srušilo Berlin, srušilo Drezden, pa ne ide, ne mere, žalim slučaj. Jednostavno, ako bi ljudi svojom voljom slobodno izabrali Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, oni bi se diskvalifikovali, to ne možeš ozbiljno da shvataš. To je kao kada sam čuo da su Nišlije izabrale Smiljka Kostića za gradonačelnika. Prvo sam se smejao 10 minuta, jer je to smešno, izvinite, ali to je zaista smešno, a onda sam shvatio koliko je strašno. Ja volim Nišlije, imam sve moguće privatne veze s Nišom, ali onda to nije ozbiljan grad. Jebote, ne može ozbiljan grad da izabere Smiljka Kostića za gradonačelnika. Alo bre, 300.000 ljudi tamo živi i izaberu Smiljka. Isto ti je i sa ovim. 1997. je to akt gluposti i strave, a 2007. to je akt neozbiljnosti. Ti imaš posla sa ljudima koji jednostavno kažu – more, baš me briga i za mene me baš briga, i za decu mi me baš briga i za grad me baš briga, i za svet i za državu me baš briga. Ništa, ja ću si izaberem Tomu Nikolića, pa šta si bude, neka si bude. E, pa jebiga.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, hvala vam što ste nas slušali, doviđenja do idućeg petka.
Emisija Peščanik, 23.11.2007.
Peščanik.net, 23.11.2007.